U izgradnju malih hidroelektrana na 317 lokacija u Srbiji u 17 opština moguće je uložiti od 120 do 200 miliona evra. Istovremeno je to mogućnost i za otvaranje oko 1.000 novih radnih mesta .
Srbija, kao zemlja bogata prirodnim resursima, ima perspektivu za energetsku samostalnost u budućnosti. Imajući to u vidu, Srbija bi mogla da dobija do 2020. godine 27 odsto ukupne energije upravo iz obnovljivih izvora energije.
Poređenja radi, u prva tri meseca ove godine EPS je proizveo 10,6 milijardi kilovat-časova struje, dok je iz obnovljivih izvora, kroz 35 ugovora, proizvedeno 15 miliona kilovat-časova.
Krajem prošle nedelje istekao je prvi javni poziv za ulaganje u male hidroelektrane u 17 opština u Srbiji. Prema prvim procenama, interesovanje investitora je veliko.
Ulaganje u male hidroelektrane interesantno je domaćim, ali i stranim investitorima. Do sada se, međutim, njihova gradnja ogledala u pionirskim pokušajima pojedinaca. U izgradnju malih hidroelektrana na 317 lokacija u Srbiji u 17 opština moguće je uložiti od 120 do 200 miliona evra. Istovremeno to je mogućnost i za otvaranje oko 1.000 novih radnih mesta.
Ukupan kapacitet tih hidroelektrana je oko 110 megavata, a planirano je da počnu da rade do 2015, odnosno najkasnije do 2016. godine, i da godišnje proizvedu oko 400 gigavat-časova električne energije. U okviru tog javnog poziva, koji neće biti jedini, izabrane su samo najsigurnije lokacije u Srbiji.
Narednih dana preciznije će se znati koliko je zainteresovanih za ulaganje u taj posao, i koje su najtraženije lokacije.
U zemlji ima ukupno 950 lokacija na kojima je moguće izgraditi mini-hidroelektrane, a do sada je pušteno u rad samo 19. U nekim opštinama, kao na primer u Tutinu, moguće je izgraditi male HE na 54 lokacije, a u Kraljevu na oko 23 mesta, najavljeno je ranije iz Ministarstva energetike i zaštite životne sredine.
Šansa i podsticaj
U svakom slučaju, od izuzetne važnosti je to što je Vlada Srbije zapravo prvi put javnim pozivom i potpuno transparentno pozvala investitore da ulažu u obnovljive izvore energije, čime je praktično prekinuta dosadašnja praksa internih i zatvorenih dogovora sa odabranim investitorima.
Svi zainteresovani investitori imaće rok od šest meseci da se izjasne o ulaganju. Za objekte snage do jednog megavata biće izdavane saglasnosti, a za objekte kapaciteta većeg od jednog megavata energetske dozvole. Inače, prema nekim procenama, za izgradnju jednog megavata malih HE potrebno je od milion do dva miliona evra.
Prema važećim propisima o podsticajnim tarifama za proizvodnju struje iz obnovljivih izvora energije, za male hidroelektrane predviđene su podsticajne mere od 7,38 do 13,72 evrocenta po kilovat-času.
Vreme trajanja podsticajnih tarifa je 12 godina, a iznosi tih podsticajnih mera će se jednom godišnje usklađivati sa iznosom inflacije u evrozoni.
Sve ukazuje na to da je Srbija donošenjem Zakona o energetici konačno stvorila novi pravni okvir koji omogućava dobro poslovanje u oblasti obnovljivih izvora energije. Nema sumnje da je jačanje pravnog okvira za rad u oblasti obnovljivih izvora energije ujedno i garancija sigurnog poslovanja za domaće i strane investitore. Ostaje, međutim, još mnogo toga da se uradi kako pravni okvir ne bi ostao mrtvo slovo na papiru, i jedino što je na tom planu urađeno.
Zato mora dobro da se planira i sprovede skraćivanje beskrajno duge birokratske procedure za izdavanje neophodnih građevinskih, energetskih i drugih dozvola. Iz resornog ministarstva najavljuju do leta tzv. kancelariju za brže odgovore, koja će pomoći investitorima i smanjiti broj potrebnih dozvola sa sadašnjih 27 na pet.
Od izuzetne je važnosti da to zaista i bude urađeno, budući da je od ranije poznato da i veliki broj investitora iz zemalja Evropske unije želi da ulaže u obnovljive izvore energije u Srbiji, od čega će korist imati i Srbija i njeni građani.
Potencijal
Kako je krajem 20. veka sve više ojačala svest o zagađenju planete i njegovim efektima, počelo je da se razmišlja i o prihvatljivim i manje prihvatljivim načinima proizvodnje električne energije. Sve ono što u proizvodnom procesu podrazumeva emisiju ugljen-dioksida i ostalih gasova staklene bašte, smatra se nepoželjnim u ekološkom smislu.
Potencijal gradova i opština u Srbiji za obnovljive izvore energije je veliki, a ulaganjem u tu oblast povećavaju se privredni rast, zaposlenost i poreski prihod, i omogućava transfer savremene tehnologije.
