U starijem energetskom okviru volatilnost je imala ritam. Pojavljivala se u talasima, vezana za hladne zime, sušne godine, kvarove ili geopolitičke epizode, a zatim bi se povlačila kako se sistem vraćao u ravnotežu. Tržišta su pretpostavljala povratak u „normalu“, regulatorni odgovori su bili privremeni, a investicione odluke zasnivane na dugoročnim prosečnim vrednostima. Srbija je u tom svetu mogla da posmatra volatilnost kao spoljni poremećaj koji se amortizuje kroz domaću proizvodnju, administrativne cene i sporiju integraciju sa regionom.
Taj svet je završen. Volatilnost u savremenom energetskom sistemu više nije ciklična pojava, već sistemsko stanje. Ona ne dolazi spolja i ne odlazi sama od sebe. Proizvodi se unutar sistema, prenosi se kroz goriva i granice, i zadržava se kroz očekivanja i ograničenja. Za Srbiju to znači da volatilnost više nije izuzetak koji se „preživi“, već trajni okvir u kome se donose odluke – od operativnog balansiranja do industrijskih investicija.
Ključna promena je način na koji se šokovi danas šire. U integrisanom energetskom sistemu, poremećaj u jednom segmentu ne ostaje lokalizovan. On se redistribuira dok ne naiđe na fizičko, tržišno ili regulatorno ograničenje. Tamo gde se ograničenje pojavi, volatilnost se ne smanjuje – ona se koncentriše. Srbija, kao tranzitna i povezana zona sa ograničenim amortizerima, često je mesto gde se ova koncentracija prvi put vidi.
Električna energija je prva površina na kojoj se volatilnost manifestuje. Tržište struje reaguje trenutno, jer se balans mora zatvoriti u realnom vremenu. Ali u većini slučajeva uzrok nije u samoj elektroenergetici. Kada dođe do rasta cena struje u Srbiji ili regionu, to sve ređe znači da nema dovoljno megavata. Mnogo češće znači da sistem nema dovoljno fleksibilnosti ili da je fleksibilnost postala skupa zbog gasnih, logističkih ili infrastrukturnih ograničenja.
Gas je centralni kanal prenosa ove volatilnosti. Kao primarni balansirajući energent u regionu, gas reaguje na globalne LNG tokove, sezonsku potražnju i lokalna infrastrukturalna ograničenja. Kada se gasno tržište zategne, čak i blago, električna energija reaguje nelinearno. Marginalna cena struje skače, jer je gas taj koji „zatvara sistem“. Srbija ovu dinamiku oseća snažno, jer je gasno tržište u velikoj meri eksterno formirano, a domaći amortizeri su ograničeni.
Nafta i logistika dodaju treći sloj. Poremećaji u rafinerijskom radu, transportu derivata ili brodskim rutama ne moraju odmah podići cenu električne energije, ali menjaju troškove industrije, alternativne izvore snabdevanja i ukupnu percepciju rizika. Kada logistika postane skupa ili neizvesna, ceo energetski sistem gubi sposobnost prilagođavanja. Volatilnost se tada ne pojavljuje kao jedan skok, već kao niz povezanih pritisaka koji se međusobno pojačavaju.
Specifičnost Srbije je u tome što se ovi pritisci često pojavljuju istovremeno. Hidrološki ciklusi mogu oslabiti domaću proizvodnju. Regionalna potražnja može porasti zbog vremenskih uslova u susednim zemljama. Gasni balans može biti pod pritiskom zbog LNG dinamike ili tranzitnih ograničenja. Prekogranični kapaciteti mogu biti zasićeni. U takvoj konfiguraciji, volatilnost nije rezultat jednog događaja, već interakcije više ograničenja.
Još važnije, volatilnost danas ima memoriju. Kada se jednom pojavi ozbiljan poremećaj, tržišta ne zaboravljaju. Rizik se ugrađuje u forward krive, u ugovorne uslove i u ponašanje učesnika. Čak i kada se fizički uslovi normalizuju, cena rizika ostaje viša nego pre. Ovo je posebno vidljivo u regionima sa tanjom likvidnošću, gde nekoliko stresnih epizoda može trajno promeniti tržišnu percepciju. Srbija, sa ograničenom tržišnom dubinom, u tom smislu plaća premiju reputacije sistema, a ne samo trenutnih uslova.
Finansijska tržišta dodatno pojačavaju ovu dinamiku. Energetski portfelji se danas upravljaju sistemski, a ne sektorski. Kada poraste neizvesnost, pozicije se smanjuju istovremeno u struji, gasu i povezanim instrumentima. Korelacije rastu baš onda kada bi diverzifikacija trebalo da štiti. Likvidnost se povlači iz perifernijih tržišta i koncentriše u „sigurnim“ čvorištima. Za Srbiju to znači da volatilnost često dolazi sa smanjenom likvidnošću, što dodatno pojačava cenovne pomake.
Regulatorne intervencije, iako često motivisane zaštitom potrošača, mogu produžiti ovu sistemsku volatilnost. Administrativno ograničavanje cena ili ad hoc mere mogu kratkoročno prigušiti simptome, ali istovremeno menjaju ponašanje učesnika i povećavaju neizvesnost oko budućih pravila. Tržišta tada počinju da cene ne samo fizički rizik, već i političku nepredvidivost. U takvom okruženju, volatilnost se ne smanjuje – ona se odlaže i vraća snažnije.
Za Srbiju, posledice su višeslojne. EPS i sistemski operatori suočeni su sa okruženjem u kome tehnička stabilnost više ne garantuje cenovnu stabilnost. Industrijski potrošači suočeni su sa energetskim troškovima koji zavise od ekstremnih sati, a ne od godišnjih proseka. Investitori moraju da vrednuju projekte u okruženju gde je prihod vezan za volatilnost, a ne za stabilnu proizvodnju.
Najvažnija implikacija je da volatilnost više ne može biti tretirana kao privremeni problem koji se rešava kriznim merama. Ona je signal. Signal da fleksibilnost nije dovoljna, da infrastruktura ne prati promene u sistemu, ili da su regulatorne pretpostavke zastarele. U Srbiji, gde su amortizeri ograničeni, ovaj signal se čuje glasnije i ranije nego u većim tržištima.
Razumevanje volatilnosti kao sistemske pojave menja način planiranja. Fokus se pomera sa pitanja „kako smanjiti cenu“ na pitanje „kako smanjiti izloženost ekstremima“. To uključuje fleksibilne ugovore, diversifikaciju izvora, lokalne kapacitete za balansiranje i realističnu procenu rizika. Ignorisanje ove promene vodi pogrešnim investicionim i operativnim odlukama.
Volatilnost, dakle, nije kvar sistema. Ona je način na koji sistem komunicira sopstvena ograničenja. Srbija, kao deo integrisanog SEE prostora, nalazi se u poziciji da ta ograničenja vidi rano. To je izazov, ali i prednost – pod uslovom da se poruka razume.
