Kašnjenje u realizaciji planiranih investicija u oblasti energetike u Srbiji uslovilo je većinu postojećih problema, osim sve složenijih rudarsko-geoloških uslova, pa se danas naša zemlja našla u situaciji da će morati da uvozi ugalj. Proizvodnja električne energije iz uglja opstaće sigurno do 2050. godine, a uveren sam da će i nakon toga isto biti nastavljena. Kod nas postoji pogrešna percepcija da se smanjuje proizvodnja uglja u svetu, što apsolutno nije tačno, objašnjava u razgovoru za Biznis.rs Dragan Ignjatović, profesor Rudarsko-geološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu.
On podseća da je važećom Strategijom razvoja energetike Srbije ugalj definisan kao osnovni bazni energent za proizvodnju struje, sa učešćem većim od 70 odsto. U intervjuu za naš časopis profesor Ignjatović govori o zakasnelim ulaganjima u energetiku, ceni struje i nastavku korišćenja uglja, uprkos trendu zelene agende i dekarbonizacije.
Naveliko se vraćamo korišćenju uglja, a sada se ističe i potreba da ga Srbija uvozi. Kako se naša zemlja našla u takvoj situaciji?
– Prethodnom (i trenutno važećom) Strategijom razvoja energetike Srbije za period do 2025. i projekcijama do 2030. godine, ugalj je definisan kao osnovni bazni energent za proizvodnju električne energije sa učešćem od višeod 70 odsto. Glavni ciljevi koji su bili utvrđeni prethodnom strategijom bili su sigurno i pouzdano snabdevanje elektroenergetskih termo kapaciteta i obezbeđenje potrebnih količina uglja za finalnu potrošnju i za proizvodnju toplotne energije.Nažalost, danas moramo da konstatujemo da je realizacija oba cilja ugrožena, pa tako niti više imamo sigurno snabdevanje termoelektrana, niti smo obezbedili dovoljne količine uglja za široku potrošnju.
Razlozi za smanjenu isporuku uglja termoelektranama najkraće bi mogli da se sagledaju kroz dva uzroka – nerealizovanje planiranih investicija u otvaranje zamenskih kapaciteta, nabavku i revitalizaciju i održavanje postojeće opreme, kao i sve složenije rudarsko-geološke uslove (zaleganje ugljenog sloja, sve slabiji kvalitet i drugi). Kažem najkraće, jer su problemi daleko dublji i nisu nastali “juče”, već su prisutni poslednjih desetak i više godina, a u vezi su sa zastarelom opremom (starost u proseku preko 35 godina), nerealizovanjem investicija za nabavku opreme za otvaranje novih (zamenskih) površinskih kopova, kao i revitalizaciju i modernizaciju opreme. Pored toga, nisu realizovane ni investicije za obavljanje pripremnih i pomoćnih radova (odvodnjavanje, izmeštanje vodotokova, eksproprijacija, izgradnja puteva), što je uslovilo zastoj u otvaranju novih i zamenskih površinskih kopova.
Poseban problem su pogoršani rudarsko-geološki uslovi jer su najkvalitetniji površinski kopovi već otkopani (Polje D, Veliki Crljeni, Tamnava istočno polje), gde su koeficijenti otkrivke bili mali, a kvalitet uglja dobar. Ovo je sa aspekta geoloških istraživanja i projektne dokumentacije bilo poznato, ali nije na vreme dinamički izvršena i odgovajuća priprema. Dakle, predstoji period eksploatacije površinskih kopova sa velikom raslojenošću ugljenog sloja, sa velikim sadržajem glinovitih proslojaka i niskim kvalitetom uglja. Kvalitetnog uglja ima, ali na većim dubinama, a da bi se do njega došlo potrebno je otkopati velike količine otkrivke i jalovine. Ako se ovome dodaju i katastrofalne poplave iz 2014. godine, koje su oštetile opremu i pogoršale uslove rada (stabilnost kosina, rekonstrukcije sistema…), jasno je da problem nije nastao prošle godine, već koreni krize sežu godinama, ako ne i decenijama unazad.
U trenutnim uslovima čini se da je primarni zadatak nastaviti sa investicijama, uz saniranje postojećeg stanja. Koliko je to izvodljivo i šta bi trebalo da bude prvo na dnevnom redu kada je reč o srpskoj energetici?
