Ne može profesionalni menadžer, ma kako se on zvao i odakle god došao, da menja ciljeve vlasnika: on ih ispunjava ili odlazi ako se njegov profesionalni integritet ne slaže sa zahtevom gazde. – Uspešan menadžer ne postaje se dobijanjem diplome, već kroz dugotrajnim učenjem i konkretnim radom
Čuveni španski filozof i mislilac Morales pre četiri veka rekao je: „Teško je uliti pamet onome ko nema volje, a još teže je uliti volju onome ko nema pamet”. Ideologija i politizacija, a ne profesionalizacija upravljanja u poslu i ukupnom društvenom životu u Srbiji glavni je krivac što kasnimo za svetom. Što nam se „iznenada” događaju situacije i što od raspada Jugoslavije stalno tražimo i nalazimo naivna, iznuđena i pogrešna rešenja. Naravno da to nije samo slučaj sa „Elektroprivredom Srbije“. To je prosto dug višedecenijskoj destruktivnoj atmosferi koja uz pomoć partijskih struktura svaku kreativnu inicijativu provlači i cedi kroz ideološku i partijsku matricu – kaže za naš list prof. dr Slavenko Grgurević, profesor na Beogradskoj bankarskoj akdemiji, odgovarajući na pitanje kako vidi najavljenu transformaciju, tačnije korporativizaciju svojih javnih preduzeća među kojima je EPS u prvom planu. Da EPS postane firma čiji će osnovni zadatak biti proizvodnja električne energije i pravljenje profita.
Da li je sve to u isti mah moguće?
EPS je državna firma. Vlasnik je država Srbija. Osnovna uloga menadžera je da realizuje ono što je cilj vlasnika. Ako je cilj vlasnika da samo delimično zahteva profitabilno poslovanje, onda to menadžer treba da shvati i dosledno realizuje. Ne može profesionalni menadžer, ma kako se on zvao i odakle god došao, da menja ciljeve vlasnika: on ih ili ispunjava ili odlazi – ako se njegov profesionalni integritet ne slaže sa zahtevom gazde.
Šta bi trebalo da bude EPS u bližoj i daljoj budućnosti?
Na to pitanje mora da odgovori njegov vlasnik. Dakle, Vlada Srbije to mora da definiše. I oko toga ne bi trebalo da se vode bilo kakve polemike. To je pravilo koje postoji i u svim razvijenim zemljama u svetu u kojima je država gazda energetskim kompanijama. Isti princip vlada i u akcionarskim društvima – vlasnici akcija, kapitala, prave planove ili usvajaju ono što im ponudi manadžment, ako se opredele za takav vid saradnje i upravljanja. I tu je kraj. EPS je ostvarivao svoju ulogu u poslovanju, ekonomiji i razvoju zemlje, socijalnim programima… Prava „ekonomija” poslovanja EPS postoji i veoma je značajna i potencijalna, ali je za ljude koji se malo u to ne razumeju – nevidljiva ili nedovoljna. Da li smo i koliko postignutim zadovoljni – zavisi ko s koje strane gleda. Na gazdi je da kaže.
Da li je EPS-u u predstojećoj korporativizaciji profit prvi zadatak?
Gledati na EPS samo kroz profit i smatrati da je uloga EPS samo da proizvodi i gomila profit isto je što i posmatrati prirodu kroz masku za varenje. EPS nije samo proizvođač električne energije, već je i pokretač ove privrede. Ne samo zato što je „fabrika” struje bez koje niko ne može da radi, privređuje, pa i da živi, već i jedan od najvećih poslodavaca. Na poslovima održavanja, remonta ili revitalizacija starih proizvodnih postrojenja angažovano je na desetine hiljada ljudi. I to je samo jedno viđenje stvari. Drugo je pitanje interne ekonomije. Ko je sprečavao menadžment EPS da kontroliše troškove? Niko, ali kada negde zapne svi bi da krive druge. Možda bi ceo moj odgovor na ovo pitanje mogao da stane u jednu duhovitu opasku besmrtnog Duška Radovića koji je jednom prilikom rekao: „Dajte mi dobro dete da vidite kako sam dobar roditelj”.
Šta bi prema Vašem mišljenju trebalo da bude korporativizacija i koji su prvi potezi mogući?
O tome pišem i govorim već više od dve decenije, od kada sam uradio i predložio Koncept korporativnog restrukturisanja EPS. Ondašnji menadžment EPS-a (početkom dvehiljaditih godina) prihvatio je i usvojio moj predlog, ali se isprečila „visoka” politika i sve je potom zaboravljeno. Danas se opet neki ljudi tome vraćaju. Odgovora na to i ostala pitanja ima sasvim dovoljno. Tu su i bogata iskustva stranih elektroprivreda. Nema tu mnogo originalnosti. Suština je samo u tome da li vlasnik zna šta hoće sa svojom najvrednijom firmom. Ako zna i to jasno saopšti – više od polovine problema je rešeno. Ima i u ovoj zemlji ljudi koji znaju da odgovore na ta i mnoga druga pitanja. E da li to treba da budu ljudi i iz sveta politike ili politika treba da ih na ta mesta postavi – opet zavisi od gazde i njegove ideje, ali uvek sam, pa i sada, govorio – EPS može da bude veoma uspešna i razvojno potencijalna kompanija.
Kako bi to trebalo izvesti? Da li onako kako bi to uradio neki privatni partner (otpustio polovinu radnika, povećao sto odsto cene, ugasio nerentabilne elektrane i rudnike, ostavio pola potrošača bez struje jer ne plaćaju energiju…) ili bi država, ipak, morala i u tome da bude taktična i da ima neki dugoročniji plan?
