Izgradnja novih elektrana neophodna za razvoj rudarstva i energetike, dva privredna sektora koja državi i građanima donose najveću vrednost. Neophodno povećanje transparentnosti procesa i veća informisanost javnosti u vezi sa procesom izgradnje novih elektrana.
Srpski Ekološki Energetski Centar (SEEC), nevladina organizacija i članica više evropskih ekoloških mreža zahteva povećanje nivoa transparetnosti u izgradnji novih postrojenja za proizvodnju električne energije i zaštitu državnog interesa u ovim projektima.
Realnost srpske energetske bezbednosti je da ugalj predstavlja osnovni izvor stabilnosti za proces proizvodnje struje u zemlji, a nedavne poplave su pokazale kolika je uloga uglja u održavanju stabilnosti našeg energetskog sistema.
U skladu sa preporukama Evropske unije, jasne su tendencije i težnje da se u Srbiji što više poveća udeo obnovljivih izvora energije u ukupnoj proizvodnji električne energije, ali realnost razvoja srpske energetike je proizvodnja uglja. Sa sigurnošću možemo konstatovati da su ugalj i termosektor oslonac sigurnosti održanja srpskog elektroenergetskog sistema, što implicira da su ulaganja u modernizaciju i povećanje mera zaštite životne sredine u proizvodnom procesu termokapaciteta od suštinske važnosti.
Više od trideset godina nije izgrađena nijedna nova elektrana, a svi „potencijalni projekti” ostaju samo potencijalni i perspektivni. Nivo ulaganja u zaštitu životne sredine ima tendenciju pada.
Potrebna ulaganja u modernizaciju
Cena struje je i dalje socijalna kategorija koja ne dozvoljava ni minimum ulaganja u nova postrojenja. Zbog izuzetno niske cene struje nacionalna energetska kompanija EPS ne uspeva da pravi nove elektrane, a sigurno je da nema sredstava ni za modernizaciju postojećih postrojenja.
Imamo zainteresovane strane partnere ali nemamo nemačke odlučnosti da izadjemo iz začaranog kruga balkanske dogovorne energetske ekonomije.
Ono što se može izdvojiti kao primer pozitivne prakse je podatak da je EPS uspeo da ispuni stroge propise u oblasti zaštite životne sredine u projektu saniranja posledica poplava, čiju realizaciju će finansirati Svetska banka. U ostatku sveta gde se struja proizvodi iz uglja, uloženo je mnogo novca u cilju smanjenja negativnih uticaja ovog proizvodnog procesa na čovekovu okolinu. Modernizacija proizvodnog procesa u proizvodnji energije je prvi korak ka “čistijoj energiji”.
Postojanje velikog broja strategija i planova o izgradnji novih postrojenja, kao i najave o planu da Srbija postane veliki izvoznik struje ostale su bez rezultata. Uprkos velikim planovima, u ovaj složen i nadasve komplikovan proces se nije ni krenulo. Odnos efikasnosti i efektivnosti u ovom procesu je jako nizak.
Ne tražimo krivce niti želimo da ova javna inicijativa svoj cilj potroši na ovu vrstu rasprave, već da krenemo jednim novim putem nacionalnog konsenzusa. Vremena za razgovore i političke koncesije više nemamo. Zahtevamo odlučnost i aktivnost svih institucija sistema i aktera koji su odgovorni za srpsku energetsku bezbednost.
Svi projekti izgradnje novih postrojenja, TENT B3 – Kostolac B – TE Kolubara B – HE Bistrica – HE Djerdap su pre svega neophodni kako bi Srbija napravila novi ekonomski ciklus jer su energetika i rudarstvo dva sektora koji proizvode najveću vrednost za državu i njene građane.
Zaštita energije kao javnog dobra
Osnovni problem u energetskoj reformi je to da pravni sistem u Srbiji ne pruža dovoljno smernica o tome kako treba postupati sa energijom kao javnim dobrom. Ustav Srbij propisuje da se prirodni resursi smatraju dobrima od javnog interesa i da, shodno tome, predstavljaju državnu svojinu. Usled toga, javna dobra se smatraju dobrima u svojini države i predmetom potencijalnih ugovornih aranžmana između Vlade i drugih subjekata u skladu sa zakonom.
Zadatak rešavanja ekoloških problema takođe je teži bez ustanovljenih pravnih sredstava za prepoznavanje javnog dobra.
U javnom domenu postoji malo informacija o energetskom sektoru i njegovim ekološkim uticajima. U Srbiji, postojeći zakoni o zaštiti životne sredine, prostornom planiranju i energetici predviđaju transparentnost i dostupnost podataka, ali naknadno kada je nacrt neke odluke, studije ili analize već napravljen. Teoretski, zainteresovana javnost ima mogućnost da se žali vlastima i konačno zatraži zaštitu na sudu, ako ima potrebna finansijska sredstva; međutim, to je komplikovan i neproveren proces.
Ali imajući u vidu pasivnost šireg kruga javnosti u dosadašnjoj zaštiti interesa države kada je energetski sektor u pitanju, smatramo da je potrebno i na ovaj način izvršiti pritisak na sve aktere u državi. Tri decenije nakon što u zemlji nije izgrađen nijedan energetski objekat, energetske strategije Srbije ukazuju da velike planove u energetskom sektoru počnu realizacijom projekata takozvane „prljave” energije, odnosno izgradnjom novih termoelektrana na ugalj, ali i hidroelektranama.
Srpski gradjani do danas nemaju osnovne informacije ko će finansirati projekat, da li je finansijski održiv, šta su ekonomski benefiti od najavljene investicije, koliki je uticaj na zdravlje ili koliko će iznositi troškovi devastacije životne sredine.
Izvor; Serbia Energy
