U Srbiji nedostaju procene koliko nas zaista koštaju fosilna goriva. Međutim, neke procene mogu da se projektuju, kroz troškove zdravstva i društvenu cenu zagađenja vazduha, kažu stručnjaci, piše za Klimu 101Ivana Ostojić sa Instituta društvenih nauka u Beogradu.
Kako se navodi u Programu zaštite vazduha koji je Srbija usvojila krajem 2022. godine, zagađenje vazduha je u našoj zemlji svake godine odgovorno za više od 10.000 slučajeva prevremene smrti, ali i za preko 22.000 slučajeva bronhitisa kod dece,
Pored toga, kako podseća tu su i preko dva miliona dana sprečenosti za rad, za preko 6.000 dodatnih prijema u bolnicu samo za respiratorne tegobe, uz važnu napomenu da se navedeni podaci odnose samo na zagađenje česticama PM 2,5 i azot-oksidom.
Nesumnjivo je da su najveći uzročnik vazdušnog zagađenja upravo fosilna goriva. Prema podacima Agencije za zaštitu životne sredine, u Srbiji su tri dominantna sektora koja se oslanjaju na fosilna goriva i zastarele tehnologije – proizvodnja električne i toplotne energije, individualno grejanje i saobraćaj, zajedno odogovorna za:
• 94% zagađenja sumporovim oksidima
• 85% zagađenja azotnim oksidima
• 74% zagađenja česticama PM 10
• 89% zagađenja česticama PM 2,5
Naravno, kako dodaje, zagađenje vazduha predstavlja samo jedan deo problema.
ZAGAĐENJE UTIČE I NA EKONOMSKI RAST
Prema aktuelnim podacima, Srbija se nalazi u jednoj od globalnih „vrućih tačaka“, gde je zagrevanje usled klimatskih promena intenzivnije od svetskog proseka. Srbija je danas u proseku za 1,8 °C toplija nego u predindustrijsko doba, a to zagrevanje je posebno izraženo tokom leta, koja su za čak 2,6 °C toplija.
Primera radi, jedna studija, koja ne uključuje Srbiju ali uključuje zemlje iz okruženja, jasno pokazuje posledice klimatskih promena na ekonomski rast.
Naime, ukoliko se globalna temperatura poveća za 4 stepena Celzijusa, dugoročno posmatrano, bruto domaći proizvod Hrvatske bi se smanjivao za oko 1% na godišnjem nivou, Rumunije za 0,7%, Bugarske za 1%, Slovenije za 0,8%, Mađarske za 0,9% i Albanije za 2,4% godišnje.
Za zemlje jugoistočne Azije se procenjuje da u pomenutim okolnostima mogu izgubiti i do 21% BDP-a godišnje, dok su ti gubici u zemljama u razvoju u Africi još veći i dostižu iznos od čak 26,6% BDP-a na godišnjem nivou.
Napuštanje fosilnih goriva postalo je važno međudržavno pitanje, sa različitim političkim i ekonomskim posledicama. Pariskim ugovorom smo se kao država obavezali na smanjenje emisija ugljen-dioksida, a bez sprovođenja procesa dekarbonizacije ne može se računati ni na pristupanje Evropskoj uniji.
NOVA TAKSA ZA IZVOZ U EU OD 2026. GODINE
Na primer, Evropska unija je postavila kriterijume da pre pristupanja moramo uvesti ili poreze na ugljenik ili razviti tržište tzv. emisionih dozvola, da moramo razviti efikasan sistem izveštavanja i monitoringa emisija, da moramo smanjiti učešće termoelektrana na ugalj a povećati učešće obnovljivih izvora energije.
Shodno tome, kako do sada nismo uveli pomenute poreze i dozvole, domaći izvoznici iz najintenzivnijih sektora privrede moraće da od 2026. godine prilikom izvoza plaćaju dodatnu tzv. CO2 taksu, što može direktno dovesti u pitanje konkurentnost naših proizvoda na tržištu Evropske unije.
Na kraju, fosilna goriva su neobnovljiv izvor energije koji svakako neće zauvek biti na raspolaganju, što je u neposrednoj vezi sa rastom cene energije u budućnosti, kao i sa energetskim deficitom koji će prouzrokovati negativne ekonomske implikacije poput vrtoglave inflacije i pada ekonomske aktivnosti.
Drugim rečima, cena statusa quo, koja je već ogromna, postaće još veća u budućnosti. Zamena fosilnih goriva samim tim nema alternativu: samo je pitanje kada će se desiti i da li će biti uređena i pravedna. A to su pitanja na koja samo država može da odgovori.
Izvor: Nova ekonomija