Ovo pitanje shvatam kao ironiju. Iz kog vica dolazi taj recept da bi privatnik tako radio? To samo dokazuje da se slažemo oko toga da mnogi ne znaju ili ne razumeju menadžment kao struku. Ako vlasnik kaže šta hoće od svoje firme, a on može da zatraži da sve ostane isto ili da se zaposli još deset hiljada ljudi, povećaju ili smanje cene, namerno karikiram, menadžment kome je povereno vođenje kuće mora da kaže – to može po tu i tu cenu ili – mi to ne možemo ili nećemo da uradimo. Tačka i kraj. Gazda će morati da se zapita nije li negde pogrešio ili će uporno tražiti one koji su sposobni da sprovedu njegovu zamisao. Mi i dalje neprestano od države tražimo da taktizira, a ne da profesionalni menadžment upravlja EPS-om. To kako bi se izvela promena i u čemu bi se ogledala – pitanje je znanja, a ono košta. Oni koji su postavljeni za menadžere trebalo bi to da znaju, ako imaju jasan zadatak vlasnika. Ako ne znaju kako da ga realizuju onda treba da plate onima koji znaju.
Može li se u potpunosti isključiti socijala iz EPS-a? Nema električne energije, ako se ne plati, kao benzin na pumpi, a država neka siromašnim građanima i svojim posustalim firmama plaća taj trošak iz budžeta. Koje Vam je rešenje bliskije i koje bi bilo delotvornije?
U sadašnjim ukupnim društvenim prilikama u Srbiji treba biti veoma obazriv u odmeravanju uloge EPS-a i njegove socijalne odgovornosti. Ona se, jednostvano, teško može izbeći, ma koliko se zalagali za tržišna pravila. Ima nešto što se zove prag siromaštva ispod kog se ne može sići. Znam da mi se odmah može kontrirati i reći da s niskom cenom struje više pomažemo one s većim primanjima i koji je gotovo arče. To se pitanje može urediti na drugi način. I ja ne govorim o tome, već o onima kojima se odobravaju besplatni kilovat-sati ili kubici gasa. Ne smemo dopustiti, kao društvo, da tu ispred naših očiju ljudi pate od gladi ili zime samo zato što su siromašni. A šta ako u taj položaj nisu dopali samo svojom „zaslugom”? Jesam za tržište, ekonomiju, ali s ljudskim likom.
Država je nedavno donela uredbu o polaganju ispita i sticanju licenci za rad menadžera u državnim firmama. Koliko je to ozbiljno?
Uspešan menadžer ne postaje se dobijanjem diplome, već dugotrajnim učenjem i konkretnim radom. Dakle, potreban nam je menadžer koji će voditi EPS. Ko bi to mogao biti? Nisam sklon da poverujem da mi takvog ili takve ljude nemamo. Imamo ih još kako. Odškolovao je EPS plejadu takvih. Ali šta im nedostaje? Pravila igre. Odrešene ruke. Vlasnik, država, oličena u vladi, mora da kaže šta želi sa EPS-om. Ali, ne i bez obostrane odgovornosti i dugoročnosti. Ne može sutra gazda da kaže – e pa znate, mi smo sada pobedili na izborima, nama se ne sviđa ono što je prethodna politička koalicija radila. Transformacija EPS-a i njegovo ekonomsko snaženje, da sam sebe obnavlja i gradi, nije moguć za godinu-dve.
Svuda, pa i u razvijenom svetu, poput Nemačke ili Francuske, elektroenergetske kompanije državne su firme u pravom smislu tih reči, ali one su profitabilne, tehnološki i razvojno jake… samo EPS tavori. Je li to samo problem „gazde”?
Ključno razvojno pitanje EPS nije pitanje vlasničke transformacije EPS, već njegovo korporativno reorganizovanje. Tačno je što ste implicirali ovim svojim pitanjem. U nemačkoj i francuskoj elektroprivredi i uopšte u energetskim kompanijama, kroz koje se „valja” ogroman novac, rade vrhunski i po pravilu najbolje plaćeni menadžeri. Ni Nemci, ni Francuzi ne bi gore prošli da smo im poslali nekoliko naših menadžera, uključujući i sadašnjeg.
Višedecenijska neodgovornost
Srbija počinje izgradnju prve elektrane u Kostolcu posle gotovo tri decenije zastoja. Električne energije imamo dovoljno samo zato što industrija ne radi. Što smo toliko čekali?
Srbija, nažalost, i dalje ništa ne gradi. Rade Kinezi svojim novcem, sa svojim radnicima i u pretežnom obimu svojom opremom. Mi ćemo to naravno platiti, ali zbog čega se niko ne upita šta smo radili minule tri decenije. Zašto nismo smogli novca, znanja, struke, nauke, pa i tehnologije… pa da sada diktiramo uslove investitorima i isporučiocima opreme. Da se o nas otimaju, a ne da se zadovoljavamo onim što nam dopadne. Da me neko pogrešno ne razume – Kinezima svaka čast. Problem je u nama i neodgovornosti svih onih koji su vodili ovu državu, Ministarstva energetike, pa i EPS. Kada su se u EPS-u pobunili protiv neke pogrešne odluke Vlade? Kada su rekli da ih ne mogu voditi ljudi koji ne razlikuju kilovat od kilovat-časa? Nisu. Od odgovora na ta pitanja, nažalost, neće nam biti lakše. Mora se dalje.
Izvor KWH EPS
