Od ovog meseca ponovo je aktuelna priča o „prijateljima iz Norveške“ koji Srbiji treba da pomognu da preokrene svoj sistematski razoreni energetski sektor. Ovog puta, prijatelji, koji zapravo čine jednu konsultantsku firmu „Ristad enerdži“, čije usluge Vlada Srbije plaća par miliona evra, posle dubinske analize izneli su predlog koji opravdava svaki dinar njihovog honorara: Treba promeniti menadžment u tri od četiri velika energetska preduzeća.
Kako se toga nismo setili? Zato su oni uspešna Norveška, a mi neuspešna Srbija. Sad kad promenimo tri od četiri direktora, ima da nam sve krene kako treba, samo još da nam oni te direktore i postave.
Šalu na stranu, zato oni i jesu uspešna Norveška, a mi neuspešna Srbija. Ne zato što mi ne znamo da kvalifikovani ljudi treba da slobodno upravljaju javnim preduzećima, već zato što Norveška takve ljude zapravo i stavlja na rukovodeće funkcije na kojima se njihova sloboda odlučivanja podrazumeva, dok se u Srbiji to namerno ne radi. I neće se raditi ni dalje.
Dokaz za to je već u samoj izjavi predsednika države koji nam je ukazao na izvanredan uvid koji su mu plaćeni prijatelji iz Ristada izneli: „direktori u tri od četiri velika energetska preduzeća“. Čemu takva izjava? Koja tri od koja četiri? Da Vlada Srbije stvarno ima cilj da uvede „profesionalni menadžment“, predsednik bi jasno rekao u ovom, ovom i ovom preduzeću generalni direktori će biti zamenjeni. Umesto toga, postavlja se nova igra muzičkih stolica u kojoj se sada čelnici javnih preduzeća iza scene utrkuju ko će pokazati veću lojalnost i odrešiti težu kesu kako bi, kada muzika stane, na toj jedinoj raspoloživoj stolici pisalo baš njihovo ime.
Samo što to naravno nije jedina stolica. Jer, ne da nam predsednik nije rekao koja će tri direktora biti smenjena, on nam čak nije rekao ni koja su četiri preduzeća u pitanju. Tako je sebi ostavio prostor da kombinuje kako mu je volja i da umesto EPS-a, EMS-a, EDB-a i Srbijagasa, za veliko preduzeće proglasi recimo Beogradske elektrane u kojima je direktorsko mesto ionako upražnjeno ili bilo koje preduzeće iz sastava nekog od ovih zaista velikih. Ako ikada budemo i čuli koja su ta tri.
Naravno, to što država iznova pokazuje da nema nameru da pristupi korporatizaciji javnih preduzeća i da moć donošenja ključnih poslovnih odluka sa sebe prenese na direktore tih firmi ne znači da to ne treba da se uradi.
Samo postojanje inače besmislene kovanice „profesionalni menadžment“ otkriva nam važeći pristup raspolaganju javnim resursima u Srbiji – ovde se svesno postavlja amaterski menadžment. Time što navodi da bi trebalo imenovati profesionalnu upravu, vlast direktno priznaje da je do sada u javna preduzeća postavljala ljude za koje je znala da ne umeju da njima upravljaju.
Zašto je postavljala takve ljude? Šta sprečava Vladu Srbije da na čelo državnih firmi imenuje dokazane menadžere međunarodnog renomea, kakvi su neophodni sistemima kao što je EPS i prepusti im da se bave svojim poslom? Ništa. Za to vam nisu potrebni nikakvi konsultanti. Za to je potrebno da sami sebi trajno oduzmete moć koju danas imate: Da vi budete ti koji donosite odluke, raspolažete novcem i javna preduzeća koristite kao instrument političkog uticaja.
Pa mi zemlja koja je jednog Muslina pred svetsko prvenstvo zamenila Krstajićem, a pitamo se zašto u javnim preduzećima umesto profesionalaca stavljamo poslušnike.
Baš zbog toga mi ni sad nećemo dobiti ta „tri od četiri“. Baš zbog toga nama nikakvi konsultanti, ma koliko dobri oni bili, ne mogu pomoći, jer mi ne želimo njihovu pomoć.
Prvi put kada je neki direktor EPS-a umislio da je on stvarno direktor i da on stvarno ima mandat da donosi odluke o firmi na čijem čelu formalno stoji, i pokušao da sprovede korporatizaciju koja bi sistemski smanjila politički upliv u upravljanje preduzećem, Vlada Srbije ga je smenila. Bio je to Aleksandar Obradović, pridošao iz češkog ČEZ-a, a zvanično izbačen iz EPS-a jer je kupio dva audija. Bilo je to prigodno objašnjenje o direktoru rasipniku na čije je mesto kasnije postavljen Grčić zvani Mića, koji je umesto audija izgleda kupovao uređaje za prisluškivanje, skupljao sigurne glasove za partiju i na kraju proizveo najveću energetsku krizu u istoriji Srbije, uspevši da u sred zime pokvari najveću termoelektranu u državi. Nije smenjen.
„Mića“ tada nije smenjen. Bilo je potrebno da izbije rusko-ukrajinski rat, da nam prete restrikcije struje, da državne finansije postanu ugrožene, a kapitalni investicioni projekti zaustavljeni i da struja poskupi, evo već 24 odsto za građane, a duplo za privredu, pa da Grčić bude premešten na drugu javnu funkciju na kojoj manje toga može da uništi, a manje i da zagrabi.
Ministarka koja je godinama bezuspešno tražila njegovu smenu, zatim je i sama smenjena, a mi čekamo da vidimo da li će novi menadžment EPS-a, makar u tehničkom smislu nesumnjivo profesionalan, biti među ona tri što će izgubiti pozicije, piše Talas.
