Ono što svakako ostaje kao važan izazov pred našim društvom jeste kako da obnovimo kulturu odgovornog dijaloga o svim važnim pitanjima pa i o ekonomskom, ekološkom ali i širem značaju litijuma i borata za Srbiju. Možda bi iskustvo evropskih država kao što je Francuska, na primer, u tome moglo da nam pomogne
Ovog januara navršavaju se dve godine otkako je vlada Srbije zvanično ukinula prostorni plan specijalne namene i time zaustavila projekat Jadar. U novembru 2023. ova kompanija je, demantujući navode Ekološkog ustanka da je učestvovala u potpisivanju Pisma o namerama između EU i Srbije o litijumu, podsetila da oni i dalje “veruju u projekat Jadar” odnosno da jadarit može da se eksploatiše, kako su naveli, na bezbedan i odgovoran način.
U svom božićnom gostovanju na televiziji Pink, predsednik Srbije naglasio je da “moramo da vidimo šta ćemo sa litijumom” i da se sukob na istoku Ukrajine zapravo jednim delom vodi i zbog toga, dok se mi “jedini pravimo da to nemamo”.
Deluje kao da je mogućnost odgovornog dijaloga o litijumu u Srbiji dodatno otežana postizbornom atmosferom, a da ovo pitanje za sada nije ni visoko na listi prioriteta. Za razliku od Srbije, o iskopavanju i preradi litijuma, proizvodnji baterija i električnih automobila u Evropi se sve ozbiljnije razgovara. Trenutno je u fazama razvoja, planiranja i implementacije u Evropi aktuelan 21 projekat eksploatacije i prerade litijuma. Ovo je verovatno i jedini način da se u demokratskim društvima dođe do postizanja održivih političkih ciljeva zelene tranzicije.
UBRZANJE DIJALOGA O LITIJUMU U EVROPI – PRIMER FRANCUSKE
Druga najveća privreda Evrope ovog proleća započinje veliki društveni dijalog o svojoj litijumskoj budućnosti. Francuska je, naime, već ozbiljno zakoračila na polje elektromobilnosti i masovne proizvodnje litijum-jonskih baterija za električne automobile. Ono o čemu bi Francuzi pre svega trebalo da razgovaraju, i to pod pokroviteljstvom Državne komisije za javnu raspravu, jesu ekonomske koristi i društveni i ekološki izazovi litijumskog rudnika podzemne eksploatacije – projekat Emili.
Projekat multinacionalne kompanije Imeris, osnovane 1880. godine sa sedištem u Parizu, za koji tvrde da je jedan od najvećih litijumskih projekata u Evropi, trebalo bi da počne sa proizvodnjom 2028. godine. Planirano je da se proizvodi 34.000 tona litijum hidroksida dovoljnog za 700.000 električnih vozila. Ranije je francuski predsednik Makron najavio kako je ambicija da njegova zemlja do 2030. godine proizvede do dva miliona primeraka ovakvih vozila. Inače, ova kompanija sa druge strane kanala učestvuje u zajedničkom poduhvatu sa kompanijom British Litihum otkako se otvorio podzemni rudnik litijuma u oblasti Kornvol u Velikoj Britaniji.
Francuska je, poput nekih drugih država EU, odmakla i na polju takozvanih “nizvodnih” (downstream) investicija na polju elektromobilnosti. U maju prošle godine pompezno je otvorena prva gigafabrika baterija na severu zemlje. Ovaj poduhvat kompanije ACC (Automotive Cells Company), koja je zapravo udruženi poduhvat Stelantisa, Mercedes Benc grupe, Safta i Total Energis grupe, podraumeva izgradnju i pokretanje još tri slične fabrike u Evropi.
Drugi veliki projekat francuske proizvodnje baterija o kojem je bilo reči kako u evropskim medijima tako i u Makronovim tvitovima, jeste projekat kompanije Verkor u vrednosti od dve milirade evra za koji su dobili i podršku od oko 700 miliona evra francuskih poreskih obveznika. Litijum, pored svega ovoga, takođe postaje i ozbiljan element francuske diplomatije. Tako je prošle godine Francuska sklopila sporazum o strateškom partnerstvu sa Monoglijom po pitanju snabdevanja uranijumom i litijumom, što je trend koji su globalno prvo započele SAD i Kina, praćene od strane EU, ali sada se ta globalna utakmica očigledno usložnjava.
