Ilija Batas Bijelić i Nikola Rajaković, profesori Univerziteta u Beogradu i Boris Ćosić i Neven Duić, profesori Univerzitete u Zagrebu, predstavili su rad pod nazivom „Realistična EU vizija energetskog sistema zasnovanog na lignitu u tranziciji: Studija slučaja Srbija“.
Nekoliko ugovornih strana Energetske zajednice, trenutno u procesu energetske tranzicije, proizvodnju električne energije bazira na lignitu. U ovom radu je predstavljen planski pristup dizajniranju njihove nove, održive energetske politike.
Energetski sistem Srbije veoma je osetljiv na rast troškova CO2 jer će troškovi proizvodnje električne energije iz lignita porasti na više od 50 evra po MWh. Do promene cene će doći čak i pri nižim troškovima CO2 zbog intenziteta emisija elektroenergetskog sektora, za koje je izračunato da će iznositi 700 gr po kWhe.
Na osnovu veće upotrebe obnovljivih izvora energije i efikasnije konverzije tehnologija, dugoročni marginalni troškovi će biti unapređeni za 2 evra po MWh i intenzitet emisija za 258 g CO2 po kWhe.
Istraživanje je sprovedeno kako bi se pomoglo ugovornim članicama čiji se elektroenergetski sistemi u velikoj meri oslanjaju na lignit (Bosna i Hercegovina, Makedonija, Crna Gora i Kosovo) da povećaju održivost svoje energetske politike i usklade je sa politikom EU.
Sektor energetike Srbije verovatno će nastaviti da se oslanja na lignit u narednih nekoliko decenija. Ovaj izvor energije mogao bi biti kompetitivan u tržišnim uslovima, uz subvencije i bez razmatranja eksternih troškova. Međutim, ugovorne strane moraju da usklade svoje energetske politike sa standardima EU – održivost, kompetitivnost i sigurnost snabdevanja. Tri ključna zahteva su: veći udeo obnovljivih izvora energije, smanjenje emisije CO2 i smanjenje količine primarne energije.
Metodologija planirane energetske tranzicije trebala bi biti fokusirana na efikasnost velikih postrojenja za sagorevanje putem direktiva za ograničavanje emisija. Studija zasnovana na cost-benefit analizi investicionih troškova (640 – 704 miliona evra) i operativnih i troškova održavanja (67 do 69 miliona evra godišnje) za primenu direktive o velikim ložištima i direktive o industrijskim emisijama u Srbiji, pokazuje visok koeficijent odnosa benefita i troškova (27 – 29), uključujući lokalne eksterne troškove.
Kao alternativa nadogrdanji termoelektrana,kako bi se zadovoljile granične emisije koje propisuju LCPD i IED, postoji takozvana opted-out, što je preferirana opcija u slučaju starih postrojenja.
Studija ukazuje da je ugalj kompetitivan ukoliko su troškovi CO2 manji od 30 dolara po toni, ali u slučaju nisko efikasnih tehnologija, ta tačka se može pomeriti i pri nižoj ceni CO2.
Povećanje troškova CO2na 30 evra po toni, uvećava troškove proizvodnje električne energije na 70 evra po MWh u nemačkom slučaju, i na 62,19 odnosno 71,38 MWh u slučaju novih postrojenja u BiH i Hrvatskoj.
Ovaj rad je pokazao da prekrajanje energetske politike u tržišnim uslovima, sa ciljem usklađivanja sa EU standardima, nije lak zadatak za ugovorne strane koje se oslanaju na lignit. Postizanje sva tri ključna evropska cilja (20/20/20) istovremeno predstavlja izazov u specifičnim uslovima. Energetski sistemi zasnovani na lignitu su visoko osetljivi na tržišne uslove i troškove CO2. Stoga, nije ekonomski održivo proizvoditi električnu energiju za izvoz u slučaju da su eksterni troškovi uključeni u troškove CO2. Zbog toga se preporučuje održiva politika koja će biti usklađena sa energetskom vizijom EU.
Realni troškovi CO2 u zemljama energetske tranzicije smanjuju kompetitivnost tehnologije sa visokim emisijama na tržištu električne energije. Intenzitet emisija koji je veći u odnosu na prosek unutar EU, zajedno sa uvećanim troškovima proizvodnje i troškovima CO2,dovodi do dugoročnog smanjenja konkurentnosti na tržištu. Smanjenje intenziteta emisija može se postići povećanjem proizvodnje iz obnovljivih izvora, efikasnom konverzijom tehnologija i smanjenjem broja radnih sati.
