Srbijagas je u poslednjih nekoliko godina bio jedna od ključnih državnih energetskih kompanija oko koje su se vrtela velika obećanja, političke poruke, strateški planovi i javna očekivanja. Obećavano je finansijsko ozdravljenje, transparentnije poslovanje, ulaganja u infrastrukturu, jačanje sigurnosti snabdevanja gasom, diversifikacija izvora, razvoj gasnih elektrana i pretvaranje Srbijagasa iz problematične državne firme u modernog energetskog aktera usklađenog sa evropskim pravilima i tržišnim principima. Pitanje koje danas mora da se postavi glasi isto kao i kod EPS-a i EMS-a: šta je od toga zaista urađeno, a šta je ostalo samo na nivou politike i obećanja?
Najpre treba reći da je sigurnost snabdevanja gasom, uprkos geopolitičkim krizama, sankcijama, ratu u Ukrajini i promenama u evropskom energetskom pejzažu, uglavnom očuvana. Srbija je kroz Srbijagas nastavila da obezbeđuje kontinuirane isporuke, potrošači nisu ostajali bez gasa, industrija nije imala masovne prekide, a snabdevanje je bilo stabilno čak i u najnestabilnijim periodima. Za zemlju koja nema sopstvene značajne gasne rezerve, to jeste ozbiljan rezultat i ne treba ga potcenjivati. U tom smislu, Srbijagas je odigrao ulogu stuba stabilnosti u teškom geopolitičkom okruženju.
Infrastrukturno, urađen je deo onoga što je najavljivano. Izgrađen je gasovod Balkanski tok kroz Srbiju, čime je povećan tranzitni i transportni kapacitet, kao i sigurnost dotoka. Povećan je obim gasne mreže i broj konekcija, što je omogućilo dalju gasifikaciju određenih regiona. Ulaže se u skladišta gasa, posebno u Banatskom Dvoru, i tu postoje vidljivi rezultati. Kapacitet skladištenja i upravljanja rezervama je unapređen u odnosu na stanje pre nekoliko godina, a skladište je imalo ključnu ulogu tokom kriznih sezona. U operativnom smislu, Srbijagas je, uprkos svim problemima, zadržao funkcionalnost i tehničku stabilnost sistema.
Međutim, kada se pređe sa dnevnog funkcionisanja na strateške teme, slika postaje kompleksnija. Finansijska stabilnost, koja je godinama obećavana kao prioritet, nije suštinski rešena. Srbijagas je godinama bio simbol dugova, subvencija, netransparentnih aranžmana, nagomilanih obaveza i politički vođene poslovne politike. Bilo je pokušaja sanacije, bilo je najava restrukturiranja, bilo je govora o krajnjoj transformaciji u efikasnu i tržišno disciplinovanu kompaniju, ali u stvarnosti, sistem je i dalje daleko od jasne, čiste i tržišno održive strukture. Dugovi nisu nestali, finansijska konstrukcija je i dalje krhka, a poslovni model je više državno-politički nego tržišno korporativni.
Diversifikacija snabdevanja, koja se uvek spominjala kao strateška ambicija, takođe nije ostvarena na nivou koji je Srbija politički komunicirala. Na papiru se mnogo govorilo o novim pravcima snabdevanja, LNG terminalima, dodatnim konekcijama i smanjenju zavisnosti od jednog dominantnog dobavljača. U realnosti, Srbija je i dalje dominantno oslonjena na ruski gas, a alternativni pravci postoje više u obliku potencijala nego kao potpuno razvijeni i operativni sistemi. U energetici, potencijal nije sigurnost. Sigurnost je samo ono što je izgrađeno i funkcioniše.
Kada se govori o budućnosti i razvojnim pravcima, često je najavljivana gasna energetika, odnosno izgradnja gasnih elektrana kao fleksibilnih kapaciteta koji bi mogli da balansiraju obnovljive izvore i zamene deo starijih termoenergetskih sistema. I tu je priča uglavnom ostala u fazi koncepta. Nema ozbiljno realizovanih velikih gasnih elektroenergetskih projekata koji bi promenili strukturu srpske energetike. Kao i kod EPS-a, više se govorilo nego gradilo. Gas kao most između stare i nove energetike postoji u planovima, ali ne još dovoljno u realnosti.
Evropska dimenzija poslovanja Srbijagasa je takođe polovična. Sa jedne strane, Srbija ide ka EU, mora da poštuje pravila energetskog tržišta, mora da usklađuje regulativu i ima obaveze prema Trećem energetskom paketu. Sa druge strane, Srbijagas je decenijama funkcionisao kao politička kompanija, često van tržišne logike, sa monopolističkim navikama i sporim prilagođavanjem evropskim normama. Restrukturiranje i razdvajanje funkcija transporta i snabdevanja jeste pokrenuto, ali kasni godinama, delimično je urađeno i više deluje kao proces pod spoljnim pritiskom nego kao stvarna unutrašnja transformacija.
Kao i u svim velikim državnim energetskim sistemima, i ovde se kao ključni problem pojavljuje ljudski faktor. Srbijagas je godinama bio više politički nego stručni sistem. Profesionalizacija upravljanja, depolitizacija, jačanje menadžerske odgovornosti i stvaranje korporativne kulture koja podrazumeva znanje, analitiku i dugoročno planiranje, i dalje su više želja nego realnost. Mladi stručnjaci teško ulaze u sistem, odlivi znanja nisu zanemarljivi, a strateška kadrovska politika nikada zapravo nije postala stub razvoja kompanije.
Ako se napravi balans, može se reći da je Srbijagas obavio najvažniji zadatak – obezbedio je sigurnost snabdevanja, održao operativnu funkcionalnost i infrastrukturno ojačao deo sistema. Međutim, ono što je obećavano kao suštinska transformacija – finansijsko zdravlje, puna diversifikacija, evropsko tržišno ponašanje, razvoj gasne energetike, profesionalizacija i strategijska zrelost – još nije ostvareno do mere koja bi promenila suštinu kompanije. Srbijagas je stabilizovan u operativnom smislu, ali nije reformisan u strateškom smislu.
Drugim rečima, Srbijagas danas postoji između dve istine. Prva je da bez njega Srbija ne bi imala sigurnost snabdevanja u najtežim vremenima i da je tehnički i logistički sistem odradio ogroman posao. Druga je da ta ista kompanija nije postala moderna energetska institucija kakva je obećavana i kakva zemlji treba u budućnosti. Kao i u EPS-u i EMS-u, ono što je bilo moguće rešiti brzo – rešavano je. Ono što zahteva ozbiljnu strategiju, profesionalno vođenje i političku zrelost – ostaje zadatak koji tek dolazi.
