Boris Tadić, DS, kampanja za izbore 2008. godine: Moramo da završimo gasovod, da učinimo domove toplijim ljudima.
Vojislav Koštunica, DSS,kampanja za izbore 2008. godine: Mi hoćemo da se Srbija snažno razvija cela, da svaki čovek živi bolje. Hoćemo jedan sa Rusijom dogovoren moderan gasovod kroz Srbiju.
Mlađan Dinkić, G17 plus, kampanja za izbore 2008. godine: Recimo „Da“ da naše besplatne akcije najvrednijih preduzeća najmanje vrede 1000 evra, a ne Tomi Nikoliću da dozvolimo da poništi te akcije.
Energetski sporazum između Rusije i Srbije bio je jedna od ključnih teme predizborne kampanje 2008. godine i za Demokratsku stranku i za Demokratsku stranku Srbije i za G17 Plus. S obzirom da je praktično jedini veliki posao Vlada koju su činile ove tri stranke bio dogovor da kroz Srbiju prođe međunarodni gasovod Južni tok sporazum sa Rusijom predstavljan je građanima kao posao veka.
Pregovori o sporazumu koji su trajali još od 2007. godine završeni su aranžmanom kojim je dogovorena izgradnja gasovoda Južni tok, ali po cenu toga da se ruskoj strani da na upravljanje skladišta gasa Banatski dvor i proda većinski paket akcija Naftne industrije Srbije.
Dok izgradnja Južnog toka ni danas 5 i po godina kasnije nije počela, državni gigant NIS prešao je u ruke ruske kompanije Gasprom i za samo nekoliko godina postao je najprofitabilnija firma u Srbiji.
Kako je pokazalo istraživanje Insajdera prodaja kompanije koja ima monopol u proizvodnji, preradi i prodaji nafte i naftnih derivata, direktnim pregovorima dovela je do toga da predstavnici države zanemare imovinu i prava vredna više milijardi evra, a da istovremeno ruskoj strani daju niz povlastica. Dok se i danas zaključcima Vlade predaje imovina što pokazuje to da se 2008. nije ni znalo šta se prodaje, NIS u većinskom vlasništvu Gaspromnjefta ubrzano eksploatiše domaće rezerve nafte i gasa.
Kako otkriva Insajder, prodaja NIS za 400 miliona evra uz obavezu investiranja 500 miliona, značila je zapravo prodaju prava na istraživanje i korišćenje domaćih rezervi nafte i gasa vrednih čak sedam milijardi evra.
ENERGETSKI NESPORAZUM, DEO ČETVRTI
Sve dosadašnje Vlade od 2005. do danas, u čijem sastavu su bili predstavnici Demokratske stranke, Demokratske stranke Srbije, Socijalističke partije Srbije, G17 Plus i sada Srpske napredne stranke svojim odlukama energetsko tržište su gotovo potpuno predali ruskoj državnoj kompaniji Gasprom. Iako u svim poslovima ugovorenim sa ruskom kompanijom država ima udeo, ruskoj strani se neprestano izlazilo u susret, a na štetu imovine građana.
Povlašćen položaj koji Gasprom danas ima garantuje nekoliko međudržavnih dokumenata od kojih je najvažniji Energetski sporazum potpisan 2008. godine.
Energetski sporazum, kako je to građanima Srbije predstavljano trebalo je da znači da će kroz Srbiju proći međunarodni gasovod Južni tok, a građani zbog toga sigurni kada je snabdevanje gasom u pitanju. Međutim potpisivanje ovog Sporazuma pratilo je potpisivanje Protokola o prodaji NIS-a. Ova dva dokumenta zacrtala su način na koji će se privatizovati nacionalna naftna industrija.
Bez tendera na kom bi se utvrdila realna tržišna vrednost kompanije, Srbija je Gazpromnjeftu, ćerki firmi ruskog Gazproma, kontrolu nad jednom od najvećih domaćih kompanija prodala direktnim pregovorima po ceni od 400 miliona evra.
Novi vlasnik je bio u obavezi i da ispoštuje program modernizacije NIS-a vredan 500 miliona evra. Investiciona obaveza definisana je u uvodnim napomenama Ugovora o prodaji NIS-a:
“Investiciona obaveza – Označava obavezu Kupca da obezbedi iznos od 500 miliona evra NIS-u putem zajmova za posebnu namenu u cilju sprovođenja Programa rekonstrukcije i modernizacije”.
Gazprom Njeft je obavezu ispunio tako što je Naftnoj industriji Srbije pozajmio novac za modernizaciju, a NIS je u obavezi da novac vrati uz kamatu.
U finansijskim izveštajima NIS-a, pozajmica se prikazuje kao dug prema Gazpromnjeftu u iznosu od 500 miliona evra. Kredit se otplaćuje na svaka tri meseca, sve do 15. maja 2023.
Od ove pozajmice, NIS je pod Gazpromnjeftom modernizovao Rafineriju nafte Pančevo.
Svetislav Krstic, bivši direktor razvoja NIS-a: Znači, ovaj, sigurno je da se može vrlo lako dokazati da je cena NIS-a veća od toga. Ali ponavljam, nešto vredi onoliko koliko može da donese profita ili onoliko koliko neko hoće za to da plati.
B92: A šta mislite ko je odredio tu cenu? Znate li?
Krstić: Ne znam. Neko ko nije znao ove informacije koje sam vam ja sada rekao ili neko ko je možda to čak i znao, ali, ne znam. Mislim neću da ostavljam nikakvu sumnju, meni to nije jasno. Meni nije jasno da neko…Siguran, siguran sam da bi Rusi platili više.