NEMAČKE LITIJUMSKE BATERIJE VS. OSTALI
Rasprave o litijumu, odnosno pre svega o efektima rudarskih projekata i mogućnostima za izgradnju lanca prozvodnje elektromobilnosti vodiće se ozbiljno i u ostalim evropskim zemljama. Ove 2024. znaćemo i koja će prva evropska zemlja ući u masovnu proizvodnju litijuma neophodnog za snabdevanje baterijskih sistema za električne automobile. Po navodima kompanija koje vode rudarske projekte, za sada se za prvo mesto nadmeću Finska i Nemačka.
Finski projekat Keliber Oy ima sve neophodne dozvole za otvaranje rudnika i planiraju da budu prvi u Evropi. Procesno postrojenje za preradu rude nalaziće se u industrijskom parku Kokkola, koji se prostire na više od 700 hektara, na oko pet kilometara od centra grada.
Nemačka, sa druge strane, ima ležište litijuma u podzemnim geotermalnim vodama i po navodima kompanije Vulcan Energy Resources, planira da počne sa uspešnom proizvodnjom sledeće 2025. godine. Poput Francuske, Nemačka je nedavno izdvojila 700 miliona evra kao podršku za investiciju švedske kompanije Nortvolt od neverovatnih 4,5 milijardi evra za izgradnju giga fabrike litijumskih baterija.
Verovatno najvažnija vest za sektor elektromobilnosti od početka ove godine jeste zeleno svetlo Evropske komisije na ovakvu i ovoliku državnu pomoć Nemačke, odnosno obrazloženje da se radi o strateškom projektu koji bi otišao drugde – konkretno u SAD zbog izdašne budžetske podrške Bajdenove administracije za ovaj sektor.
Inače, po procenama Blumberga, Nemačka će suvereno ostati najveći proizvođač baterija u godinama pred nama u Evropi. Do 2027. godine na drugom mestu nalaziće se Mađarska, a za njom Švedska i Poljska.
Rasprava je već počela i u Češkoj povodom jednog od najvećih litijumskih projekata u Evropi – Cinovec. Ovaj podzemni rudnik na granici sa Nemačkom i postrojenje za preradu rude dobili su finansijsku podršku EU kao projekat od strateškog značaja. Češki premijer Petr Fijala podigao je pitanje litijuma na strateški nivo budućnosti zemlje kada je rekao tokom prošle godine da je litijum jedan od stubova razvoja budućnosti njegove zemlje.
LITIJUMSKA RANJIVOST STAROG KONTINENTA I POLOŽAJ SRBIJE
Evropskoj uniji će, po procenama Evropske komisije, 2030. godine nedostajati dvanaest puta više litijuma u odnosu na 2020. godinu. Ovo je samo jedna od tzv. strateških kritičnih sirovina o kojima EU brine.
Ovde se ne misli isključivo na ugroženost u proizvodnji računara, pametnih telefona, solarnih panela i električnih automobila koji svi sadrže litijum-jonske baterije. Samo jedan deo ove složene geopolitičke, ekonomske i društvene slagalice jeste odluka EU da od 2035. više ne proizvodi automobile koji poseduju motor sa unutrašnjim sagorevanjem. Po navodima portala Battery News, koji vodi poseban pregled stanja baterijske proizvodnje kroz svoj Battery Atlas, na našem kontinentu do 2030. otvoriće se više od pedeset gigafabrika za proizvodnju litijum-jonskih baterija. Na ovoj mapi, inače, nalazi se i Srbija sa fabrikom litijumskih baterija ElevenEs u Subotici koja već uveliko radi, kao i planirana slovačka fabrika Inobat koja bi se gradila u Ćupriji.