Ozbiljnije razmatranje korišćenja potencijala malih hidroelektrana u Srbiji počelo je još krajem 80-tih godina prošlog veka, tačnije 1987. godine, kada su „Energoprojekt“ i Institut Jaroslav Černi uradili Katastar malih hidroelektrana u Republici Srbiji. Taj dokument pokazao je značajan energetski potencijal kojim Srbija raspolaže u malim vodotokovima.
Međutim, raspad Jugoslavije i dugotrajna izolacija Srbije onemogućili su značajnije korišćenje tog potencijala, i stvorili su veliki zaostatak Srbije u odnosu na razvijene zemlje, pa i zemlje u regionu.
Prema podacima iz katastra malih hidroelektrana, Srbija ima potencijal za izgradnju nešto manje od 900 malih centrala snage od 100 kW do 10 MW, odnosno ukupno 500 MW. To znači da bi se korišćenjem hidropotencijala malih reka godišnje moglo proizvesti 1.600 GWh električne energije, ili oko 400.000 tona ekvivalentne nafte. Procena je da je za izgradnju jedne male hidroelektrane potrebno u proseku oko 1.000 evra po kW instalisane snage, tako da bi gradnja takvih objekata mogla da privuče investicije od skoro pola milijarde evra.
Budući da se od 80-tih godina do danas hidrološka situacija značajno izmenila, neophodno je osvežiti i formirati novu bazu lokacija na kojima mogu da se grade male hidroelektrane, budući da za postojeći katastar iz 1987. godine nisu urađena detaljna istraživanja.
I američki Institut Džeferson sproveo je istraživanje u okviru projekta o potencijalima Srbije za izgradnju mini-hidroelektrana, prema kojem je ukupan potencijal obnovljivih izvora energije u našoj zemlji takav da može da podmiri oko četvrtinu energetskih potreba.
Uprkos izuzetnim prirodnim potencijalima, korišćenje obnovljivih izvora u Srbiji tek je tema u razvoju, i daleko je od neophodno potrebnog tempa i intenziteta rasta i razvoja. U procesu pridruživanja EU Srbija ima i obavezu da uskladi energetsku politiku i utvrdi ciljeve za udeo obnovljivih izvora u ukupnoj proizvodnji električne energije. Do 2020. taj procenat trebalo bi da bude 27 odsto, što energetski stratezi smatraju izuzetnim izazovom u narednom periodu.
Trenutni udeo energije iz obnovljivih izvora u Srbiji je oko šest odsto (uključujući i velike hidroelektrane), i predviđa se da će ostati stabilan do 2015. godine. Strategija razvoja energetike do 2015. godine predviđa da ukupni udeo novih obnovljivih izvora (bez velikih hidrocentrala) u ukupnoj primarnoj energetskoj potrošnji treba da se podigne sa nula na 1,1 % u 2015. godini, dok udeo u ukupnoj finalnoj potrošnji energije treba da se poveća na 1,5–2%.
Male hidroelektrane u Srbiji
Politika razvoja elektroprivrede posle Drugog svetskog rata bila je vrlo kratko vreme usmerena na izučavanje i izgradnju malih hidrocentrala. U tom kratkom periodu izgrađen je izvestan broj manjih hidroelektrana, a zatim su istraživanja manjih vodotokova u cilju izgradnje mini-hidroelektrana zapostavljena i zamenjena izgradnjom velikih velikih sistema poput Đerdapa, Bajine Bašte i dr.
Prema raspoloživim podacima, od malih hidroelektrana izgrađenih posle Drugog svetskog rata instalisanih snaga u rasponu od 10 do 8800 kW, njih 10, mahom manjih snaga su van pogona ili ne rade.
Pozitivan primer je prva mala hidroelektrana u Srbiji „Sveta Petka“, izgrađena pre 100 godina na reci Nišavi, koja radi i danas.
Iskorišćavanje obnovljivih izvora energije, među kojima je hidropotencijal najznačajniji resurs, jedan je od prioriteta Strategije razvoja energetike Srbije do 2015. godine.
Povećanim korišćenjem obnovljivih izvora, osim očiglednih ekonomskih efekata kao što su smanjenje potrošnje uvoznih energenata i ugrožavanje okoline, angažovao bi se domaći kapital, podstakla mala i srednja preduzeća, kao i domaća proizvodnja opreme za korišćenje tih izvora energije. Istovremeno bi se pomoglo domaćoj privredi da participira u ponudama stranih firmi za ulaganje u energetske izvore, čime bi se povećala mogućnost zapošljavanja lokalnog stanovništva iz seoskih sredina, gde se i nalaze najveći potencijali te energije, stoji, između ostalog, u tom strateškom dokumentu.
Budući da je država vlasnik prirodnih resursa, od nje zavisi kako će se oni koristiti.
U svakom slučaju, obaveza države je da omogući i olakša privatnom kapitalu da se uključi u izgradnju malih hidroelektrana. Ako to ne učini blagovremeno i primereno, taj posao biće prepušten stihiji.
I dok je nafta za neke druge zemlje crno zlato, za Srbiju je voda belo zlato koje treba čuvati i iskoristiti na pravi način.
Izvor Akter