Sava Blagojević, Sindikat NIS Naftagas od 2001. do 2013. godine: Mislim da su bili svesni. Nisu oni mala deca, pa da ne znaju šta prodaju. Naravno da su bili svesni. Bili su svesni kolike imamo rezerve nafte i gasa i koliko dugo vremenski može to da se eksploatiše i koliko će to vredeti na tržištu. Naravno da su bili svega svesni.
B92: I u redu je da prodamo i tržište i rezerve za 400 miliona? Šta mislite je li to bila odokativna procena?
Vojislav Vuletić, bivši direktor razvoja NIS- Energogasa: Apsolutno odokativna ocena diletanata i ljudi koji se ne razumeju u svoj posao.
Ekipa emisije Insajder prikupila je brojna dokumentima, od kojih mnogi nose oznaku tajnosti, a koji zapravo pokazuju da je NIS po svemu sudeći prodat ispod realne vrednosti. Naime paket od 51 odsto akcija NIS-a je pre prodaje ruskoj strani procenjivan na između 600 miliona i 1.1 milijardi evra.
Osim toga, istraživanje Insajdera je pokazalo da je Srbija Gazprom njeftu, zajedno s NIS-om, na upravljanje predala domaće rezerve nafte i gasa vredne čak sedam milijardi evra.
Srbija ima dokazane rezerve od 10.5 miliona tona nafte i 4.35 milijardi kubika gasa.
Prema sadašnjim cenama nafte od oko 100 dolara za barel, vrednost domaćih rezervi nafte se kreće oko 7.8 milijardi dolara. Što se tiče gasa, prema cenama po kojima NIS prodaje domaći gas Srbijagasu od 371 dolar za 1000 kubika, domaće rezerve gasa danas vrede oko 1.6 milijardi dolara. To znači da je ukupna vrednost dokazanih domaćih rezervi nafte i gasa oko 9.4 milijarde dolara, odnosno oko 7 milijardi evra.
Zorana Mihajlović, ministarka energetike: I kada govorimo o pregovorima o prodaji NIS-a to je jedna od ključnih grešaka koja je učinjena u pregovorima, a to je što Naftagas, dakle tadašnji deo NIS-a koji se bavio samo istraživanejm i eksploatacijom nafte i gasa i geotermalnih izvora, na kraju krajeva, to je prodato. Naftagas je velika šteta što nije ostao, ako ne većinski, ono partnerski ili bar da je izvojen u državni, zato što mislim da bi to državi Srbiji omogućilo da ima koliko toliko tu naftnu bezbednost koju danas svakako nema. Znači nismo prodali u pravom smislu te reči rezerve, ali smo dali mogućnost da jedna kompanija kompletno eksploataiše u tom vremenskom periodu naftu i gas.
Ne samo da je Gasprom na korišćenje dobio rezerve nafte i gasa vredne 7 milijardi evra, već je povlašćen i kada je u pitanju plaćanje dažbina za izvlačenje ovih rezervi.
Rezerve nafte i gasa su, kao i sva ostala rudna i prirodna bogatstva, vlasništvo države Srbije, odnosno pripadaju svim građanima. Firme mogu da koriste ove resurse uz plaćanje naknade, takozvane „rudne rente“ koja se određuje kao procenat od zarade na iskorišćenim rezervama. Rudna renta u svetu se kreće od 10 do preko 30 odsto u nekim zemljama.
Rudna renta u Srbiji, prema važećem Zakonu o rudarstvu, iznosi sedam odsto. Međutim za NIS važi stari zakon po kom rudnu rentu plaćaju samo tri odsto od prihoda.
Energetskim sporazumom između Rusije i Srbije ruski partneri su zaštićeni od negativnih promena u poreskom sistemu Srbije.
U ovom dokumentu se navodi da se na kompanije koje su obuhvaćene sporazumom neće odnositi bilo kakvo pogoršanje uslova oporezivanja do dostizanja isplativosti dogovorenih projekata.
U slučaju NIS-a, ova klauzula je iskorišćena da bi kompanija pod novim vlasnicima nastavila da plaća rudnu rentu po starom zakonu.
Rudna renta od tri odsto važila je dok je NIS bio državno preduzeće. Održavanje tako niske rente bio je interes države kako bi što više novca ostalo u NIS-u, između ostalog i zbog toga što su se sredstva ovog preduzeća godinama koristila kao paralelni budžet.
Zorana Mihajlović, ministarka energetike: Srbija ima gotovo najnižu, najniži procenat rudne rente u svetu. Dakle vi imate sve države od Albanije koja ima 12 , Slovenije 10, Hrvatske isto nešto 10 ili 12 , Mađarske gde je to progresivno… Kod nas je 3 odsto.
Insajder je, na osnovu Zakona o slobodnom pristupu informacijama, od Ministarstva rudarstva dobio podatke o uplatama NIS-a na ime rudne rente. Prema ovom pregledu, iznosi koje je NIS uplaćivao povećavao se iz godine u godinu kako je rasla eksploatacija domaćih rezervi.
2012. godine NIS je na ime rudne rente uplatio 2.7 milijardi dinara, odnosno 23.7 miliona evra.
Iako je tokom te godine u Srbiji važio novi zakon o rudarstvu sa povećanom rudnom rentom od sedam odsto, NIS je naknadu platio po starom zakonu u kojem je rudna renta iznosila tri odsto.
Da se na NIS primenjivao važeći Zakon, ta kompanija bi državi platila oko 56 miliona evra – odnosno 32 miliona evra više.
Zorana Mihajlović, ministarka energetike: E sada sama rudna renta nije u nadležnosti ministarstva energetike.