U decembru je Evropska komisija objavila da obrazuje poseban segment Inovacionog fonda od tri milijarde evra za podršku izgranji i jačanju lanca proizvodnje baterija za električne automobile, koji svakako treba posmatrati i u kontekstu ogromnih subvencija koje kompanije iz ove sfere dobijaju od država članica.
U pitanju je, dakle, šira strateška politička orijentacija ka zelenoj enegretskoj tranziciji. Ona mora da podrazumeva kako visok stepen sigurnosti i otpornosti u lancima snabdevanja, tako i po nekima, radikalno povećanje sopstvenih proizvodnih i prerađivačkih kapaciteta na starom kontinentu. Ako su pokidani globalni lanci snabdevanja kao posledica kovid krize ozbiljno potresli Evropu, energetska kriza koja je pratila agresiju Rusije na Ukrajinu trajno su trgle Evropu iz svojevrsnog strateškog dremeža. Ambiciozni politički ciljevi ka značajnom uvećanju udela energije iz obnovljivih izvora u miksu država članica kao i okretanje ka elektromobilnosti ozbiljno su dovedeni u pitanje.
Postavilo se opravdano pitanje da li će Evropa postati zavisna od Kine i trećih država na polju snabdevanja pomenutim sirovinanama neophodnim za zelenu tranziciju kao što je doskora bila zavisna od Rusije na polju energenata.
Ovo poređenje koje se često navodi ima tek delimično smisla. Situacija sa kritičnim sirovinama je mnogo složenija. Evropska komisija sastavila je listu od 35 kritičnih sirovina. Odrednica “kritični” koristi se jer su u pitanju sirovine koje poseduje mali broj država u značajnim količinama, proces njihovog dobijanja i prerade je zahtevan i za njih ili ne postoji nikakva alternativa ili je njihova zamena nekim drugim materijalom komplikovana. Evropa je uvidela da mora da poveća kako proizvodnju, tako i obradu i reciklažu svuda gde je to moguće izvesti na ekološki prihvatljiv i društveno održiv način kako bi svoj očigledno podređeni položaj u ovom pogledu počela da ublažava. Jedan od najznačajnijih odgovora EU na ove izazove jeste donošenje Zakona o kritičnim sirovinama (Critical Raw Material Act), koji je konačno usklađen krajem prošle 2023. godine.
Ovaj krovni zakon pre svega propisuje da do 2030. godine EU godišnje mora da iskopa 10%, preradi 40% i reciklira 15% pomenutih strateških sirovina. Budući da EU ne može sama da dostigne sigurne i diverzifikovane lance snabdevanja strateškim sirovinama, ovim zakonom određuje se i obrazovanje “Kluba kritičnih sirovina” odnosno neka vrsta partnerstva sa trećim zemljama koje poseduju značajne proizvodne ili prerađivačke kapacitete i sa kojima EU potpisuje posebne strateške dokumente. EU je već potpisala Memorandume o razumevanju za strateško partnerstvo sa Kanadom i Ukrajinom 2021; sa Namibijom i Kazahstanom 2022, a prošle 2023. sa Čileom, Zambijom i Demokratskom Republikom Kongo.
POSTOJI LI STRATEGIJA O LITIJUMU I BORATIMA ILI JE PREDSEDNIK JEDINI KOJI IMA “VIZIJU”
Ovo je sve značajno za naš domaći kontekst imajuću u vidu da je u septembru 2023. Vlada Srbije potpisala sa Evropskom komisijom pomenuto Pismo o namerama o pokretanju rada na dostizanju sporazumnog strateškog partnerstva iz oblasti kritičnih sirovina i baterija. Na koji način bi tačno EU bila povezana sa litijumom u Srbiji, ostalo je nejasno jer je potpisivanje pisma u Njujorku proletelo ispod radara.
Očigledno je da jedini zvaničnik koji u Srbiji otvoreno priča o litijumu jeste predsednik Srbije. Ostaje nejasno zašto je Vlada Srbije stidljiva po ovom pitanju.
