Zelena tranzicija u Srbiji cveta, a pogoni na vetar ili sunce niču kao pečurke. Ovo bi se dalo zaključiti čitajući domaće medije, naročito portale koji gotovo svakodnevno izveštavaju o novim kapacitetima iz vetroparkova ili solarnih elektrana, bilo da ih najavljuje aktuelna ministarka energetike Dubravka Đedović Handanović, bilo da je izvor neki domaći ili strani investitor.
Realnost je, ipak, bitno drugačija. Prema podacima sa spiska zahteva koji redovno ažurira Elektromreža Srbije prošle su bezmalo četiri godine od kada je poslednji vetropark trajno priključen na sistem. Marta 2020. vetroelektrana Košava u Vršcu, snage 68 megavata, priključena je na prenosnu mrežu.
Godinu dana ranije priključene su tri (Čibuk 1, Kovačica i Alibunar), dok odnedavno vetropark Krivača ima dozvolu za probni rad.
Princip „Ko prvi devojci“ doveo do Divljeg zapada
I dok je novih objekata malo, zahteva za priključenje je previše. Koliko prošle jeseni bilo ih je četiri puta više od kapaciteta prenosnog sistema. Takav disbalans nastao je zbog zakonskog rešenja iz 2021. godine koje je forsiralo nadležno Ministarstvo rudarstva i energetike, a koje je rezultiralo pomamom potencijalnih, kako ozbiljnih tako i „manje ozbiljnih“ investitora za ulaganjima u vetroparkove, a naročito solarne panele.
Kao nus produkt ovakvog zakonskog okvira novi zahtevi EMS-u za priključenje na prenosnu mrežu počeli su naglo da rastu, naročito za solarnu energiju, a na tržištu su se pojavili preprodavci tj. mešetari koji su prepoznali priliku za odličnu zaradu.
Princip „ko prvi devojci, njemu devojka“, odnosno propisi koji regulišu da se do dozvole stiže po redosledu zahteva doveli su do toga da se među investitorima nađu i oni koji zapravo niti imaju kapaciteta, niti ikakvu nameru da grade elektranu.
Njihova namera bila je da se „zapljunu“ na spisku zahteva za dozvolu a onda da svoj praktično nepostojeći projekat ili u početnoj fazi prodaju za pet ili šest puta više novca no što su uložili do tada.
Kako su tvrdili u EMS-u jesenas, rezultat ovakvog zakonskog rešenja su zahtevi za priključenje više od 20.000 megavata, iako sistem može da balansira tek 5.800 megavata. Stav o toj situaciji imao je i EDS.
„Došli smo u situaciju kao na Divljem zapadu, ko je prvi postavio zastavicu, može da je drži pet ili šest godina i tako blokira ozbiljne investitore“, ovako je jesenas govorio Predrag Matić, jedan od direktora u Elektrodistribuciji Srbije na skupu posvećenom upravo obnovljivim izvorima.
Kako tvrde naši upućeni izvori, od više od 100 zahteva koliko ih je bilo do prošle jeseni, barem trećina, a moguće je i više od toga, su zapravo mešetari koji su želeli na ovaj način da iskoriste mogućnosti, podnesu zahtev i tako steknu priliku da svoj „projekat“ kasnije prodaju nekom ozbiljnom investitoru.
Modus operandi mešetara
Kako objašnjava izvor Forbes Srbija iz ove industrije, mehanizam funkcioniše na sledeći način.
„Prvi korak potencijalnog investitora, bio on ozbiljan ili ne, jeste potraga za lokacijom, odnosno ispitivanje lokacije u smislu njenog potencijala, bilo da je u pitanju vetar ili sunce, a odmah zatim i preliminarna analiza mogućnosti za priključenje. To znači da se sklopi ugovor sa nekim konsultantom, koji po pravilu ili je blizak EMS-u ili je u samom sistemu prenosa, a čiji zadatak je da utvrdi ima li tu mogućnosti za priključenje, odnosno može li se uopšte priključiti, koliko je daleko od dalekovoda i koliko megavata može da se priključi“, kaže sagovornik Forbes Srbija dodajući da konsultant to utvrđuje na osnovu informacija koje već ima zbog bliskosti sa onima koji odlučuju o prenosu, ali i na osnovu Plana razvoja prenosnog sistema koji se izrađuje za nekoliko narednih godina i u kojem piše šta EMS planira, kao i gde ima prenosnih kapaciteta.
