Zbog čega država sada kani da menja pravnu formu EPS-a i pretvara ga iz javnog preduzeća u zatvoreno akcionarsko društvo i u kakvoj je to vezi sa obavezama koje je Vlada Srbije preuzela upravo odobrenim aranžmanom sa MMF-om.
Кoliko se čini da se predstavnicima vlasti na čelu sa predsednikom Srbije Aleksandrom Vučićem može verovati kada po ko zna koji put unazad nekoliko godina demantuju da država namerava da privatizuje EPS, isto toliko neubedljivo zvuče njihovi argumenti da oni žele „efikasnu, produktivnu i odgovornu“ Elektroprivredu Srbije. Da je ovo što je prošlog vikenda izjavila Dubravka Đedović, ministarka rudarstva i energetike, barem malo tačno, država se prethodnu deceniju prema tom istom EPS-u ne bi odnosila onako kako jeste. Jer, ako ministarka i jeste novo ime u izvršnoj vlasti i na čelu ovog resora, vlast je i dalje ista ona pod čijim je okriljem preduzeće, koga su godinama promovisali kao glavnog generatora budućeg srpskog privrednog rasta, odjednom postalo generator gubitaka, ali i trošak za krhke srpske javne finansije. Pa u tom istom razgovoru, u kome je naglasila šta država želi od EPS-a, Đedović kao glavnu brigu navodi borbu da se obezbede energenti, a kao poseban uspeh činjenicu da je decembar prošao, zahvaljujući hidrološkoj situaciji, bolje no što smo se nadali, jer nije bilo potrebe za uvozom. Naprotiv EPS je, kaže, čak malo i izvozio struju.
Povod za najnoviju u nizu medijskih spekulacija da država kani da polagano privatizuje Elektroprivredu bila je odluka Nadzornog odbora ovog javnog preduzeća da Vladi uputi njihov predlog da EPS promeni pravnu formu i postane zatvoreno akcionarsko društvo. Istraživali smo šta se krije iza ove odluke NO u ovom trenutku i da li će se i šta suštinski promeniti kada EPS promeni pravnu formu.
Najpre, odluka da ovo preduzeće postane akcionarsko društvo nije nova. U izjavi od pre tačno osam godina, dakle davne 2014. tadašnji ministar rudarstva i energetike Aleksandar Antić rekao je da će „reforme u EPS-u stvoriti uslove da ovo preduzeće od septembra 2016. postane akcionarsko društvo u većinskom vlasništvu države“. I predstavnici vlasti i menadžment EPS-a, članovi Nadzornog odbora hvalili su se u to vreme kako je ovo preduzeće među retkim sa spiska javnih preduzeća čiji menadžment je izabran na javnom konkursu, te kako se kreće u njegovu temeljnu reformu i korporativizaciju upravo sa ciljem da ono postane ono što je Đedović istakla da država želi- efikasno, produktivno i odgovorno. Tako je Branko Кovačević, tadašnji predsednik NO EPS-a izjavljivao upravo kako „preduzeće mora da se reformiše u kompaniju koja će izaći na berzu i posedovati vredne akcije“.
Podsećanja radi, izabrani direktor bio je Aleksandar Obradović, a EPS je zaista i napravio barem početne korake sa namerom da se transformiše i reformiše. Epilog, međutim, nije bilo njegovo pretvaranje u efikasno, produktivno i odgovorno preduzeće, niti promena njegove pravne forme iz javnog preduzeća u akcionarsko društvo. Naprotiv, „reforme“ o kojima je u zimu 2014. govorio ministar Antić ne da nisu dovele do željenog cilja u naredne dve godine, već su na čelo EPS-a dovele Milorada Grčića, dokazanog vojnika vladajuće stranke i isto tako nedokazanog znalca u oblasti energetike. Rezultat njegovog rukovođenja sada je već svima poznat. Sistem kakav je EPS počeo je da se urušava, reforme su zapale u ćorsokak, a sve se završilo nizom havarija i potrebom da ovo preduzeće u jeku cenovne energetske ofanzive uvozi ogromne količine struje, ne pitajući ni koliko to košta, ni ko će to da plati. Prema podacima iz finansijskih izveštaja EPS-a, o čemu je NIN nedavno i pisao, jasno se vidi da je ovo preduzeće sa vrha liste najprofitabilnijih dospelo na vrh liste najvećih gubitaša i da je od izvoznika električne energije postalo zavisnik od uvoza ne samo ovog energenta, nego i sirovina poput uglja, neophodnih u proizvodnji struje.
Reforme nisu sprovedene ni kada je nekoliko godina kasnije premijerka Ana Brnabić, ljuta što javna preduzeća ne doprinose rastu BDP-a onoliko koliko od njih očekuju predstavnici vlasti, izjavila da njihova reforma odmah počinje, te da ona počinje upravo od EPS-a i Srbijagasa. Činjenica je, međutim, da je, osim lošeg rukovođenja, srozavanju EPS-a i njegovoj sve manjoj efikasnosti i profitabilnosti, a time onda i manjem doprinosu rastu BDP-a „kumovala“ i odluka države da u godinama fiskalne konsolidacije insistira da javna preduzeća uplaćuju veće dividende državi no što je to bilo uobičajeno i predviđeno propisima. Namera je, naime, bila da se u budžetu generišu što veći prihodi kako bi se vlast time hvalila, a rezultat je bio da ta javna preduzeća ostaju bez novca koji bi mogli da koriste za kakve-takve investicije, koje bi onda u narednim godinama omogućile njima bolje poslovanje, a državi veće prihode i značajniji uticaj na privredni rast.