B92: Nego je u nadležnosti…
Mihajlović: Nego je na žalost u nadležnosti drugog ministarstva…
B92: Rudarstva?
Mihajlović: Tako je. Ministarstva rudarstva.
U aktuelnoj vladi ne postoji jedinstven stav o pitanju rudne rente. Dok Zorana Mihajlović, ministarka energetike, smatra da naknada treba da bude povećana, Milan Bačević, ministar rudarstva, u čijoj je nadležnosti ova oblast, smatra da rudna renta za NIS ne treba da se menja sve do isteka važenja sporazuma, odnosno do 2038. I Zorana Mihajlović i Milan Bačević funkcioneri su Srpske napredne stranke.
Uprkos prvobitnom obećanju, Bačević nije pristao na intervju za Insajder.
Milan Kovačević, konsultant za strana ulaganja: U tim sporazumima nismo precizirali kako će se oni eksploatisati i tako i danas imamo dvije štete. Prvo što se malo naplaćuje njihova eksploatacija nešeg izvora, drugo što oni to ubrzano rade, što će onda u cijelini manje izvući nafte iz zemlje.
Dok rudnu rentu plaćaju po povlašćenoj ceni, NIS je za proteklih pet godina značajno povećao eksploataciju domaćih rezervi.
Koliko je Gazpromnjeft, po preuzimanju NIS-a ubrzao korišćenje naftnih i gasnih rezervi vidi se iz statističkih podataka o korišćenju energije u Srbiji koje svake godine izdaje Republički zavod za statistiku kao Energetske bilanse.
Prema ovom pregledu, 2008. godine tada još uvek domaći NIS je iskoristio je 638.517 tona sirove nafte i 284.803.000 kubika gasa domaćih rezervi.
Od momenta prodaje, izvlačenje se svake godine povećavalo da bi 2012. godine, prema izveštajo objavljenom na sajtu NIS-a, dostiglo 1.1 milion tona nafte i 672 miliona kubika gasa. Tako je NIS za četiri godine duplirao korišćenje domaćih rezervi.
Intervju za Insajder, i pored prvobitnog pristanka, odbio je generalni direktor NIS-a Kiril Kravčenko.
Kiril Kravčenko, generalni direktor NIS-a, predstavljanje poslovnih rezultata za 2012. godinu: Ulažemo u svim pravcima. U istraživanje i proizvodnju 10 milijardi, više nego 13 milijardi u promet i razvoj mreže, otprilike 20 milijardi dinara u završetak faze rekonstrukcije i sedam milijardi dinara u druge pravce, uključujući i naftne servise u kojima smo obnovili našu opremu. Naši troškovi za jedan barel nafte su najniži u poređenju s našim konkurentima – OMV, MOL, INA. To su troškovi bez svih poreza, to su troškovi samo od tekuće delatnosti. I to znači da smo na dobrom pravcu. Osim toga smo ulagali mnogo sredstava u opremu za bušenje i seizmiku i za druge stvari.
Upravo povećano korišćenje domaćih rezervi nafte i gasa pokazuje koliko je NIS prodat ispod cene. Ukupna vrednost rezervi iskorišćenih samo tokom 2012. godine je oko 800 miliona evra. To znači da je samo te godine vrednost iskorišćenih rezervi bila duplo veća od cene koju je Gazpromnjeft platio za 51 odsto NIS-a.
Sava Blagojević, Sindikat NIS Naftagas od 2001. do 2013. godine: I iz tih rezervi nafte i gasa mogli su da izvrše modernizaciju prvenstveno Rafinerije nafte u Pančevu i dalje investicije koje rade i Rusi.
Milan Kovačević, konsultant za strana ulaganja: Ovde su oni podstaknuti da što prije to izguraju iz zemlje plaćajući 3 posto naknadu, prije nego se poveća na neki normalniji nivo. Ne znam da ijedna zemlja ima tako nisku naknadu za eksploataciju.
Zorana Mihajlović: Bojim se da je u ovom prethodnom periodu se nije baš vodilo računa ni o tome progresivnom , progresivnoj ekesploataciji nafte, što je dovelo do toga da vi imate danas na tržištu Srbije naftne derivate koji izlaze iz NIS-a sa gotovo 50% iz domaće nafte. Prosto kao da se nije vodila evidencija o tome koliko se eksploatiše nafte, na koji način i kojim metodama. Da li su to sve dozvoljene metode i da li je u pitanju progresivna eksploatacija. Moram da vam kažem u Mađarskoj postoji progresivna eksploatacija nafte takođe ali je zato rudna renta takođe progresivna, dakle nije fiksna.
Pored toga što je novom vlasniku predala domaće rezerve nafte i gasa, na čije korišćenje plaćaju veoma nisku rudnu rentu, država još uvek nije utvrdila koje sve objekte je, zajedno s NIS-om, prodala ruskoj strani.
Prema ugovoru o prodaji NIS-a Vlada Srbije je bila u obavezi da Gaspromnjeftu dostavi detaljan spisak imovine. Insajder je po zakonu o pristupu informacijama tražio ovaj spisak, ali ga nismo dobili jer još uvek nije završen. Umesto spiska, dobili smo gotovo 40 različitih zaključaka Vlade Srbije kojima se postepeno utvrđuje šta se prodalo potpisanim ugovorom.
Prethodna i aktuelna vlada su u vlasništvo NIS-a do sada prenele gotovo 3000 objekata.