Od značaja je i to što je Ministarstvo rudarstva i energetike raspisalo tender za izradu strategije za upravljanje mineralnim i drugim resursima Srbije i akcioni plan za ostvarivanje ove strategije. Na portalu javnih nabavki objavljeno je da je rok za prijavu na teder 30. januar 2024. godine.
Da li u novoj 2024. godini možemo da očekujemo da se ova tema ponovo otvori u široj javnosti? U poslednje dve godine tema borata takođe je ostala ispod radara. Na sajtu kompanije Rio Sava exploration, koja i dalje radi u Srbiji i nakon povlačenja prostornog plana, stoji da bi Srbija kroz projekat Jadar proizvodila i 285.000 tona borne kiseline. Ako se uzme u obzir da EU iz Turske uvozi skoro 100% svojih potreba za bornom kiselinom koja ima široku primenu u većem broju industrija, Srbija bi potencijalno postala drugi po veličini izvoznik borne kiseline u EU.
ZAPADNI BALKAN, PRIVREDNI RAST I KRITIČNE SIROVINE – KOJE SU NAMERE EVROPSKE UNIJE?
Ova veza sa EU postala je malo jasnija posle objavljivanja novog plana za rast Zapadnog Balkana koji je Evropska komisija objavila krajem prošle godine. Ovaj plan, između ostalog, podrazumeva pomenutu jasnu orijentaciju ka izgradnji i jačanju strateškog partnerstva na polju kritičnih sirovina, što se u slučaju Srbije gotovo izvesno odnosi na litijum i verovatno bakar iako se to eksplicitno ne navodi. Ovo će se pre svega izvoditi kroz prepoznavanje projekata od zajedničkog interesa koje bi EU podržala značajnim finansijskim sredstvima uz poštovanje strogih standarda u sprovođenju ovih projekata.
Da li će projekat Jadar dobiti svoj novi život upravo kroz ovakvu vrstu EU podrške, ostaje da se vidi. Litijum i borati su u središtu planova zelene tranzicije u Evropskoj uniji. Vlada i predsednik Srbije se nisu oglašavali po ovom pitanju nakon samita u Tirani i objave plana rasta. Da li je izborna kampanja koja je bila u punom jeku zapravo razlog tome ili Vlada tek sada pravi strategiju, pokazaće vreme.
Evidentno je da o ključnim strateškim pitanjima u Srbiji ne postoji ozbiljan društveni i politički dijalog. Dok protivnici projekta eksploatacije ukazuju da je SANU već imao dijalog o ovoj temi i da je tema zatvorena, skup u SANU je zapravo ukazao na to da se o litijumu i projektu Jadar ne zna dovoljno. Građani Srbije su ostali uskraćeni za ono što je normalno u svakom demokratskom društvu, a to je prezentacija procena uticaja na životnu sredinu i dijalog kroz javnu raspravu i prezentaciju studija procene uticaja. To bi po pravilu i na osnovu zakona trebalo da vodi Ministarstvo zaštite životne sredine.
Medijski diskurs i ozbiljan nedostatak parlamentarne debate onemogućava pokretanje razgovora o strateškim ekonomskim i geopolitičkim pitanjima. Ako projekat Jadar ima kapacitet da bude najveći projekat eksploatacije litijuma i borata u Evropi, zašto se Vlada Srbije po ovom pitanju nije oglasila nijednom i pored toga što kompanija Rio Sava exploration još radi u Srbiji i objavila je da i dalje veruje u svoj projekat? Ono što svakako ostaje kao važan izazov pred našim društvom jeste kako da obnovimo kulturu odgovornog dijaloga o svim važnim pitanjima pa i o ekonomskom, ekološkom ali i širem znacaju litijuma i borata za Srbiju. Možda bi iskustvo evropskih država kao što je Francuska, na primer, u tome moglo da nam pomogne. Mada kada uzmemo u obzir da se odluke o društvenom dijalogu rukovode izbornim procesima, izgleda da treba da pratimo samo predsednika države jer se ministri u vladi po ovom pitanju ne izjašnjavaju. Osim ako ne dobiju dozvolu za to.
Izvor: Vreme
