Kada su 1964. počeli radovi na „Đerdapu 1”, zbog njihovog obima niko nije verovao da će biti završeni već 1972. godine. Odmah sa završetkom „Đerdapa 1”, počeli su 1977. i radovi na „Đerdapu 2”, koji su okončani 1984. godine. Odmah je počelo da se razmišlja o gradnji reverzibilne elektrane „Đerdap 3” kod Dobre, na 1007. kilometru toka reke. Reverzibilne elektrane predstavljaju krunu elektroprivrede, što se pokazalo na Drini (Perućac). U periodu visokog vodostaja, kada dolazi do prelivanja i ima viška električne energije, voda se noću snažnim pumpama prebacuje na višu kotu i akumulira. U periodu špica potrošnje ili slučaju havarije u sistemu proizvodnje, voda se iz tih akumulacija velikim cevovodima usmerava u reverzibilnu elektranu. Reverzibilna elektrana radi samo kratko, dok se ne pokrije špic potrošnje. Takva isporučena električna energija ima najvišu cenu.
Prema projektu beogradskog „Energoprojekta” i Instituta „Jaroslav Černi” iz 1973. godine, „Đerdap 3” gradio bi se na lokacijama Pesača, Brodica i Železnički potok, gde bi bila buduća akumulaciona jezera, na koti 407 metara, koja bi se punila vodom iz Dunava, s kote 68 metara. U te akumulacije usmeravali bi se i svi manji vodotokovi. Imale bi 587 miliona kubika vode, a bile bi povezane tunelima. Tunel Brodica–Pesača bio bi dužine 8.100 metara i prečnika 4,6 metara. Iz akumulacije Pesače do postrojenja „Vodostan” tunel bio bi dugačak 1.950 metara s prečnikom od 4,5 metara. Iz postrojenja „Vodostan” kosim tunelom akumulirana voda bi išli do turbina „Đerdapa 3”. Na obalama akumulacija razvijao bi se turizam, jer je taj deo Srbije prelep.
Gradilo bi se fazno. U prvoj fazi bila bi izgrađena dva agregata snage po 300 MW, u drugoj bi elektrana dobila još 1.200 MW, a u trećoj i dodatnih 600 MW. Snimana je lokacija, obavljana su merenja i ispitivan sastav zemljišta, pošto je taj deo Srbije kraškog porekla. Održavani su sastanci stručnjaka u Beogradu i Kladovu. Sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka urađeno je mnogo referata i studija o opravdanosti gradnje „Đerdapa 3”. Dosta se radilo na tome, pa su se na buduću gradnju ovog velikog projekta uključivale elektroprivrede Nemačke, Rumunije, SSSR-a. U planovima je bilo da i Rumuni na svojoj strani Dunava naprave sličan objekat.
U sadašnjoj situaciji, ako bi Elektroprivreda Srbije imala tako veliku reverzibilnu elektranu na Dunavu od 2.400 MW niko ne bi postavljao pitanje o „zelenoj energiji”. Takva investicija, po ranijim proračunima, koštala bi od četiri do šest milijardi dolara, a isplatila bi se za deset godina. Ta cena je danas kao za jednu veću nuklearku ili dve termoelektrane od po hiljadu megavata. Na Balkanu je izražen manjak električne energije. Jedino EPS trenutno pokriva srpsko tržište, a višak izvozi u Severnu Makedoniju, Crnu Goru, BiH.
U ta davna vremena sve se planiralo za desetak godina unapred. Tako je planirana i izgradnja reverzibilne elektrane „Bistrica”, koja bi koštala 600 miliona dolara, a imala snagu od 680 MW. Za ovaj objekat nije potrebna bilo kakva saglasnost Dunavske komisije, jer bi se koristile vode srpske reke. Da imamo završen „Đerdap 3” i „Bistricu”, oni bi činili 37 odsto sadašnjih kapaciteta EPS-a.
S Rumunima se planiralo da svaka strana na jednom svom polju uradi pribransku elektranu od 120 MW, koja bi radila samo u periodu visokog vodostaja, kad se voda preliva preko spuštenih zatvarača.
Srbija ne sme da prodaje svoju energetsku budućnost strancima, već bi trebalo da je planira kao što su to radile prethodne generacije energetičara.
Izvor: politika.rs