To su hiljade kvadrata poslovnog prostora na ekskluzivnim lokacijama u Beogradu i Novom Sadu, nekretnine, stotine benzinskih stanica po najmanjim mestima u Srbiji, ali i reprezentativne benzinske pumpe poput “dejtonke” na Novom Beogradu, stotinak bušotina nafte i gasa širom Vojvodine, motel Adaševci, kompletno postrojenje Rafinerije u Pančevu sa više od 500 objekata, kompletno postrojenje Rafinerije u Novom Sadu, postrojenje rafinerije gasa u Elemiru, na desetine rezervoara za naftu i tečni gas, skladišta, stovarišta. Sve to je Vlada svojim zaključcima zvanično prenela u vlasništvo NIS-a posle potpisivanja kupoprodajnog ugovora. I taj posao još uvek nije završen.
B92: E sada kako vi objašnjavate da Vlada i danas utvrđuje imovinu NIS-a?
Vojislav Vuletić, , bivši direktor razvoja NIS- Energogasa: Pa zato što je nesposobna bila da uradi onda kad je trebala da uradi. Pa molim Vas, pa vi znate u svom džepu šta imate…
B92: Pa kako onda možemo da kažemo, kako onda možemo da kažemo da smo znali šta prodajemo?
Vuletić: Pa ja sam rekao da nisu znali šta prodaju zbog toga što su neznalice nisu hteli prvo da utvrde da vide šta i kako je, šta je naše, šta nudimo, šta ne nudimo.
Činjenica da država nije znala koja sve imovina pripada NIS-u dovela je do paradoksalne situacije da je Javno preduzeće Srbijagas, uz državne garancije, uzelo kredit od Evropske banke za obnovu i razvoj za gradnju gasnog skladišta u mestu Itebej, iako je gasno polje aktivno i danas ga koristi NIS.
Zbog nemara države koja je odobrila kredit za gradnju skladišta na lokaciji koju je godinu dana pre toga dala na korišćenje ruskoj firmi, Srbijagas sada plaća penale za nepovučeni kredit koji su 2011 iznosili skoro pola miliona evra.
Svetislav Krstić, bivši direktor razvoja NIS-a: Pa kako da gradite skladište kad je to skladište polje koje NIS koristi za proizvodnju gasa. I vi da biste tu napravili gasnu komoru, odnosno skladište, šta je važno? Da li… što je gasno polje koje je već u velikoj meri da kažem iskorišteno i onda vi u to skladište upumpavate gas koji vam dolazi gasovodom upumpavate i onda kad vam treba ispumpavate.
B92: Što smo uzeli kredit za skladiste koje nije u našem…?
Krstić: A što vi to mene pitate?
B92: Dobro, jesu morali ljudi u Srbijagasu da znaju da ne mogu tu da grade?
Krstić: Mene čudi EBRD. Vi kad dođete u prodavnicu da kupite kaput traže vam potvrdu da ste zaposleni, traže vam sto stvari… neko se pojavi bez dokumentacije o Srpskom Itebeju, podzemnom skladištu, ne postoji, nemate nekoliko nivoa dokumentacije, najosnovnije dokumentacije. Za mene je prvo tajna kako je neko mogao da pomisli da će moći da pravi podzemno skladište, a to je polje u eksploataciji. Tu se nalazi još nekoliko desetina miliona evra gasa koji će u narednom periodu biti izvlačen.
Pitanje imovine NIS-a otvoreno je još tokom pregovora kao argument ruske strane u pokušaju da snizi cenu ovog preduzeća.
Borislav Stefanović, koji je učestvovao u jednom delu pregovora, otkriva da je ruska strana na sastancima raspolagala insajderskim informacije o imovini koje im je, po svemu sudeći, dostavljao neko iz države ili iz samog NIS-a.
Borislav Stefanović, DS: Kada se pojavi gospodin Mališev sa spiskom imovine na kojem ima, ne znam, objekata 10-15 više nego što realno je predstavljeno od strane NIS-a, na primer neka odmarališta, neki objekti… ili što je još gore da je NIS prebacio sredstva na druga javna preduzeća želeći time da izbegne mogućnost da je taj novac u okviru same Naftne industrije, nego da ga preusmeri na druga javna preduzeća… Ja samo govorim ono što je on doneo kao ruski predstavnik.
B92: Otkud mu to?
Stefanović: E pa sad to je pitanje za nekog drugog.
B92: Ko je mogao da da te informacije?
Sava Blagojević, Sindikat NIS Naftagas od 2001. do 2013. godine: Ako je neko i dao te informacije to je mogao biti neko iz NIS-a.
B92: Bilo koji radnik ili je morao da bude…
Blagojević: Ne to nije mogao da bude bilo koji radnik, to je morao da bude neko iz menadžmenta. Ako su u pitanju finansije neko iz fiunansijskog sektora ili što se kaže iz top menadžmenta.
Sve ovo pokazuje da predstavnici države, namerno ili slučajno, nisu do kraja utvrdili šta tačno nude na prodaju pre nego što su ušli u pregovore sa ruskom stranom.
Prva ideja o privatizaciji NIS-a nije ni bila da se ova kompanija proda direktnim pregovorima. Prema planu iz 2005. godine preduzeće je trebalo da bude ponuđeno na tenderu na kom bi svi zainteresovani kupci mogli da predlože svoju cenu.
Kako bi izabrala najbolji način za privatizaciju koji bi državi doneo najviše novca i omogućio razvoj NIS-a, Vlada Srbije iste godine raspisuje konkurs za privatizacionog savetnika. Posao dobija konzorcijum Meril Linč – Rajfajzen Investments.
Izveštaj koji su sastavili predali su vladi u junu 2006. godine, a na ovaj dokument je stavljena oznaka „poverljivo“. Ekipa Insajdera do ovog dokumenta dosla je po Zakonu o slobodnom pristupu informacijama.