„Takođe, analizom već podnetih zahteva zna se koliko je od dostupnog kapaciteta već „kaparisano“ odnosno da li je i za koliko neki investitor već aplicirao“, pojašnjava ovaj sagovornik.
„Taj posao traje mesec ili dva i za njega potencijalni investitor mora da plati nekoliko hiljada evra. Nakon toga pristupa se izradi planskih dokumenata i ispitivanju uslova i ograničenja na toj lokaciji, u smislu da nije moguće graditi ako je u pitanju nacionalni park, ako je planirana izgradnja nekog koridora, ako nije adekvatna namena zemljišta, ako ono nije adekvatne kategorije i slično. Tek kada se utvrdi da ne postoje ta ograničenja, onda se sklapa ugovor o kupoprodaji zemljišta ili o dugoročnom zakupu“, objašnjava on.
Pošto je za nastavak projekta važan Plan detaljne regulacije jer se njime reguliše lokacija buduće elektrane i uslovi za dobijanje građevinske dozvole, jedan od glavnih aduta preprodavaca je njihova bliskost sa lokalnim vlastima, odnosno mogućnost da utiču na brzinu usvajanja i sadržaj tog plana.
Sagovornik Forbes Srbija objašnjava da većina preprodavaca projekat proda nakon što je nacrt Plana detaljne regulacije izrađen, a pre nego što je stavljen na rani javni uvid, uz uveravanje kupca da će biti usvojen.
„Zakon je, pre nego što je izmenjen 2023. godine, omogućavao da u fazi pre ranog javnog uvida investitor podnese zahtev i EMS-u za priključak, a da EMS onda mora da potpiše ugovor sa tim investitorom. To je i dovelo do navale investitora. Jer, vi se zapljunete na tom spisku, pribavite te prve dozvole i preliminarne studije, imate lokaciju, ugovor o zakupu ili ste vlasnik zemljišta i imate veze u lokalnoj samoupravi i onda ozbiljnom investitoru prodate projekat u toj fazi pet ili šest puta skuplje od onoga što ste uložili. Primera radi, ako ste uložili 50.000 prodate za 250.000 ili 300.000 evra„, kaže sagovornik Forbes Srbija.
On kaže da se projekti nekada prodaju i u kasnijoj fazi, odnosno kada dođe do idejnog projekta ili građevinske dozvole, ali da je to onda mnogo skuplje, jer je manji rizik i više uloženog novca. Takođe, u toj fazi obično se ne radi o preprodavcima koji su sa ovom namerom i krenuli u ceo projekat nego je reč o investitorima koji su se u međuvremenu predomislili, jer su dobili finansijski izdašniju ponudu ili se recimo pojavio investitor koji je državi „važniji“ odnosno iz određene politički bitne zemlje za Srbiju„, objašnjava dobro upućeni sagovornik Forbes Srbija.
„Suština je da se tu trguje zonom uticaja koji neko ima u nekoj lokalnoj samoupravi. Često se ozbiljni investitori više interesuju za projekat koji je već u nekoj ranoj fazi, nego za grinfild ulaganje. Pristaju na ovu šemu računajući na to da je manji rizik i da će brže realizovati projekat za koji već postoji neka preliminarna studija, postoji zemljište, zahtev za priključenje u EMS-u. Imaju obećanje da će lako proći usvajanje plana detaljne regulacije. Drugim rečima, obećanje prodavca projekta da ima dobre veze u lokalnoj vlasti i u nadležnom državnom preduzeću i da će sve biti završeno kako treba“, zaključuje naš izvor uz napomenu da se nekada ispostavi da je ipak bolje krenuti od početka odnosno ići u grinfild investiciju koliko god to bilo duže ili rizičnije.
„Suština je da ako si zaista ozbiljan investitor, a kupiš od nekoga projekat u početnoj fazi, ako se kasnije ispostavi da nešto od tih prethodnih radnji nije urađeno kako treba, ceo projekat je doveden u pitanje“.
Skraćen spisak
Na spisku EMS-a, ako se izuzmu vetroelektrane u pogonu i pet malih hidroelektrana, trenutno se nalazi 74 zahteva investitora koji još čekaju na dozvolu za priključenje. Kada se saberu kapaciteti sa kojima su aplicirali kod državnog preduzeća nadležnog za dobijanje ovih dozvola, dolazi se do oko 11.000 megavata, što je barem dva puta više od onoga što prenosni sistem Srbije trenutno može da prihvati.
