Prof. dr Aleksandar Jovović
Verovatno je jedino rešenje da se oformi neko nezavisno telo, kako je i dr Branislav Simonović u jednom tekstu naveo, sastavljeno od stručnjaka, predstavnika lokalne zajednice, kompanije i države, koje će uzeti ulogu u oceni projekta Jadar i njegovog značaja za Srbiju. To je uostalom standard koji je razvijen u svetu, kada su u pitanju veliki rudarski i drugi projekti, piše u svom autorskom tekstu za Energiju Balkana dr Aleksandar Jovović, profesor na Mašinskom fakultetu Univerziteta u Beogradu.
Da bi se život na zemlji zadržao u kakvim takvim uslovima sličnim današnjim, već značajno poremećenim usled klimatskih promena, potrebno je da obnovljivi izvori energije čine 90% energetskog miksa do 2050., čime bi instalirani kapacitet obnovljivih izvora porastao deset puta, a 80% svih vozila bi bila električna (IRENA, 2023). Predviđa se da će broj EV porasti sa 3,4 miliona u 2020. do 150 miliona u 2050. To bi dovelo do utrostručenja potražnje za električnom energijom u naredne tri decenije, pa raste zabrinutost zbog dostupnosti i pristupačnosti minerala i materijala potrebnih za sprovođenje ove tranzicije. Time će energetski sektor postati vodeći potrošač tzv. kritičnih sirovina, čija će vrednost porasti sa 30 milijardi u 2020. na skoro 300 u 2040. EU i SAD prepoznaju 30, tj. 35 kritičnih sirovina, ali, nikl, bakar, litijum i retki zemni metali privlače posebnu pažnju zbog svoje važnosti i izazova u obezbeđivanju dovoljnih količina i postali su obavezan deo planova energetske tranzicije svake zemlje, zato što:
Eksploatacija nije jednostavna;
Samo nekoliko zemalja ima depozite;
Ne postoje direktne zamene za njih;
Samo male količine materijala se koriste u krajnjoj upotrebi, što ih čini teškim za ponovno iskorišćenje;
Povećanje ponude je često onemogućeno velikim fluktuacijama cena usled neuravnotežene ponude i potražnje. Na primer, cena litijuma je u stalnom porastu od početka 2021. godine sa rekordom 14.11.2022. od 85000 USD/t i trenutnom cenom 69000 USD/t.
Akcioni plan za kritične sirovine
EK je pokrenula svoj Akcioni plan za kritične sirovine, kao i druge projekte koji bi mogli da budu operativni do 2025., uključujući Horizont Evrope za podršku istraživanjima i inovacijama, i razvoj međunarodnih partnerstava, kako bi se obezbedilo snabdevanje kritičnim materijalima kojih nema u EU. Obuhvataju razvoj novih rudarskih tehnologija, proširenje domaćih izvora kritičnih materijala, poboljšanje efikasnosti materijala i obrade, ubrzanje inovacija proizvoda i pronalaženje alternativnih materijala, razvoj tehnologija reciklaže i poboljšanje održivosti rudarskih i prerađivačkih operacija.
Formirane su nacionalne organizacije za analizu lanaca snabdevanja i razvoja ekonomski i ekološki prihvatljivih procesa proizvodnje i reciklaže (npr. Institut za kritične materijale u SAD, Nemački Rohstoffagentur, Geoscience, Australiji, Geološki zavod Kanade), i državni programi finansiranja (npr. IRA u SAD od 369 milijardi USD i EU industrijski plan u okviru Zelenog dogovora sa 250 milijardi evra). Pojedine države, poput Finske, Britanije, Portugala, Nemačke i Francuske, ubrzano razvijaju projekte eksploatacije pojedinih sirovina, npr. litijuma, u cilju sticanja strateške i ekonomske prednosti i dobiti.
Naravno, kompanije igraju ključnu ulogu, pa deset najvećih proizvođača automobila planira da potroši 1,2 milijarde USD do 2030. za razvoj EV, baterija i materijala. Sve će to dovesti do novih projekata, pa je ključno da se sve aktivnosti tokom celokupnog lanca snabdevanja posvete održivoj eksploataciji, sigurnim uslovima rada, lokalnom ekonomskom razvoju, poštovanju kulturnog i prirodnog nasleđa.