Dokument nosi šifru „Projekat Liman“, a u njemu je na 115 strana, detaljno izložen predlog privatizacije koji bi državi doneo najviše novca i osigurao dugoročni razvoj NIS-a.
Ukupna vrednost NIS-a, prema preliminarnim procenama privatizacionog savetnika bila je između 1.2 i 1.6 milijardi evra. To znači da je 2006. godine 51 odsto NIS-a vredelo između 612 i 816 miliona evra. U ovu procenu nije ušla vrednost domaćih rezervi nafte i gasa.
B92: Mislite da je neko bio zainteresovan?
Milan Kovačević, konsultant za strana ulaganja: Sigurno je bilo zainteresovanih, a na koncu, teško se može išta dokazivati kad nemamo provjeru za to. Ali naftne kompanije su u svijetu, pored IT industije, jedne od najprivlačnijih kompanija i danas.
Angažovani savetnik je kontaktirao sve regionalne i svetske naftne kompanije od Helenik Petroleuma do Rosnjefta i Gasproma. Kako je navedeno u izveštaju, sve kontaktirane firme su bile zainteresovani da učestvuju u postupku privatizacije NIS-a.
U junu 2006. kad privatizacioni savetnik predaje izveštaj vladi Srbije sve je spremno za prodaju NIS-a na otvorenom tenderu. Prihvaćeni način privatizacije nikada nije stigao ni do prve faze, a strategija, koju su građani Srbije platili 453.000 evra, nikada nije zaživela.
Projekat “Liman” nije realizovan jer su predstavnici jednog od mogućih kupaca NIS-a, ruskog Gasproma, Vladi Srbije izneli predlog da se nacionalna naftna kompanija proda u direktnim pregovorima, kako bi, zauzvrat, kroz Srbiju prošao međunarodni gasovod Južni tok.
Zorana Mihajlović, ministarka energetike: Rusija je sa svoje strane imala interes da dobije naftnu kompaniju NIS, kojom će polako ući u Evropu , to je potpuno legitimno, ali je Srbija morala da ima svoj interes i da zna šta ona hoće u tom Energetskom sproazumu. Verujem da smo mogli bolje da prođemo.
U oktobru 2007. godine, delegacija Gazproma predvođena Aleksejem Milerom, predsednikom Upravnog odbora, dolazi u Beograd na odvojene sastanke sa Vojislavom Koštunicom, tadašnjim premijerom i Borisom Tadićem, tadašnjim predsednikom. Tada je i predložena kupovina NIS-a u okviru sveobuhvatnog energetskog aranžmana između Rusije i Srbije.
Saopštenje kompanije Gasprom posle sastanka u Beogradu: “Gasprom razmatra kao jedinstven kompleksni projekat pitanja učešća kompanije u privatizaciji Naftne industrije Srbije, razvoj gasno-transportnog sistema u okviru projekta Južni tok i mogućnosti podzemnog skladišta gasa za obezbeđivanje isporuka u Republiku i tranzita u treće države”.
Ovo je samo tri meseca kasnije i bilo konačno rešenje, koje je precizirano u Energetskom sporazumu. Vojislav Koštunica već godinama odbija da govori za insajder, a na ovu temu intervju je odbio i bivši predsednik Srbije Boris Tadić.
Boris Tadić, predsednik Srbije od 2004. do 2012. godine ( Rafinerija Pančevo, 21. novembar 2011.) : Sećam se tog prvog razgovora u mojoj predsedničkoj kancelariji kada smo kreirali ideju dolaska Gasproma na srpsko tržište, u Srbiju, a nakon toga i širenje Gasproma u čitavom regionu. Danas, te početne razgovore, tu predstavu koju smo tada zajednički kreirali i ostvarujemo.
Pored predsednika i premijera, sastanke na temu Energetskog sporazuma imao je niz državnih funkcionera Srbije od 2006. do kraja 2007. godine.
Svoju ulogu u pregovorima imali su Aleksandar Popović i Predrag Bubalo, tada ministri iz DSS-a, kao i Božidar Đelić ministar iz DS-a.
U pregovorima je učetvovao i Srđan Bošnjaković, direktor NIS-a i kadar DSS-a. Bošnjaković je nakon prodaje ostao u NIS-u i danas je zamenik generanog direktora zadužen za investicije. Već nekoliko meseci nije odgovorio na zahtev da ogovori na pitanja u intervjuu za Insajder.
Iako nisu bili zvanični pregovarači, u pregovorima su, prema medijskim izveštajima, učestvovali Branko Radujko, šef kabineta predsednika Srbije Borisa Tadića i Dejan Mihajlov, generalni sekretar vlade Vojislava Koštunice.
Radujko je odbio snimanje, a u razgovoru sa novinarima Insajdera je rekao da je samo jednom bio u Moskvi tim povodom radi priprema za Tadićevu posetu. On je od prošle godine imenovan na funkciju direktora NIS-a za regionalne projekte.
Dejan Mihajlov je takođe odbio intervju za Insajder, a tek nedavno je u skupštinskoj raspravi o Zakonu o Južnom toku potvrdio da je imao važnu ulogu u pregovorima.
Dejan Mihajlov, DSS (Skupština Srbije, februar 2013.): Lično sam učestvovao u ovom procesu, vrlo aktivno. Ponosan sam zbog toga i smatram da je ovo jedan dobar posao za Republiku Srbiju.
Dva meseca nakon ovih sastanaka, u decembru 2007. ruska strana državnom vrhu Srbije dostavlja predlog Energetskog sporazuma koji obuhvata saradnju na izgradnji Južnog toka kroz Srbiju, rusku kontrolu nad jedinim domaćim skladištem gasa i prodaju Naftne industrije Srbije.
