Direktor KPMG Srbija Džejms Tornli veruje da bi Srbija mogla znatno bolje da se pozicionira kao atraktivna lokacija za investicije u oblasti energetike
Direktor KPMG Srbija Džejms Tornli veruje da bi Srbija mogla znatno bolje da se pozicionira kao atraktivna lokacija za investicije u oblasti energetike
U razgovoru za Njuzvik Tornli kaže da postoji interesovanje stranaca za oblast energetike, ali da ih u investiranju najviše sprečava loša pravna regulativa, kao i oprez međunarodnih finansijskih institucija da podrže takve projekte jer smatraju da je stepen rizika previsok.
U kojoj meri je Srbija atraktivnija u odnosu na zemlje u regionu?
– U odnosu na zemlje regiona položaj bi mogao biti bolji. U okruženju je ostvaren značajniji napredak u razvoju obnovljivih izvora energije (OIE) i postizanju ciljeva koji su postavljeni u saradnji s Evropskom energetskom zajednicom. Možda je najveći problem da se Srbija pozicionira kao atraktivna lokacija za investicije u oblasti energetike nedostatak vizije i strateškog opredeljenja. Ovakve investicije otvaraju veliki broj radnih mesta. Samo je na razvoju vetroparkova u periodu od 2000. do 2010. godine u EU otvoreno između 200.000 i 300.000 novih radnih mesta, „Solar“ je u istom periodu otvorio još 100.000, a pretpostavke relevantnih evropskih organizacija, kakav je AEBIOM, jesu da će se maksimalnim iskorišćavanjem biomase otvoriti do jedan milion novih radnih mesta širom Evrope.
Koje su to oblasti u energetici u kojima Srbija ima najveći potencijal za ulaganje?
– Pre svega sistemi daljinskog grejanja, a potom i pojedine grupe unutar OIE, poput biomase. Postoje tri razloga zašto su sistemi daljinskog grejanja zanimljivi. Prvo, u ovoj oblasti decenijama su izostajala bilo kakva ulaganja, a većina lokalnih samouprava danas nije u stanju da ih sama realizuje. Drugo, izuzetno je nizak stepen diverzifikacije energetskih izvora, odnosno velika je zavisnost od gasa. Treće, u Srbiji postoji dobar okvir za privatno-javna partnerstva koji omogućava realizaciju investicija bez dodatnog zaduživanja lokalnih samouprava. Ovde pričamo o investicijama koje po veličini mogu iznositi i nekoliko stotina miliona evra. Od OIE interesantna je još samo biomasa, koja je potpuno neiskorišćena kao izvor i električne i toplotne energije.
Koliko su uopšte iskorišćeni ti potencijali, odnosno koliko se realno investira u profitabilne oblasti u energetici?
– Značajni potencijali su otključani ukidanjem državnog monopola na proizvodnju struje, te otvaranjem mogućnosti ulaganja u OIE. Činjenica da u Srbiji ni danas ne postoje „bankabilni“ ugovori o otkupu električne energije, koji bi investitorima omogućili da zatvore svoje finansijske konstrukcije, u izvesnoj meri obeshrabruje nove investitore. Tu su i dalje brojne administrativno-regulatorne prepreke kao ograničavajući faktor. Postepeno slabljenje kontrole cene struje ili privatizacija EPS mogli bi privući značajne investicije u konvencionalnu generaciju. Poređenja radi, podizanje CAP kvota za obnovljive izvore energije, kakav su izveli Mađari i Hrvati, dodatno je povećao nivo investicija. Hrvatska je u razvoj vetroparkova ušla posle Srbije, a danas ima operativne vetroparkove iz kojih proizvodi više od 400 MW električne energije, dok Srbija još uvek nema nijedan.
Koje su prednosti Srbije što se tiče finansiranja u energetiku?
– Velike mogućnosti otvara potreba da se što pre uđe u proces osavremenjivanja, optimizacije i diversifikacije sistema daljinskog grejanja. Potom je tu biomasa kao potpuno neiskorišćeni izvor energije. Za kraj, činjenica je i da su postojeći proizvodni kapaciteti na lignit, na primer, stari i više od 40 godina, što takođe otvara značajne mogućnosti za investicije.
Koje su najveće mane?
– Pre svega cena struje formira se van tržišta. Proces izdavanja neophodnih dozvola je komplikovan i nejasan, a regulatorni okvir zahteva doradu. Međunarodne finansijske institucije su i zbog toga oprezne da daju garancije jer indentifikuju previsok nivo rizika. Mana je i nedostatak iskustva lokalnih samouprava na realizaciji projekata privatno-javnog partnerstva.
Da li postoji dovoljno veliko interesovanje stranih investitora, a da li srazmerno tome ima i dovoljno realizovanih poslova?
– Interesovanja nikad ne manjka jer je prilika mnogo. Problemi nastaju već sa međunarodnim finansijskim institucijama, koje po pravilu prate investicije ovih razmera, a koje su i dalje oprezne. Ovo je uglavnom motivisano nedovoljnim brojem pozitivnih primera u zemlji. S državom i EPS oni sarađuju bez problema, ali s privatnim investicijama ide znatno teže.
Na koji način bi mogle da se povećaju investicije? Da li su to podsticaji?
– Već postoje značajne investicije u sektoru energetike. Tu pre svega mislim na ulaganja koja imaju EPS, NIS, „Srbijagas“ i na razvoj hidroelektrana male snage. Evidentno je i da vodeće kompanije iz ove oblasti pokazuju značajan interes da uđu u strateško partnerstvo sa EPS. Veće učešće privatnog sektora u ovoj oblasti moglo bi se obezbediti daljim pojednostavljivanjem regulative i procesa izdavanja dozvola. Primeri iz regiona pokazuju da je ovo jedan od najsigurnijih načina da se povećaju investicije.
Izvor; Newsweek