Šansa Srbije u industrijskoj revoluciji Evrope
U takvom svetu danas živi i radi i Srbija, značajno pogođena klimatskim promena. Ali i u prilici da postane jedna od značajnijih zemalja energetske tranzicije, sastavni deo lanca proizvodnje najznačajnijih proizvoda sadašnjice i bliže i dalje budućnosti. Srbija je potencijalno u mogućnosti da postane deo industrijske revolucije Evrope, ali mnoga dešavanja oko projekta Jadar prete da umesto toga ostane na margini uspeha. Potencijali Srbije u pogledu proizvodnje baterija i električnih vozila su značajni usled:
Sopstvenog jedinstvenog nalazišta visoko kvalitetnog litijuma, sa količinama koje projekat za sada stavljaju na jedno od vodećih mesta u Evropi;
Bogate tradicije u oblasti rudarstva i industrijske prerade;
Kvalitetnih stručnjaka i istraživača;
Industrijskih zona koje mogu da podrže razvoj povezanih industrija;
Blizine najvećih OEM.
Da budemo jasni, ovde nije reč samo o rudarenju, već o sveobuhvatnom industrijskom procesu prerade izvađene rude, dopreme sirovina i hemikalija i njihovo skladištenje, odlaganje otpada, ispuštanja otpadnih voda, odpreme proizvoda. Svi pojedinačni procesi i svi zajedno imaju određeni uticaj na životnu sredinu i ljude u njoj.
Ali, Rio Tinto, kao i učesnici u ovom projektu, ne temelje svoje mišljenje na osnovu pretpostavki. Za potrebe izrade različitih zakonom propisanih procena uticaja, kao i za potrebe izbora tehničkih rešenja, urađeno je više od 23.000 bioloških i fizičko-hemijskih analiza voda, vazduha, zemljišta, brojni modeli rasprostiranja zagađujućih komponenata u vazduhu, površinskim i podzemnim vodama, zemljištu, studije snabdevanja vodom, monitoring i modeli buke, analiza biodiverziteta, uticaja na klimatske promene i uticaja klimatskih promena na budućnost projekta, analize sistema odlaganja, mogućnosti korišćenja otpada. U ova istraživanja i istraživanja samog ležišta uloženo je više od 500 miliona dolara za poslednjih 20-tak godina.
Međutim, samo se tako mogla sagledati životna sredina pre rudarskih aktivnosti, predvideti uticaj tokom rada i definisati mere za svođenje uticaja na najmanju moguću meru. Projektanti su time unapređivali tehnološki proces i rešenja, smanjivali potrošnju sirovina, tražili rešenja za nastali otpad, smanjivali rizike od udesa. Dobijeni rezultati su svojevremeno prikazani građanima Loznice i Brezjaka, na 20-tak tzv. „Otvorenih vrata“, na temu životne sredine, kvaliteta voda, vazduha, udesa, uticaja buke, biodiverziteta, prostornog plana, kulturne baštine i pravno-imovinskih odnosa.
Projekat Jadar
U tehničkom smislu, projekat Jadar se uglavnom mnogo ne razlikuje od većine rudarsko industrijskih procesa. Sva tehnička rešenja koja su predviđena koriste se i na drugim lokacijama, a u skladu sa najboljim dostupnim tehnikama. Ipak, kako je Jadarit jedinstven mineral, razvijen je, kombinacijom već poznatih procesa, poseban proces izdvajanja litijuma iz minerala i dobijanja tri konačna proizvoda. Taj proces je zaštićen patentom, koji predstavlja pravno-komercijalnu kategoriju, a ne naučno-tehničku i postoji samo radi zaštite od konkurencije. Ako bi neko drugi jednom probao da prerađuje Jadarit ili bi razvio sopstvenu tehnologiju ili bi morao da kupi postojeća prava.
Sam projekat sastoji se od eksploatacije minerala u podzemnom rudniku, a onda se izvađena ruda podvrgava mehaničkim procesima usitnjavanja, a zatim materijal dolazi na procesno postrojenje koje je i srce sistema. Procesima digestije u zatvorenim reaktorima, na niskim temperaturama i korišćenjem sumporne kiseline, izdvajaju se budući produkti, obavlja proces sušenja i rafinacije i dobijaju borna kiselina, litijum karbonat kvaliteta za proizvodnju baterija i natrijum sulfat. U vazduh se ispuštaju zanemarljive količine komponenata, daleko ispod dozvoljenih. Otpadne vode se sakupljaju, recirkulišu i za potrebe i procesa i ispuštanja prečišćavaju na tri nivoa.
