Odgovor na pitanje da li je Srbiji potrebna nova energetska politika može se naslutiti u činjenici da se dosadašnji razvoj energetike pokazao kao problematičan i, nadasve, neodrživ. Energetski sektor Srbije se i zvanično našao pred ogromnim promenama.
Potražnja za energijom i energentima i dalje raste bržim tempom od rasta globalne populacije, a to se dešava bez obzira na predstave o učinku globalne krize i restrukturiranja. Potrošnja energije je u 100 godina povećana čak 32 puta. Sve to dovelo je do drastične degradacije životne sredine i iscrpljivanja neobnovljivih resursa. Potražnja je i dalje sve veća i veća, ali su sada u pitanju obnovljivi resursi i tzv. čista energija.
U Srbiji ugalj čini više od 50 procenata aktuelne potrošnje energenata, a čak preko 90 posto rezervi njenih mineralnih energetskih izvora. Smanjivanje tog udela je izvesno, ali teći će mnogo sporije nego što se to nekome čini moguće.
U najskorijoj budućnosti Srbija će morati da uspostavi konkurentske tržišne osnove svog energetskog sektora u cilju njegove ekonomske održivosti jer smo se obavezali da ce se do 2020.godine udeo finalne energije iz obnovljivih izvora povećati za deset procenata, što je poprilično težak zadatak.
Krizno stanje privrede u svetu reflektuje se i na energetiku u punom smislu, tako da ni Srbija neće biti izuzeta. Koliko god izazov za uređenje ove sfere veliki bio, na njega se mora odgovoriti jer je mnogo bolje da globalna energetska politika Srbije bude definisana, nego nepredvidiva.