„Glavni uzrok za ovako značajno smanjenje zahteva leži u donošenju nove regulative koja propisuje dodatne garancije za investitore i uređuje problem hiperprodukcije zahteva“, navodi se na sajtu Udruženja obnovljivih izvora energije Srbije.
Oni dodaju i da su zahtevi najviše redukovani u oblasti solara, te da se odustalo od projekata ukupne veličine 7,9 gigavata, odnosno 7.900 megavata, dok je zahtevani kapacitet u oblasti vetroelektrana smanjen za 2,6 gigavata ili 2.600 megavata. Ipak i pored ovog značajnog smanjenja, kapaciteti prenosnog sistema i dalje su značajno manji od broja zahteva, konstatuju u Udruženju.
„Ove informacije ukazuju na ozbiljne izazove u sektoru obnovljivih izvora energije u Srbiji, posebno usled novih regulatornih zahteva. Kao Udruženje smo u prethodne dve godine ukazivali na problem hiperprodukcije projekata i prevelikog broja zahteva za priključenje i apelovali da se usvoji adekvatna regulativa“.
Shutterstock/fokke baarssen
„Po starom zakonskim okviru, odnosno pre izmena i dopuna Zakona o enegetici iz 2021. u procesu priključenja je bilo 3.994 megavata iz vetra i 397 megavata iz sunca. Po novom zakonskom okviru u procesu priključenja je 3.390 megavata iz vetra i 3.279 megavata iz sunca. Ukupno je dakle, oko 11.000 megavata zahteva za priključak“, odgovaraju u kompaniji Elektromreža Srbije na pitanja Forbes Srbija dodajući da, kada se radi o kapacitetima, „postoji više aspekata o kojima je potrebno voditi računa, a koji se odnose na očuvanje integriteta, odnosno sigurnog i stabilnog rada elektroenergetskog sistema u uslovima integracije visokog udela varijabilnih obnovljnih izvora energije iz vetra i sunca“.
U EMS-u nisu odgovorili koliko prenosni sistem Srbije trenutno može da balansira energije, ali prema ranije iznetim informacijama reč je o blizu 6.000 megavata, odnosno oko 5.000 megavata manje nego što ima zahteva za priključenje.
Drugim rečima, ili će se prenosni sistem širiti, što i najavljuju u EMS-u, ali to nije posao koji se može obaviti preko noći, ili neki od investitora neće dobiti dozvolu za priključak još dosta dugo.
Naši izvori kažu da se na spisku zahteva još uvek nalazi veliki broj onih koji su u početnoj fazi pa je moguće da će se spisak vremenom samo smanjivati.
„Sa svim podnosiocima zahteva za priključenje na prenosni sistem koji su ispunili uslove iz zaključenja ugovora o izradi Studije priključenja objekta, zaključen je ugovor. Na osnovu tih ugovora u toku je izrada Studije priključenja objekta na osnovu kojih će za svakog klijenta biti ponuđen način priključenja“, kažu u EMS-u.
Pošto je izmenama zakona predviđeno da prenosni operator može da odloži priključenje na sistem ukoliko to priključenje dovodi do disbalansa u sistemu, veruje se da će to biti jedno od rešenja.
Nikola Rajaković, stručnjak za energetiku i profesor Elektrotehničkog fakulteta u Beogradu slaže se u oceni da se o obnovljvnim izvorima u Srbiji mnogo više priča no što se sprovodi u delo. On za Forbes Srbija objašnjava da u svakom segmentu ovog zahtevnog posla postoje zastoji, odnosno objektivni i subjektivni problemi.
„Što se priključenja na mrežu tiče, priča je dvojaka. Tačno je da prenosni sistem ima svoje kapacitete i ograničenja, ali je isto tako tačno i da je mreža živi organizam i ona se mora razvijati u skladu sa zahtevima proizvodnih kapaciteta. Kod obnovljivih izvora energije je problem varijabilnost proizvodnje i potrebno je spremiti neki protivodgovor za to, odnosno neku fleksibilizaciju sistema. To može biti ili reverzibilna hidroelektrana, baterije za skladištenje energije, ali ima i drugih načina. Drugim rečima, EMS bi morao nešto da učini. Decenijama je potrošač bio njegovo visočanstvo i proizvodnja se usklađivala sa potrošnjom, ali sada je potrebno usklađivanje sa proizvodnjom, a to znači da i distributivna i prenosna mreža moraju biti savremenije i fleksibilnije“, kaže Rajaković.