Sve sirovine i hemikalije su poznate u industrijskom svetu, pa npr. u Srbiji se koristi 0,4, u jugoistočnoj Evropi šest, a u Nemačkoj sedam miliona tona sumporne kiseline godišnje. Otpad, nastao u procesima prerade će se koristiti kao tehnogena sirovina, kao zasip rudarskih okana i kao sirovina van postrojenja. Neiskorišćeni deo će se odlagati na deponiju, izvesno najuticajniji deo projekta na životnu sredinu.
Politika, nepoverenje i ružno i nepošteno optuživanje velikog broja stručnjaka
Kao učesnik u izradi pomenutih studija, i kao neko ko je radio ili koristio sva istraživanja obavljena za potrebe projekta i sarađivao sa najeminentnijim stručnjacima iz različitih naučno tehnoloških oblasti i projektantima svih struka (rudarska, mašinska, tehnološka, elektro, građevinska i sl.) u pogledu projektnih rešenja, nemam sumnje da je ovaj projekat značajan pozitivan iskorak u pogledu pristupa izradi složenih projekata kod nas posle dugo vremena. Izvođenje i upravljanje projektom je naravno posebna tema, i ako postoji društvena i politička volja da se živi u razvijenom i uređenom svetu, nema sumnje da će i ta faza projekta biti kako treba. Ako ipak ne želimo savremenu civilizaciju u našim krajevima i najprostija tehnička rešenja predstavljaju opasnost za sve.
Međutim, za ove poslednje skoro četiri godine protesta protiv projekta, nekako se iskristalisalo da su projekat i kompanija samo zgodno poslužili za okupljanje javnosti u političkoj borbi. Ali, znatno je jasnije da ne postoji poverenje zajednice u institucije sistema, koje bi pratile i ocenjivale sam projekat u svim životnim fazama. Najpoštenije bi bilo tako i reći i onda ostaviti da projekat živi svoj život kao i drugi projekti u Srbiji i svetu, bez vrlo ružnog i nepoštenog optuživanja velikog broja stručnih lica i organizacija koje su za svih ovih 20 godina radile na projektu.
Rio Tinto je ovde od 2004, i do sredine 2020. godine to je bio projekat veka u Republici Srbiji. Onda su odjednom, poslednjih godina, građani i građanke Srbije zasuti brdom netačnih i namernih neistina o projektu, ali i o celokupnom rudarstvu i industrijskoj proizvodnji. Nije potrebno sada ovde pisati o istoriji rudarstva na ovim prostorima, niti o značaju industrije za razvoj zemlje, niti je potrebno porediti industriju i intenzivnu poljoprivredu po stepenima zagađenja, prihodima i sl. Ali, odustajanje od industrijskog razvoja, zacrtanog i u razvojnim planovima svih modernih, demokratskih i razvijenih zemalja unazadilo bi nas više nego što nas je politika po mnogo čemu unazadila.
Izostao dijalog na stručnom nivou
Od projekta se odustalo iz političkih razloga, bez da se sasluša nauka i struka, bez bilo kakvog dijaloga na stručnom nivou, ne o izmišljenim brojkama, već o onome što se nalazi u studijama i analizama i proračunima na više hiljada strana, urađenim od strane vodećih naučnih i projektantskih institucija u zemlji i svetu, kao što su brojne članice Univerziteta u Beogradu, Univerzitet u Delftu, Šefildu, istraživački centri kompanije, renomirane analitičarske i projektantske kuće i sl. Podleglo se potpuno netačnim izjavama pojedinaca, koje su opet iskoristili političari u jednom trenutku pred neke izbore.
Zaboravljen je propisani dijalog koji važi za sve projekte, u skladu sa propisima koji su u primeni još od devedesetih godina prošlog veka, kada ih većina drugih zemalja nije ni imala. Skup u SANU bio je tračak nade da će dijalog biti moguć, i pored svih netačnosti iznetih na njemu. Ali, na žalost, javna rasprava nikad nije započela jer je projekat obustavljen.
Rešenje – oformiti nezavisno telo da oceni projekat
Pokazalo se da je raniji dijalog na različitim nivoima znatno unapredio sam projekat, i u tehničkom i u društvenom smislu. Bez tog dijaloga, ništa neće moći da se popravi ni u društvu. Vratićemo se brže nego što smo mislili i ekonomski i demokratski vekovima unazad. Kako bilo, danas smo zarobljenici netačnih podataka i slabosti sistema da se izbori sa njima.
