Naši veliki „eksperti” za litijum, treba građanima Srbije, onima koji ne spadaju u 294.907 „eksperata” za litijum, da objasne kako je litijum od najbezopasnijeg i najkorisnijeg elementa periodnog sistema 2004. godine, postao najopasniji i najštetniji element periodnog sistema 2020‒2021 godine
Da mlatiš kruške zabranjeno je, da mlatiš ale, dozvoljeno je.” (Vranjska poslovica)
Srbija je jedinstvena u svetu jer se u njoj preko 294.907 ljudi (podatak sa interneta od 18. oktobra 2023) bavi litijumom i sve zna o rudarenju i o dobijanju litijuma. Prema podacima iz 2021. godine, u svetu je te godine objavljeno 7.606 radova o litijum-jonskim baterijama (oblast od najvećeg interesovanja, kad je o litijumu reč). Ako je prosečan broj autora na svakom radu pet, to znači da se u celom svetu oko 38.000 ljudi bavi(lo) litijumom. A u Srbiji osam puta više ljudi bavi se litijumom, odnosno svaki 23. stanovnik Srbije sve zna o tehnologiji rudarenja i dobijanja litijuma.
Iako su ta svoja znanja o litijumu napabirčili od samozvanih eksperata za litijum, to im nije smetalo da i sebe smatraju ekspertima. (Ovo je zabrinjavajući podatak koji pokazuje koliko ljudi u Srbiji poveruje netačnim i pogrešnim podacima sa društvenih mreža.) Srbija još uvek pamti koliku je štetu grupa, pa stranka samoproglašenih eksperata nanela Srbiji. Dovoljno je bilo da sebe smatraš ekspertom pa da postaneš član ekspertske stranke.
Od pre dve godine pojavila se grupa samoproglašenih društveno-mrežnih eksperata koja sve zna o tehnologiji rudarenja i dobijanja litijuma. Neki od tih samoproglašenih „eksperata” postali su poznati u javnosti kao „eksperti” za litijum iako se nikad nisu bavili litijumom, niti imaju ijedan objavljeni rad o litijumu. Šteta koju će ovi samoproglašeni eksperti da nanesu Srbiji, izračunaće se kasnije.
Sve je počelo 2004. godine, kad je tadašnja Vlada Srbije dala dozvolu za istražna bušenja jednoj multinacionalnoj kompaniji. Podrazumeva se da onaj koji dobije pravo na istražna bušenja, dobije i pravo na eksploataciju, ako rezultati budu pozitivni. Litijum je nekad, odnosno 2004. godine, bio najbezopasniji element periodnog sistema, bar su tako neki od današnjih „eskperata” savetovali vladu. A i najkorisniji jer bi pri daljem ugovaranju, po nepisanom zakonu o ugradnji, mogao da bude veoma koristan za ugovarače iz Srbije.
Kad se ugovaraju veliki poslovi, velike su i provizije. Pošto im je prilika za ugovaranje propala jer je neko drugi došao do prilike da posreduje u ugovaranju vrlo velikih poslova, ti isti nekadašnji zagovornici eksploatacije litijuma, postali su najveći protivnici tom poslu, uz parolu „da sve stane”. Zar da drugi uzmu proviziju za posao koji su oni prvi ugovorili. Odlučili su da treba da se založe da se taj posao odloži, sve dok oni ne budu u prilici da taj veliki posao i ostvare.
Naši veliki „eksperti” za litijum treba građanima Srbije, onima koji ne spadaju u 294.907 „eksperata” za litijum, da objasne kako je litijum od najbezopasnijeg i najkorisnijeg elementa periodnog sistema 2004. godine, postao najopasniji i najštetniji element periodnog sistema 2020‒2021 godine. Ni „naučni” skup u SANU nije dao odgovor na ovo pitanje. Ko je pratio literaturu o tome, zna da nije bilo nikakvih revolucionarnih otkrića u hemiji litijuma (osim pomaka u izradi baterija). Dakle, provizija je litijum učinila najopasnijim elementom.
