Ekonomska aktivnost u Srbiji već je ozbiljno pogođena dešavanjima u EU. Srbija svakako treba da se pripremi za novi udar krize. Možda je ohrabrenje to što bi pojedini strani investitori u narednom periodu mogli da traže nove lokacije za ulaganja. Ipak to neće suštinski promeniti stvar, jer će para biti manje
Najava ostavke Berluskonija posle usvajanja oštrih mera štednje još uvek ne smiruje finansijska tržišta. Ipak troškovi pozajmljivanja Italije drže se na visokih 7 odsto, što je najveći nivo od uvođenja evra u tu zemlju (pri sličnom nivou druge periferne zemlje evrozone tražile su spasavanje). Evro vredi samo 1,36 dolara, cene zlata i nafte su u porastu, dok se italijanska berza posle snažnog pada nešto oporavila. Italija, zemlja koja ima staru populaciju, spor rast ekonomije i veliki teret duga, teško može ubediti investitore da će uspeti da radikalno unapredi svoju ekonomiju. Početkom novembra 2011, na sastanku lidera G20 u Kanu, pristala je da Međunarodni monetarni fond i Evropska komisija strogo nadgledaju sprovođenje dugo odlaganih reformi penzionog sistema, tržišta rada i procesa privatizacije. Od Italije, koja ima 1.900 milijardi javnog duga, 62 miliona stanovnika i treća je po veličini privreda u “evroklubu”, zavisiće da li će preživeti evro i zajednica (oproštaj od Grčke je podnošljiv za EU). Problem je i to što rastu i prinosi na španske i francuske državne obveznice.
Neki izvori govore da lideri Francuske i Nemačke vode diskusiju o stvaranju manje, čvršće i integrisanije evrozone. Jezgro koje čine najstabilnije evropske privrede nastavilo bi sa dubljom ekonomskom integracijom, uključujući tu i zajedničku poresku i fiskalnu politiku. Sarkozi već otvoreno govori o “Evropi u dve brzine“.
Ono što je bitno za Srbiju jeste da je predsednik Evropskog parlamenta Jirži Buzek izjavio da sadašnja kriza u evrozoni, prouzrokovana stanjem u Grčkoj, neće ugroziti opstanak Evropske unije niti će dovesti u pitanje proces njenog proširenja. Odluke lidera EU o otpisu grčkog duga, dokapitalizaciji banaka pogođenih otpisom i rastu kapitala Evropskog stabilizacionog fonda su adekvatne, barem u kratkom roku.
Procenjuje se da bi rast blizak nuli u Evropi i Severnoj Americi mogao potrajati tri godine, ili i celu narednu dekadu, koja bi mogla biti slična onoj koja joj je prethodila. Šefica MFF-a Kristina Lagard rekla je da možemo izgubiti deceniju zbog krize, i dodala da bi azijske ekonomije trebalo da preduzmu korake da bi se zaštitile od finansijske nestabilnosti.
SRBIJA DA SE PRIPREMI!
Ekonomska aktivnost u Srbiji već je ozbiljno pogođena dešavanjima u EU. Srbija svakako treba da se pripremi za novi udar krize. Možda je ohrabrenje to što bi pojedini strani investitori u narednom periodu mogli tražiti nove lokacije za ulaganja. Ipak to neće suštinski promeniti stvar, jer će para biti manje.
Ključni problem za Srbiju leži u dešavanjima u evrozoni i u SAD-u, odnosno u dužničkoj krizi tih zemalja. Naime, evrozona neizbežno klizi u recesiju koja će početi već u ovom kvartalu, čak i u slučaju da se izbegne dalje zaoštravanje dužničke krize.
MMF procenjuje da će dug evrozone za pet godina biti tek za 2 procentna poena niži nego sada pod uslovom da se štedi, italijanski dug će pasti za 7 procentnih poena na 114 odsto BDP-a, dok bi grčki dug tek 2020. mogao pasti na 120 odsto sa trenutno nepodnošljivih 170 odsto. Koliko će iznositi srpski javni dug 2016. teško je reći, ali i pod uslovom da ne raste u narednoj polovini decenije biće veći za oko 5 procentnih poena po osnovu restitucije, dakle minimalno 50 odsto BDP-a.
Ono što je od suštinskog značaja za javni dug Srbije i ostalih zemalja jeste da li on raste brže od rasta BDP-a u evrima. Na primer, ako bi naš državni javni dug porastao u 2012. za milijardu i četiristo miliona evra, skoro 10 odsto, onda bi uz rast domaćeg BDP-a od 3 odsto uz nepromenjen kurs dinara prema evru njegov udeo u BDP-u ostao isti – oko 45 odsto. Međutim, održavanje nepromenjenog kursa prema evru tokom druge polovine naredne godine biće težak posao. I prirast javnog duga skoro duplo manji nego u toku ove godine je optimistična projekcija.