Vladu Srbije u tom momentu vodi koalicija DSS-a, DS-a i G17 plus. Mirko Cvetković, kadar DS-a, bio je ministar finansija i član Radne grupe za saradnju sa Rusijom u privredi i energetici.
Mirko Cvetković, ministar finansija (28.12.2007. ): Da vam kažem, ja nisam sasvim u toku sa tom ponudom, bio sam nešto bolestan, dobio sam dokumentaciju, ali koliko sam video na njima piše da je to strogo poverljivo tako da ne znam da li je uopšte korektno da se o tome priča. Ne bih, ne bih komentarisao.
Mlađan Dinkić, tadašnji ministar ekonomije i regionalnog razvoja, povukao se iz pregovora jer je smatrao da je cena koju je ponudio Gasprom – suviše niska.
Mlađan Dinkić, ministar ekonomije (29.12.2007.): Zato što mi se vezuju ruke. Zato što predloge koje daje Ministarstvo ekonomije da treba tražiti normalnu cenu za NIS neki članovi grupe odbijali, kao da će se Rusi uvrediti, ukoliko im se traži normalna cena za NIS i ako se ide preko neke cifre koja je, ne znam, 400, 500 miliona evra.
Mirko Cvetković i Mlađan Dinkić su odbili intervju za Insajder.
Za manje od mesec dana, Vlada Srbije prihvatila je da sa ruskom stranom potpiše dva dokumenta kojima je određeno da će se nacionalna Naftna industrija prodati ruskoj strani, da bi zauzvrat Srbija bila na trasi gasovoda Južni tok. Dokumenti su potpisani iako domaćoj javnosti nije otkriven nijedan detalj njihovog sadržaja.
Za ceo aranžman predstavnicima države praktično je trebalo samo dva meseca. Detalji o tome šta se dogovara i šta država Srbije prodaje ostali su do poslednjeg dana potpuno skriveni od javnosti.
Vojislav Koštunica, premijer Srbije (24.01.2008.): I zato će onaj sporazum koji će biti predočen našoj javnosti biti poznat tek tada kada bude u Moskvi potpisan, pošto je to njegov definitivan oblik, ovo što sada imamo jeste nacrt sporazuma.
Pet godina od potpisivanja sporazuma predstavnici Srbije još uvek nisu otkrili ko je predložio cenu za NIS i zbog čega u vrednost ovog preduzeća nisu uračunata prava na eksploataciju kao najvredniji deo kompanije.
Svetislav Krstić, bivši direktor razvoja NIS-a: To je vrlo jeftino. To je, znači, NIS je prodat jeftin jer NIS vredi više. Daću vam i dokaze. Imate preko 200 pumpi u vlasništvu NIS-a. Uzmite jedna, i to na nekim lokacijama koje su atraktivne, dobro nisu sve pumpe, neke su pumpe internog karaktera, ali velika većina pumpi se nalazi na vrlo atraktivnim lokacijama, i cena da napravite takvu pumpu je sigurno pet do deset miliona evra. Možda milion evra, možda…znači ne može niko da napravi pumpu za manje pare. Vi imate preko 200 pumpi.
Sava Blagojević, Sindikat NIS Naftagas od 2001. do 2013. godine: Pa realna cena bi bila da se NIS prodavao na tenderu. Da je raspisan tender onda bi se pokazala prava vrednost NIS-a. Smatramo da je od onoga što je NIS do tada zaradio eksploatišući naftu i gas, može veoma dobro da se vidi koliko bi ta cena zaista bila, i s obzirom na promet derivata na tertoriji Republike Srbije.
Milan Kovačević, konsultant za strana ulaganja: Kriv je sistem koji je omogućio da se u direktnoj prodaji proda NIS. Sistem je zahtijevo da se rade tenderi i u tom slučaju bi verovatno, velike naftne kompanije platile više.
B92: Jel‘ se slažete da je NIS prodat po niskoj ceni?
Borislav Stefanović, DS: Pa ne, slažem se ako gledate strogo, onako kroz ekonomski parametar i zanemarite korist koja se dobija Južnim tokom i drugim stvarima koje smo postigli.
Na pitanje Insajdera ko je predložio cenu od 400 miliona evra za 51 odsto NIS-a, iz Direktorata za informacije Gazproma je odgovoreno da je cena postignuta u pregovorima dve strane, ali i da je prilikom određivanja cene uzet u obzir i status NIS-a u momentu prodaje.
Direktorat za informacije Gasprom-a:
„Na primer, visina akumuliranog duga NIS-a prelazila je jednu milijardu dolara, kompanija nije bila profitabilna, proizvodnja sirove nafte i prodaja su se smanjivale iz godine u godinu, investicije u razvoj i modernizaciju tehnoloških resursa nisu bile implementirane. Sve ovo uticalo je na reputaciju srpske kompanije.“
Zorana Mihajlović, ministar energetike: Kao što nije odnos dobar bio tako je verovatno i cena mogla da bude mnogo bolja. Na kraju krajeva procene NIS-a koje su rađene su pokazale da je NIS procenjen na mnogo više.
Iako je već imala izrađenu i plaćenu strategiju privatizacije sa procenom vrednosti NIS-a i iako je već potpisala dokument u kom se navodi cena po kojoj će se kompanija prodati, Vlada Srbije, pod izgovorom da se cena može promeniti, naručuje novu procenu vrednosti domaćeg preduzeća.
Građani Srbije su tako platili dodatnih pola miliona evra preduzeću Dilojt da proceni vrednost kompanije čija je cena već bila dogovorena.