Odgovor na pitanje zbog čega država, ako ne zbog moguće privatizacije, baš sada insistira na promeni pravne forme EPS-a, odnosno njegovom prelasku iz javnog u akcionarsko društvo, mogao bi se tražiti u sledećoj činjenici. I te 2014, kada se govorilo o ovoj transformaciji i velikim reformama, nije se krilo da je to nešto na čemu zapravo insistiraju Međunarodni monetarni fond i Svetska banka. Nadalje, u Strategiji državnog vlasništva i upravljanja privrednim subjektima koji su u vlasništvu Republike Srbije za period od 2021. do 2027, koju je Vlada usvojila aprila prošle godine, a zapravo je trebalo uoči početka pandemije kovida, jasno piše da je inicijativa za donošenje ovakvog dokumenta potekla iz dogovora koji je Srbija imala sa MMF-om, u okviru tadašnjeg aranžmana – Instrumenta za koordinaciju politika. Takođe, tamo stoji da se Srbija obavezala da će „izraditi dokument u kome će se uspostaviti opšti ciljevi vlasništva i upravljanja za privredna društva u vlasništvu države Srbije“.
Ovom Strategijom predviđa se i promena forme javnih preduzeća ili u akcionarska društva ili u društva sa ograničenom odgovornošću, i u tome leži odgovor na pitanje zašto i Pošte Srbije najavljuju promenu forme u 2023, a Nadzorni odbor EPS-a upućuje Vladi isti predlog. Pritom, Ministarstvo privrede načinilo je nedavno i Nacrt zakona o upravljanju privrednim društvima u vlasništvu Republike Srbije, koji je trenutno u javnoj raspravi. Upućeni kažu da je namera države da na ovaj način, odnosno usvajanjem ovog zakonskog rešenja, omogući korporativizaciju javnih preduzeća, odnosno promenu njihove pravne forme, ali i primenu nad njima Zakona o privrednim društvima, a ne Zakona o javnim preduzećima. Opet, podsećanja radi, Zakon o javnim preduzećima ne odnosi se samo na javna preduzeća, nego se primenjuje i na neka koja to po svojoj formi nisu. Primera radi, Železnice Srbije su akcionarsko društvo u državnom vlasništvu, a Кoridori Srbije su d. o. o. po svojoj formi, ali se na njih primenjuje Zakon o javnim preduzećima, dok sa Telekomom to nije slučaj, iako je akcionarsko društvo u državnom vlasništvu, baš kao i Železnice.
Naposletku, i to je sve samo forma, pošto suština svedoči da država nije poštovala ni Zakon o javnim preduzećima, pogotovo kada su u pitanju izbor i kvalifikacije direktora koji osim što su mimo zakonom utvrđenih uslova dolazili na te pozicije, nego su na njima i ostajali u v. d. stanju mnogo duže nego što to zakon predviđa. Pa je tako u Srbiji uobičajena situacija da „oni nisu direktori, nego građani koji bespravno sede u kancelarijama direktora i upravljaju javnim resursima čija imovina se meri milijardama evra“, kako su to nedavno saopštili iz organizacije Transparentnost Srbija.
I dok sve upućuje na zaključak da se država i ovaj put, sklapanjem sada još čvršćeg dogovora – stendbaj aranžmana, obavezala MMF-u da će nastaviti sa ovim procesom transformacije preduzeća, analitičari ne vide na koji način će ovo doprineti ciljevima o kojima je nedavno pričala ministarka Đedović, pogotovo ako se ostane samo na tome. Najpre, ovom odlukom, kada ona bude i sprovedena, EPS možda hoće dobiti nekakav akcijski kapital, ali reč je o nameri da on postane zatvoreno akcionarsko društvo, što u prevodu znači da se njegovim akcijama neće trgovati na berzi, niti će se berzanski određivati njegova vrednost. Takođe, nepoznato je i da li će se kao što je to bilo u slučaju NIS-a, Aerodroma ili Telekoma Srbija i akcije ovog preduzeća deliti besplatno građanima, a o čemu je nekada davno govorila bivša vlast. I da ne bude zabune, na Beogradskoj berzi se trguje akcijama NIS-a i Aerodroma, dok trgovanje akcijama Telekoma nikada nije omogućeno, iako su akcije ovog preduzeća svojevremeno podeljene građanima. Zbog toga se akcijama Telekoma trguje „ispod žita“, na crnom tržištu, sklapanjem fiktivnih ugovora o „poklonu“. Iako je svojevremeno svaki od 4,8 miliona punoletnih građana koji nisu bili zaposleni u Telekomu dobio po 31 besplatnu akciju te kompanije, sada petorica građana imaju više od po 20.000 akcija, dve osobe više od 30.000, a izvesni Miodrag Brankov na svom kontu ima čak 71.040 akcija Telekoma.
Primer Telekoma jasno pokazuje da pretvaranje EPS-a u akcionarsko društvo suštinski ne mora da donese nikakvu promenu, osim ove pravne šminke. Niti je ovo signal da država planira njegovu prodaju, niti njegovo transparentnije poslovanje, niti pak pretvaranje u efikasno, produktivno i odgovorno preduzeće koje će u budućnosti zaista i biti generator privrednog rasta, ostvarivati profit i proizvoditi višak umesto manjka električne energije. EPS, dakle, ništa nije sprečavalo da sve ovo bude iako je po svojoj pravnoj formi javno preduzeće, baš kao što promena pravne forme nije garancija da će to postati. Jer, nikakva pravna forma nije jača od političke volje da se ovo preduzeće reformiše ili ne, piše NIN.
