Sa rudarima na krovu Šumadije i familijama koje žive od hleba sa devet kora. Privatizacija Rudnika olova i cinka jedna od najboljih
DA nije bilo prastarog rudarenja, koje nas je naučilo i savremenim tehnologijama, ne bi bilo ni današnjeg sveta tehnike. Ako bismo, ne daj bože, mi kamarati prestali s radom, svet bi se vratio u svoja ranija, civilizacijska ili necivilizacijska doba. Paleolit, neolit…? Mi, rudari, u utrobi planine Rudnik, suočavamo se sa istorijskim epohama naših prethodnika i sa najnovijim, savremenim izazovima. Ali, naš nasušni lebac, vekovima zbog muka i opasnosti našeg posla, simbolično zvan hleb sa devet kora, ovde ima mnogo manje kora. Govore ovako, za „Novosti“, rudari preduzeća „Rudnik“ i flotacije „Rudnik“, na istoimenoj planini, krovu Šumadije, iznad Gornjeg Milanovca.
UPRAVO se navršava 15 godina od privatizacije tog rudnika olova i cinka, jednog od najznačajnijih za Srbiju i Evropu, prodajom beogradskoj firmi „Kontango“. Tu privatizaciju, ekonomski univerzitetski stručnjaci svrstavaju među deset najboljih, najuspešnijih u Srbiji. Neki među prvih pet…
– Privatizacija rudnika 2004. zaista spada u jednu od najboljih, najpoštenijih u Srbiji – uveravaju nas kamarati i njihove familije prezimena Jakovljević, Krnjajić, Marković, Ilić, Ćirić, Blagojević, Ivanović… – Od 1992. do prodaje, „Rudnik“ je bio na ivici ambisa. Ginuli su, povređivani su naši kamarati… Posle privatizacije, plate, životna sigurnost, iskop i prerada rude su višestruko veći, nije bilo otpuštanja, već je zaposleno još mnogo radnika. „Rudnik olova i cinka“, kako se ranije zvao, stolećima je srpsko najznačajnije podzemno nalazište tih metala, a 2004. postaje prvi privatni rudnik sa podzemnom eksploatacijom u Srbiji posle Drugog svetskog rata. I, jedna od retkih privatizovanih firmi u Srbiji u kojoj se profit reinvestira u njen razvoj, umesto da se novac iz nje izvlači.
OVO je i jedna od retkih firmi koja redovno okuplja familije svih svojih radnika. Tokom zvaničnih prigodnih datuma, Dana rudara, ali i mimo njih. Nekada su njihovi hranioci silazili u jamu opasnosti, a sada odlaze u jamu vere u egzistenciju i sigurnost.
– Lane smo iskopali 400.000 tona rude, a ove godine smo za tri meseca ispunili plan. Trenutno postoji milion tona rezervi, za deceniju kopanja. Lane smo za istraživanja novih ležišta rude potrošili dva miliona evra i izbušili 45 kilometara bušotina. Za pola ove godine, izbušili smo 20 kilometara, do decembra ćemo izbušiti 40, a onda jedno vreme nećemo, iako možemo. U dubinama planine ima rezervi za buduće generacije, budućnost rudnika je osigurana. Sada su tu zaposlena 462 radnika, a najviše se javljaju mladi rudari – objašnjava Aco Ilić, generalni direktor „Rudnika“.
UPRAVO se navršava 15 godina od privatizacije tog rudnika olova i cinka, jednog od najznačajnijih za Srbiju i Evropu, prodajom beogradskoj firmi „Kontango“. Tu privatizaciju, ekonomski univerzitetski stručnjaci svrstavaju među deset najboljih, najuspešnijih u Srbiji. Neki među prvih pet…
– Privatizacija rudnika 2004. zaista spada u jednu od najboljih, najpoštenijih u Srbiji – uveravaju nas kamarati i njihove familije prezimena Jakovljević, Krnjajić, Marković, Ilić, Ćirić, Blagojević, Ivanović… – Od 1992. do prodaje, „Rudnik“ je bio na ivici ambisa. Ginuli su, povređivani su naši kamarati… Posle privatizacije, plate, životna sigurnost, iskop i prerada rude su višestruko veći, nije bilo otpuštanja, već je zaposleno još mnogo radnika. „Rudnik olova i cinka“, kako se ranije zvao, stolećima je srpsko najznačajnije podzemno nalazište tih metala, a 2004. postaje prvi privatni rudnik sa podzemnom eksploatacijom u Srbiji posle Drugog svetskog rata. I, jedna od retkih privatizovanih firmi u Srbiji u kojoj se profit reinvestira u njen razvoj, umesto da se novac iz nje izvlači.
OVO je i jedna od retkih firmi koja redovno okuplja familije svih svojih radnika. Tokom zvaničnih prigodnih datuma, Dana rudara, ali i mimo njih. Nekada su njihovi hranioci silazili u jamu opasnosti, a sada odlaze u jamu vere u egzistenciju i sigurnost.
– Lane smo iskopali 400.000 tona rude, a ove godine smo za tri meseca ispunili plan. Trenutno postoji milion tona rezervi, za deceniju kopanja. Lane smo za istraživanja novih ležišta rude potrošili dva miliona evra i izbušili 45 kilometara bušotina. Za pola ove godine, izbušili smo 20 kilometara, do decembra ćemo izbušiti 40, a onda jedno vreme nećemo, iako možemo. U dubinama planine ima rezervi za buduće generacije, budućnost rudnika je osigurana. Sada su tu zaposlena 462 radnika, a najviše se javljaju mladi rudari – objašnjava Aco Ilić, generalni direktor „Rudnika“.
IZ utrobe zemlje, više od 400 metara pod ulazom i natpisom „Srećno“, rudu iskopavaju i pečalbari Makedonci. Oni su ovde oko dve decenije, otkako su rudnici „Kratovo“ i „Zletovo“ u njihovoj zemlji ugašeni – kaže Aco Ilić. – I početkom ove godine, ovde ih je radilo 70, a ostalo ih je 18, jer su rudnici u Makedoniji opet proradili. Sa 10 ili 15 godina staža ovde, mogu steći i srpsku penziju.
– NAJBOLjI rudari zarađuju hiljadu evra mesečno, prosečna plata je 65.000 dinara neto, odnosno 115.000 bruto. Za Dan rudara, najboljima su podeljeni čekovi od po 120.000 dinara. Oni su Slobodan Ćirić, Miroslav Ilić i Predrag Blagojević. Ovo je opasan posao. Nekada je godišnje bilo više od 30 povreda, nažalost, i sa smrtnim ishodom, a ove godine ih je bilo pet, i to lakših – kaže Aco Ilić.
ZA „Rudnik“ vredno rade i dva inženjera iz poljske firme „Karbon“. Oni su Pavel Čarnacki i Gžegož Miklaš. Ta firma pravi tunel dužine kilometar, sa ciljem da priđu rudnom telu GP koje je otkriveno lane, a ima oko milion tona kvalitetne rude.
RUDAR Milorad Ivanović ovde najduže radi, čak 40 godina, dok su za 30 godina staža nagrađeni direktor Ilić, Ljiljana Obrenović, Milutin Popović, Desimir Radojičić i Aleksandar Mihajlović.
Izvor; Novosti