KANALI UTICAJA KRIZE NA SRBIJU
Analitičari se uglavnom slažu da ćemo se suočavati sa godinama sporog rasta. Srbija će po najnovijim procenama imati rast ove godine od 2 odsto, a sledeće od 3 odsto. Kako loše ide punjenje budžeta, odnosno koliko je izdašan PDV u prvih deset meseci 2011. (pad realnih prihoda od PDV-a iznosi između 3 i 4 odsto), ovo je vrlo optimistična procena. Ni nova recesija, ni značajno unapređenje realnog sektora u narednih 12 meseci nije realistično.
Potencijalna kriza se u Srbiju preliva preko Zapadne Evrope. Pad uvozne tražnje u Italiji, Nemačkoj, kao i u susednim zemljama, već pogođa srpski izvoz, koji usporava. Očekuje se da će priliv stranih investicija biti dodatno redukovan. Sumarno, manjak deviza dovodi do trošenja deviznih rezervi i pada potrošnje, posledično i životnog standarda kroz obaranje uvoza.
U svakom slučaju, Srbija mora biti spremna da problem likvidnosti ako bude eskalirao ublaži, kao i da dodatno podstakne investicije. Da li će biti moguće postići ’’novi bečki sporazum’’, koji bi garantovao nesmanjivanje nivoa plasmana u Srbiji, teško je prognozirati. Mogući su oštri lomovi cena primarnih proizvoda, što bi bilo dobro budući da bi se smanjili troškovi njihovog uvoza. Ovo ne važi za hranu, bakar, aliminijum i gvožđe, koji čine čak dve petine domaćeg izvoza. Dobre strane su to što doznake i penzije iz inostranstva ne pokazuju povezanost sa krizom.
Novi talas krize teško bi pogodio i domaći bankarski sistem, jer bi kapital na svetskim tržištima postao skuplji (otežano i skuplje zaduživanje domaćih banaka). Može se očekivati i rast odbojnosti investitora prema tržištima u razvoju, što bi ugrozilo stabilnost dinara.
Postoji značajna korelacija tendencija industrijske proizvodnje u Srbiji sa onom u evrozoni i Nemačkoj u prethodnoj deceniji. Ipak ta korelacija tokom 2010. počinje da se gubi na štetu Srbije. Dok Nemačka i evrozona ukupno beleže snažnije stope rasta, srpska industrija usporava. Ipak zavisnost domaće industrije od kretanja robnog uvoza iz ovih zemalja se održala. U odnosu na decembar 2007. godine, niži desezonirani indeks proizvodnje prerađivačke industrije od Srbije u Evropi imaju samo Grčka i Španija.
Kanali uticaja krize javnih dugova u EU na ekonomiju Srbije prvo idu preko spoljne trgovine, finansiranja države i banaka. Naime, Srbija više od polovine svog izvoza ostvaruje u zemljama EU, tako da svaka teškoća u EU utiče na smanjenje tražnje, pa samim time loše deluje po srpsku privredu.
Drugi kanal, preko koga kriza u EU može da utiče na ovdašnju privredu, jeste finansiranje države, gde Srbija relativno dosta dobro stoji. Učešće kratkoročnih izvora u finansiranju države među najnižima je u regionu. To čini Srbiju veoma stabilnom, dakle zemlja nije previše izložena takozvanim rizicima refinansiranja. Kriza u EU može da utiče na Srbiju i preko finansijskog sektora, pošto u zemlji više od 75 odsto bankarske aktive čine strane banke. Srpski bankarski sistem je istina mnogo manje izložen riziku refinansiranja kratkoročnih kreditnih linija, a dobro je i sve veće učešće dugoročnih kreditnih linija u izvorima finansiranja bankarskog sektora. Suštinski u Srbiji je ključni problem nezaposlenost, i napretka neće biti dok ne bude rasta zaposlenosti, odnosno plata, a ekonomija neće početi da raste dok ne počnu da raste potrošnja. Teško je očekivati da se u relativno kratkom vremenskom periodu Srbija probije na neka druga tržišta, na primer istočna, koja će imati mnogo dinamičnije stope rasta, kao što je Azija.
Kada je u pitanju uticaj krize na kurs dinara, došlo je do depresijacije srpske monete od skoro 25 odsto u poslednje tri godine. Slabljenje su beležile i ostale monete Istočne Evrope, ali uglavnom u manjoj meri. Teško je predvideti šta će se dešavati sa dinarom u drugoj polovini sledeće godine. Imajući u vidu napregnuti budžet i neizvesnost značajnih ino priliva u 2012, slabljenje dinara prema evru čini se realnom solucijom. Inače u proteklom delu 2011, zaključno sa polovinom novembra, dinar je ojačao prema evru za 3 odsto.