Zato je verovatno jedino rešenje da se oformi neko nezavisno telo, kako je i dr Branislav Simonović u jednom tekstu naveo, sastavljeno od stručnjaka, predstavnika lokalne zajednice, kompanije i države, koje će uzeti ulogu u oceni projekta i njegovog značaja za Srbiju. To je uostalom standard koji postoji razvijen u svetu kada su u pitanju veliki rudarski i drugi projekti.
Ove visoke standarde postavili su upravo proizvođači originalne opreme (OEM), kao krajnji korisnici u lancu snabdevanja, te ova pitanja nesu više samo stvar dobre volje rudarskih i prerađivačkih kompanija i državnih propisa. A kontrolu ispunjenja tih zahteva proveravaju eksterna tela, od koji je jedno IRMA, Inicijativa za obezbeđenje odgovornog rudarstva (https://www.electrive.com/2020/11/12/mercedes-to-source-cobalt-and-lithium-with-standard-for-responsible-mining/)., kao vrv. željeni odgovor na globalni zahtev za društveno i ekološki odgovornije rudarstvo.
Ova tema ne sme da bude stvar političke borbe
Osim toga, ni političari ni institucije sistema ne bi trebalo da se olako oglašavaju o projektu, niti ova tema sme da bude stvar političke borbe, već da se jasno vidi da su stavovi formirani na osnovu mišljenja kredibilnih stručnjaka iz RS i inostranstva, različitih struka, znanja i iskustva. Država bi na sebe mogla da preuzme obavezu izrade nekakvog ekonomskog dokumenta sličnog cost&benefit analizi (CBA), gde bi bili proračunati svi potencijalni prihodi projekta, koji nisu samo prihodi od rudarenja, poreza od prodaje, zapošljavanja na samom projektu, već i od snabdevanja projekta proizvodima (hrana, rezervni delovi, razne usluge održavanja i sl.), uključivanje u lanac vrednosti velikih svetskih proizvođača baterija i automobila, razvoj obrazovanja i u lokalnim školama, a naročito na visokim tehničkim školama i univerzitetima. Instaliranje poluindustrijskog postrojenja koje je već jednom krenulo put Srbije, omogućilo bi unapređenje znanja studenata, izradu master i doktorskih radova, a opštoj javnosti lakše sagledavanje samog procesa i postrojenja. Razvojni planovi svetski poznatih proizvođača vozila i auto delova, od kojih su mnogi već u regionu, ukazuje da je projekat Jadar potencijalno velika šansa Srbije.
To je investicija vredna više od 2,4 milijardi dolara, sa potencijalnim doprinosom BNP 1,2% i značajnim razvojem SME, s obzirom da će preko 70% usluga i dobara obuhvatiti domaće proizvođače.
S druge strane, naravno, trebalo bi sagledati gubitke nastale promenom namene poljoprivrednog zemljišta i uticajima na životnu sredinu, ali i dobitima usled potencijalnog ulaganja na ovom prostoru u neke druge privredne aktivnosti uz sagledavanje i negativnih uticaja tih drugih aktivnosti (npr. agro kompleks je jedan od najvećih zagađivača voda u svetu i sl.).
Takođe, trebalo bi sagledati i mogućnost da li te druge aktivnosti mogu da unaprede Srbiju i postave je u red visoko razvijenih zemalja više ili manje od projekta o kome govorimo.
Holandija od agrokompleksa ima godišnji izvoz od 90 milijardi dolara, ali i 66 milijardi od izvoza nuklearnnih i termoenergetskih postrojenja, 59 milijardi od izvoza električnih mašina i opreme, 50 milijardi od izvoza mineralnih goriva, maziva, 45 milijardi od optičke, foto i merne opreme i 27 milijardi od farmaceutskih proizvoda, itd. Dakle, nije dovoljan samo agrokompleks da bi neka država imala visok razvoj. Potrebno je stanovnicima Srbije, a posebno Loznice i lozničkog kraja, objasniti šta su to rudne rente i rojalti takse i porezi i drugi izrazi, šta će ko dobiti, a da li će i kako neko i šta izgubiti. Na kraju, posle analize projekata, studija, ekonomskih računica, odlučiće se šta dalje. Biće i tada nezadovoljnih, ali će bar činjenice biti u fokusu, a ne izmišljotine i priče o zaverama ili izgubljenim šansama.
Izvor: Energija Blakana