Ugovor s Dilojtom potpisan je u avgustu 2008. Naručilac posla je Ministarstvo finansija, na čijem je čelu Mlađan Dinkić. Iako je nova procena formalno naručena da bi se na osnovu tržišne vrednosti NIS-a odredilo koji procenat akcija NIS-a će se dodeliti radnicima, izjave Mlađana Dinkića iz tog perioda pokazuju da je procena naručena kako bi se koristila kao dodatni argument u pokušaju da se u pregovorima s Gazpromom promeni dogovorena cena.
Prema proceni angažovanog konsultanta, na osnovu finansijskih izveštaja, izveštaja o imovini, kao i upoređivanjem sa vrednostima sličnih preduzeća u regionu, NIS je 30. juna 2008. godine, na dan na koji je rađena procena, na tržištu vredeo 2.2 milijarde evra. To je, kako se navodi u izveštaju Dilojta, bila „fer tržišna vrednost“ kompanije.To znači da je 51 odsto vlasništva u NIS-a vredeo 1.12 milijardi evra – dva i po puta više od cene koja je dogovorena.
Milan Kovačević, konsultant za strana ulaganja: Na žalost mi imamo preduzeća koja su više puta porocenjivana gde su ogromni novci dati a gde ničemu nisu služile procijene. A inače procena vam je nepotrebna ako vi odstupate od Zakona o proivatizaciji koji traži da se to prodaje tenderom, a vi krenete u pregovore i dogovorite cijenu.
Prema istraživanju Insajdera nije jasno za šta je koristila plaćena studija Dilojt tuša. Energetski sporazum kao takav prihvaćen je velikom većinom u Skupštini Srbije. Gotovo sve parlamentarne stranke izjasnile su se za, osim LDP-a, LSV-a i SVM-a. Ratifikacija je značila ulazak u još jednu rundu pregovora koju su vodili predstavnici Vlade DS, G17 Plus i SPS-a.
Na čelo tima za pregovore o realizaciji međudržavnog sporazuma, koji je bio već potpisan i ratifikovan u Skupštini, Vlada postavlja Nebojšu Ćirića, kadar G17 plus, koji je odbio intervju za Insajder. Ćirić i svi članovi tima iz stranke G17plus su se povukli na kraju pregovora uz objašnjenje da ne žele da učestvuju u razgovorima u kojima nije moguće popraviti cenu za NIS.
Na čelo tima Vlada imenuje Borislava Stefanovica iz DSa. On je jedan od retkih koji je pristao da o celom aranzmanu govori za Insajder.
Borislav Stefanović, DS: Zašto to nije išlo na tender? To je prva stvar. Znači postoje neki poslovi države koji ne moraju ići na tender tender zato što imaju ogroman značaj. Ovo je jedan od takvih poslova. Moj nije cilj da ja bez ikakve kritike branim ovaj posao. Ja moram da kažem da smo mi zaista u velikoj meri nasledili tu stvar, ali smo je kao ozbiljna država i Vlada sproveli do kraja smatrajući da je ipak korist kasnije veća od onoga što se u tom momentu dešava. Ja sam pregovarao nešto što je već politički dogovoreno u Moskvi. I tu su određeni neki parametri: da će biti Južnog toka, da će biti cena 400 miliona plus 500 miliona evra, dakle 400 miliona u kešu i 500 miliona u investicijama i da će biti jasno navedeni rokovi do kada treba stvari da se realizuju.
NIS je danas najuspešnija kompanija u Srbiji. Prema analizi Agencije za privredne registre za 2012. godinu, od preko 90.000 preduzeća u Srbiji NIS je na prvom mestu i po ostvarenim prihodima i po ostvarenoj dobiti.
Redakcija Insajdera je na osnovu Zakona o slobodnom pristupu informacijama od Agencije za privredne registre dobila sve finansijske izveštaje NIS-a od 2004. godine do prodaje 2008. godine. Ovi finansijski izveštaji, čak i ako su pravljeni da prikažu bolje stanje nego što je zaista bilo, najbolje pokazuju koliko je država loše upravljala NIS-om.
Prema kupoprodajnom ugovoru NIS je Gazpromnjeftu prodat sa stanjem na dan 31. decembra 2007. godine. Prema zvaničnom finansijskom izveštaju za 2007. godinu NIS je te godine ostvario prihod od oko dve milijarde evra i čistu dobit od 66,3 miliona evra.
Pet godina kasnije, prema poslednjem finansijskom izveštaju koji je objavio NIS za 2012. godinu, ovo preduzeće je pod novom upravom takođe imalo dve milijarde evra prihoda, ali je i uz sve programe rekonstrukcije i modernizacije ostvarilo čistu dobit od 400 miliona evra – šest puta više nego 2007.
Svetislav Krstić, bivši direktor razvoja NIS-a: Znate zašto je NIS poslovao sa gubitkom? Zato što ljudi koji su vodili NIS, među njima je bilo i stručnih ljudi, nisu bili svi, mada kasnije kako je ova politička scena Srbije se rasplamsavala sve su više dovodili na čelo u top menadžment ljude iz politike, koji ne poznaju NIS, ali pravljeni su gubici ne zato što su ti ljudi koji su vodili nisu bili sposobni da obezbede pozitivno poslovanje, nego zato što se NIS nije starao sam o sebi, nego se starao o interesima politike, a interesi politike su politički.
B92: Vi ste dosta govorili protiv ovakvog načina prodaje NIS-a, međutim, činjenica je da danas NIS posluje profitabilno.