– U okviru postojeće Strategije razvoja energetike, urađen je Program ostvarivanja strategije koji je definisao ključne indikatore praćenja. Ako se pogledaju ti indikatori (stepen realizacije investicija, koeficijenti vremenskog i kapacitetnog iskorišćenja, stepen realizacije otkopavanja jalovine, praćenje kvaliteta uglja…) jasno da je kriza bila neizbežna, jer gotovo svi indikatori su bili u padu i bilo je samo pitanje kada će nastati veliki problemi. Primera radi, zaostatak u otkopavanju otkrivke i jalovine, a samim tim i rezerve otkrivenog uglja,meri se desetinama miliona tona.
Strateška dokumentacija razvoja površinskih kopova je urađena, kao i Strategija razvoja, ali se brzo odustalo od planiranih radova, pre svega zato što nisu realizovane investicije i planirane nabavke nove opreme. EPS je uredno pravio planove i predviđao ulaganja, ali su na nekom nivou ovi planovi korigovani i smanjivani tako je da je prosečna realizacija po godinama bila 30 do 50 odsto.
Rudarstvo zahteva stalne investicije, a efekti se mogu dobiti tek za tri do pet godina. Vlada Srbije je sada izdvojila sredstva za nabavku nove opreme za otvaranje površinskih kopova Polje E i Radljevo, ali do trenutka nabavke i završetka montaže potrebno je najmanje tri godine, a za dobijanje punih efekata neophodno je određeno vreme da ta oprema radi. Pravi efekti dobiće se otvaranjem glavnog ugljenog sloja na površinskom kopu Polje E, gde se nalaze znatne količine uglja odličnog kvaliteta.
Koliki je uticaj cene struje u Srbiji na razvoj elektroenergetskog sistema? Državni zvaničnici često ponavljaju da je cena električne energije u našoj zemlji znatno niža od većine evropskih država.
– Treba napomenuti da je cena električne energije u Srbiji ispod realne koja bi omogućila Elektroprivredi Srbije normalan razvoj i izgradnju zamenskih kapaciteta. Može se slobodno reći da je EPS bio najveći donator srpske privrede i građanstva zbog dugogodišnje deplasirane cene. Pored toga, EPS je umesto da investira uplaćivao velika sredstva u budžet Republike Srbije.
Kada je u pitanju Javno preduzeće za podzemnu eksploataciju, tu je situacija još komplikovanija. Dugoročnim i srednjoročnim planom poslovne strategije i razvoja za PEU Resavica za period 2017-2027. godine, koji je usvojen zaključkom Vlade 2018. godine, utvrđeni su strateški ciljevi u preduzeću u srednjoročnom periodu i neke od mera za njegovu realizaciju su – započinjanje procesa planskog zatvaranja siromašnih rudnika, odnosno rudnika čije su rezerve uglja pred iscrpljenjem, pristupanje izmeni strukture i smanjenju broja zaposlenih radnika u preduzeću do optimalnog broja, kao i etapno smanjenje troškova proizvodnje po rudnicima i ukupno.
Koriste se zastarela tehnologija i mehanizacija, a produktivnost u aktivnim rudnicima je izuzetno niska. Uz veoma nisku produktivnost troškovi po jedinici proizvoda su visoki i preduzeće nije konkurentno.Cena po kojoj JP PEU Resavica prodaje ugalj je regulisana i daleko je ispod troškova. Ugalj koji se dovozi do termoelektrane prodaje se po ceni od 33,4 evra po toni, dok troškovi proizvodnje idu od 79 do 124 evra. Sve ovo je uticalo ne samo na nedostak uglja za termoelektrane, već i za široku potrošnju i industriju.
Pojedini stručnjaci ističu da su ukrajinska kriza i veća izdvajanja za uvoz električne energije samo jedan od problema, a da na struju nismo mislili na vreme. Kakvo je vaše mišljenje?
– Mislim da je najveća greška napravljena početkom dvehiljaditih godina, kada je trebalo izgraditi nove termoelektrane veće efikasnosti i zatvoriti stare i neefikasne blokove. Tada je trebalo napraviti novi blok TENT B3 ili Kolubaru B. Njihovom izgradnjom smanjila bi se potrošnja uglja zbog veće efikasnosti, a smanjili bi se i gubici. U Nemačkoj su zatvorili stare blokove i izgradili nove čime su smanjili potrošnju uglja sa 1,2 na 0,9 kg/kWh, odnosno smanjili emisiju CO2 za oko 30 odsto. Uporedo sa ovim trebalo je otvarati zamenske površinske kopove sa revitalizacijom i modernizacijom opreme.