A kad se provizija obuče u odelo zaštite životne sredine i zdravlja ljudi, onda je to za mnoge prihvatljivo. Da bi „čorba bila gušća”, ubacuju se mnogi proizvoljni i netačni podaci: biće to otvoreni rudnik s površinskim kopom (reč je o podzemnom rudniku), uništiće se barem 2.000 hektara plodnog zemljišta (390 hektara), raseliće se 22 sela (52 domaćinstva), trošiće se 500 kubika vode za jednu tonu litijuma (8-9 kubika), tu se nalazi 10 odsto svetskih rezervi litijuma (1,5), sumporna kiselina na 250 stepeni Celzijusa (90).
U Srbiji se godišnje troši preko 400.000 tona sumporne kiseline, u svetu preko 200 miliona tona. Nije poznato da je igde došlo do trovanja gasovima iz sumporne kiseline. Ubacili su i fluorovodoničnu kiselinu (ne koristi se), pa „pare agresivnih kiselina koje će se koristiti za ekstrakciju litijuma će otparivati u atmosferu i nagrizati zeleni pokrivač, a takođe i pluća i kožu ljudi i životinja…” (nema ih), „domet uticaja na zagađenje vazduha može biti i više desetina kilometara”. Vidi se da pravi podaci nisu tako opasni, pa su „eksperti” morali da ih uvećavaju. Zar je moguće da četrdesetak profesora i naučnih radnika sa desetak fakulteta i instituta (Rudarsko-geološki, Mašinski, Poljoprivredni, Biološki, „Jaroslav Černi”, Gradski zavod za zaštitu zdravlja…) baš ništa ne znaju od onoga što znaju samoproglašeni eksperti?
Naravno, uz to ide i priča kako taj kraj ima najplodniju zemlju i može da hrani Srbiju i deo Evrope. „Eksperti” su prećutali da je 2014. godine došlo do izlivanja otpadne vode od flotacije antimona iz akumulacije, da je došlo do velikog zagađivanja površinskih voda i zemljišta. U Agenciji za zaštitu životne sredine mogu da se nađu podaci o zagađenosti površinskih voda, mulja i zemljišta. Utvrđene su povećane koncentracije: arsen 4.272,2 mg/kg, kadmijum 11,9 mg/kg, hrom 8,6 mg/kg, olovo 407,3 mg/kg, cink 1.477,4 mg/kg, živa 8,2 mg/kg,bakar 24 mg/kg, nikl 16 mg/kg. Priče o veoma plodnoj zemlji, koja može da hrani Srbiju, kao i ostalo, plod su dobro smišljenog preterivanja „eksperata”. „Eksperti” su izbegli da odgovore zašto taj kraj i dosad nije hranio Srbiju? Ko im je to branio i pored velikih subvencija za poljoprivredu? Da je taj kraj stvarno mogao da hrani Srbiju, „eksperti” bi imali ključni dokaz za svoj zahtev: ostaviti Srbiju bez hrane ili otvarati rudnik.
Zašto se od tolikih „eksperata” (njih 294.907), kad već sve znaju o tehnologiji rudarenja i dobijanja litijuma, niko nije poduhvatio i dao novu, prihvatljivu tehnologiju za dobijanje litijuma? Da svoje silno „ekspertsko” znanje, makar oni najglasniji i s titulama, stave u službu naroda i stvarne zaštite životne sredine.
Vlada Srbije je napravila grešku što je pod pritiskom ulice poverovala u priče „eksperata”. Vlada je (ministarstva rudarstva i energetike, nauke i zaštite životne sredine) trebalo da imenuje radnu grupu koju bi činili ljudi sa univerziteta i instituta različitih profila (rudarsko-geološkog, hidrološkog, poljoprivrednog, zatim hemičari, fizikohemičari, tehnolozi, mašinci, biolozi i dr.), koja bi na osnovu svih postojećih dokumenata ili na osnovu još nekih koji bi se uradili, te na osnovu naučne literature i svetskih iskustava u ovoj oblasti, predložila vladi odluku o ovom projektu, prenosi Politika.
Autor: Branislav Simonović