Milan Kovačević, konsultant za strana ulaganja: Pa meni je bilo čudno zašto nije i ranije poslovao profitabilno. Mislim da uprava koja je postavljena tamo nije bila dovoljno dorasla poslu da se zaduži, investira i podigne NIS.
Dok se NIS, pod novim vlasnicima, razvijao, rastao i povećavao dobit, udeo države u vlasništvu ovog preduzeća je opadao. Sa prvobitnih 49 odsto, procenat državnih akcija se spustio na 29.8 odsto, pošto su akcije deljene građanima. Gazpromnjeft je, s druge strane, povećao svoje učešće na 56 odsto.
Istovremeno , odnos države prema NIS-u nije se promenio čak ni posle prodaje ovog preduzeća jer je Srbija nastavila s praksom postavljanja političkih kadrova u rukovodeće strukture ovog preduzeća.
Vojislav Vuletić, bivši direktor razvoja NIS- Energogasa: Znate kako kada je formiran NIS, rusko-srpski, u UO sa ruske strane bili su diplomirani inžinjeri za proizvodnju i nafte i za preradu nafte. Svi su oni završili Lomonosov ili neki moskovski univerzitet, a onda magistrirali u Americi, u Hjustonu ili Londonu. A mi smo imali nekoliko članova UO, dakle to su ljudi koji o naftnoj industriji mislim da ne znaju ništa.
B92: I šta nam to govori?
Vuletić: To govori da nema interesa kod nas da se postave pravi ljudi na pravo mesto koji mogu da brane interese.
Odmah po dolasku Gazpromnjefta u NIS, februara 2009. godine, postavljen je novi Upravni odbor. Srpski članovi odbora su bili Biserka Jevtimijević Drinjaković, tada savetnica Borisa Tadića, Dušan Petrović i Dušan Elezović, funkcioneri DS-a i Nikola Martinović, stari kadar SPS-a i samog NISa.
U aprilu 2009. poslednje mesto u UO za predstavnika Srbije popunila je Danica Drašković, kadar SPO-a.
Odbor su već juna 2009. napustili Biserka Jevtimijević Drinjaković i Dušan Elezović, a dve godine kasnije, u martu 2011. i Dušan Petrović, na čije mesto je postavljen Slobodan Milosavljević, takođe iz DS-a.
Smanjenjem državnog udela u vlasništvu, Srbija ostaje sa samo dva mesta u UO. Dolaskom nove vlade, Danica Drašković i Slobodan Milosavljević su razrešeni s mesta članova Upravnog odbora, a na njihova mesta su imenovani Negica Rajakov, članica Srpske napredne stranke i pomoćnica direktora u Petrohemiji, i Nenad Mijailović, ekonomista i pomoćnik bivšeg ministra finansija i privrede Mlađana Dinkića.
Za predsednicu Skupštine akcionara, umesto Petra Škundrića, izabrana je Zorana Mihajlović, ministarka energetike kojoj ovo mesto pripada po funkciji.
Zorana Mihajlović, ministarka energetike: Ja koja vodim energetiku moja je nadležnost za sada prvo da realno postavim stvari. Realnost je da neke stvari više ne možete da promenite. I u prodaji NISa I u Banatskom dvoru I u Južnom toku. Srbija nema upravljačka prava, nema zlatne akcije.
Naftna industrija Srbije prodata je da bi preko Srbije prošla deonica gasovoda Južni tok, kojim će se ruski gas transportovati od obale Crnog mora, preko Bugarske, Srbije, Mađarske i Slovenije do Italije. Srbija je tako postala jedina zemlja koja je zbog učešća u ovom projektu ruskoj strani predala tako važne resurse poput nacionalne naftne industrije, sa svim rezervama nafte i gasa.
Pored toga, Srbija je jedina zemlja na trasi Južnog toka koja je ruskoj strani predala kontrolu nad jedinim domaćim skladištem gasa, koja je pristala da u čitavom projektu bude manjinski partner sa 49 odsto vlasništva nad delom gasovoda koji prolazi preko njene teritorije i jedina zemlja koja je pristala da se preduzeće koje će graditi ovu deonicu osnuje u of-šor zoni. Ovakve ustupke ruskoj strani nije napravila nijedna od učesnica projekta Južni tok.
B92: A ima li neke šanse da mi popravimo taj sporazum?
Milan Kovačević, konsultant za strana ulaganja: Ja mislim da ima. Piše da se on može sporazumom strana promijeniti.
Zorana Mihajlović, ministarka energetike: Ne možete promeniti Energetski sporazum sa Rusijom. Ne možete ga promeniti jer energetika ne može da ide mnogo daleko od politike. Energetika i politika su uvek povezane u svakoj zemlji, pa i u Srbiji.
Kako ste videli u prethodne četiri epizode serijala “Energetski (ne)sporazum”, aranžman sa Rusijom najavljivan je kao „posao veka“ koji će građanima Srbije doneti stotine miliona evra od tranzitnih taksi, veliki novac od akcija NIS-a, više od 2000 novih radnih mesta, posao za građevinske firme i procvat ekonomije.
Pet godina kasnije, građani Srbije ostali su bez kontrole nad najprofitabilnijom domaćom kompanijom, čiji se najveći deo dobiti prebacuje izvan zemlje i bez kontrole nad jedinim domaćim skladištem gasa. Građanima Srbije ostali su skupi poslovi koji se proglašavaju službenom tajnom, bogate privatne firme u sumnjivim poslovima gasifikacije, stari i novi posrednici u trgovini sa Rusijom i Javno preduzeće Srbijagas u dugu od milijardu evra koji će, po svemu sudeći, otplaćivati isti ti građani.
Izvor B92