Sada nam predstoji postepeno smanjivanje proizvodnje električne energije iz termoelektrana, i to najpre zatvaranjem navedenih starih blokova (Morava, Kolubara A i drugi), uz otvaranje Kostolca B3. Naredna faza je zatvaranje blokovaTENT A i Kostolac A. Mislim da još uvek ima nade za otvaranje termoelektrane Kolubara B jer postoji infrastruktura, kao i deo opreme, i što je najvažnije imamo dovoljno resursa – uglja.
Proizvodnja električne energije iz uglja opstaće sigurno do 2050. godine, a uveren sam da će se nastaviti i nakon toga. Kod nas postoji pogrešna percepcija da se smanjuje proizvodnja uglja u svetu, što apsolutno nije tačno. Naprotiv, proizvodnja uglja i dalje raste. U ovom trenutku u Aziji se gradi veliki broj termoelektrana na ugalj i ovaj trend će se nastaviti, tako da 2050. godina u svetu sigurno neće biti poslednja za sagorevanje uglja u termoelektranama.
Šta je trebalo da uradimo i kada da se sada ne nađemo u situaciji da strepimo hoćemo li imati struje?
– Kao što sam već napomenuo, našu najveću šansu smo propustili pre petnaestak godina kada je trebalo da sagradimo nove – savremene termoelektrane sa velikom efikasnošću. Tada je još bilo mogućnosti da se dobiju jeftini krediti i nije bilo moratorijuma u EU na izgradnju novih termoelektrana. Time bismo smanjili potrošnju uglja i emisiju CO2. Naravno, bilo je neophodno da se paralelno otvaraju zamenski kapaciteti za proizvodnju uglja i da se investira u novu opremu. Pored ovoga trebalo je ranije intenzivirati izgradnju reverzibilnih hidroelektrana kao i izgradnju vetroparkova i postavljanje solarnih panela. Naravno, neophodno je da se smanji potrošnja električne energije kroz mere energetske efikasnosti, bolju izolaciju objekata, uvođenje toplotnih pumpi, destimulaciju grejanja na električnu energiju…
Ranije ste napominjali da će problem nedostatka uglja potrajati čak i do pet godina. Šta je uzrok tome i kako će se odraziti na privredu i na celokupno društvo?
– Kašnjenje u realizaciji planiranih investicija uslovilo je većinu postojećih problema. Treba imati u vidu da oprema koja je vredela 300 miliona evra pre dve-tri godine, sada je najmanje 350 miliona, uz veliko pitanje rokova isporuke, kao i kvaliteta. Rat u Ukrajini, kao i promene na globalnom tržitšu, pre svega globalizacija isporučilaca opreme, zatim pitanje nabavke repromaterijala, njihove izrade i slično, dovodi u pitanje čak i ove rokove. Ipak, moramo biti optimisti jer postoje određene rezerve u Elektroprivredi Srbije, pre svega kada su u pitanju visokokvalifikovani kadrovi koji imaju veliko iskustvo i znanje.
Čini se da su raniji pritisci sa mnogih strana da se odustane od korišćenja uglja sada splasnuli i jasno je da se mnogi vraćaju, odnosno nastavljaju sa njegovom upotrebom. Koliko dugoročan može biti ovakav trend? Šta trenutna globalna situacija može doneti u ovom pogledu u budućnosti?
– Mislim da će u Evropi ovo biti privremeni zastoj i da će EU nakon završetka krize nastaviti sa zelenom agendom i dekarbonizacijom. Sasvim je drugačije u ostalom delu sveta, gde će rasti proizvodnja i potrošnja uglja u termoelektranama, pogotovo u zemljama Azije, gdese sada gradi veliki broj termoelektrana. Veoma je važno da Srbija ne da olaka obećanja za prelazak na obnovljive izvore energije i njegov udeo u ukupnom konzumu (ne više od 30 odsto do 2030. godine) jer Srbija niti ima sredstva, niti uslova za tako brzu tranziciju. Naša zemlja treba da koristi svoj najvažniji resurs (ugalj) maksimalno, dokle god je to moguće, uz postepeno uvođenje obnovljivih izvora energije, izgradnjom reverzibilnih hidroelektrana i povećanjem energetske efikasnosti. Mislim da brzo uvođenje nuklearne energije nije realno, između ostalog, zbog ekoloških, energetskih i vojno-bezbedonosnih i ekonomskih razloga.
Niko sa sigurnošću ne može reći šta trenutna situacija može doneti jer to zavisi od mnogo faktora, a pre svega geopolitičkih sukoba, kako u Evropi, tako i u Aziji. Zbog toga Srbija mora i dalje da se oslanja na svoj sigurni resurs – ugalj, piše Biznis.