On kaže da je solarna energija cenovno konkurentna energiji dobijenoj iz termo izvora, pogotovo ako se računa i taksa za emisiju CO2, tako da će sasvim sigurno biti sve više energije iz obnovljivih izvora. Sa druge strane, u našem elektroenergetskom sektoru vlada priličan konzervativizam, što je u koliziji sa modernom energetikom koja se brzo menja.
Primera radi, iako se ovakve investicije najavljuju godinama, državni EPS do sada nije investirao u obnovljive izvore energije, iako je i nedavno od menadžmenta EPS-a stigla najava da će do kraja 2030. investirati 3,5 milijardi evra u OIE.
Podsetimo, prvi i jedini vetropark koji EPS gradi za sada je onaj u Kostolcu, koji je prema informacijama koje su dali EMS-u trebalo da bude u pogonu još 2022. godine, ali prema najnovijim najavama iz samog EPS-a biće završen tek 2025. Njegov kapacitet je 66 megavata.
„EPS je jedan od slonova koji koče brži razvoj OIE u Srbiji, što svojim neinvestiranjem, što strahom od konkurencije. Verujem da će EPS imati prioritet kada je u pitanju priključenje na mrežu, što će dodatno otežati privatnim investitorima, jer su resursi ograničeni“, kaže stručnjak za vetroparkove koji je želeo da ostane anoniman.
S druge strane, u EMS-u kažu da svi objekti prolaze kroz istu proceduru, a razlika postoji kada je reč o objektima koji su odlukom Vlade Srbije proglašeni za one od nacionalnog značaja i objektima koji imaju status Strateškog partnera u skladu sa zakonom o korišćenju OIE.
„Za njih, rok za izradu Studije priključenja je 60 dana, ostali imaju 120 dana. Takođe, izuzetak postoji i povodom dostavljanja bankarske garancije za izgradnju objekata koja se ne dostavlja za objekte operatora distributivnog sistema koji se priključuju na prenosni sistem i objekte čija se izgradnja finansira iz budžeta Srbije, odnosno zajma za koji država izdaje garanciju“, kažu u EMS-u.
Zanimljiva imena za spisku
Agrosolar Kula sa kapacitetom od 726 megavata najveći je projekat koji se nalazi na spisku EMS-a. Najavljena godina izgradnje je 2026/2027. a investitori su italijanski Fintel energija i MK grupa Miodraga Kostića, ali se ovaj projekat agrosolarne elektrane koja treba da ujedini proizvodnju energije sa poljoprivrednom proizvodnjom nalazi tek u prvoj fazi postupka.
Za razliku od nje, vetropark Crni Vrh, sa 150 megavata kapaciteta je u završnoj trećoj fazi, a investitor je firma Crni vrh power u suvlasništvu Nikole Petrovića, nekadašnjeg generalnog direktora EMS-a. Prema podacima EMS-a ovaj objekat trebalo bi da bude u pogonu tokom 2024. godine.
I druge dve kompanije čiji je Petrović suvlasnik, Jasikovo doo i Brebex nalaze se na spisku onih koji čekaju dozvolu EMS-a za priključenje. Jasikovo je vetropark u Žagubici i Majdanpeku kapaciteta 70 megavata, čija završetak izgradnje je planiran za 2027, dok bi iste godine trebalo da bude gotova solarna elektrana u Dimitrovgradu snage 300 megavata. Obe su, međutim, u prvoj fazi projekta.
Prema EMS-ovoj listi, tokom ove godine trebalo bi da se završe vetroparkovi Alibunar 1 i Alibunar 2, kao i Vetrozelena koji ima kapacitet od 300 megavata i svi se nalaze u završnoj fazi, dok gotovo da i nema solarne elektrane koja je blizu kraja gradnje, ako se izuzme Solarina u Zaječaru, kapaciteta 150 megavata, čiji završetak je planiran takođe 2024.
Solari znatno jeftiniji od vetra
Očigledno je da je interesovanje za solarne elektrane usledilo kasnije u odnosu na ono za vetroparkove, kao i da je ovolikom broju podnetih zahteva za njihovu izgradnju doprinela promena propisa. Ali osim što se na tom spisku prema tvrdnjama upućenih krije mnogo onih „lažnih“ investitora, činjenica je i da je izrada solarne elektrane značajno jeftinija od vetroparka.
Prema objašnjenju upućenih, za proizvodnju jednog megavata energije iz solara potrebno je oko 600.000 evra, dok je za isto toliko megavata iz vetro turbine potrebno dva do tri puta više novca.
„Tehnologija za solarnu elektranu može se nabaviti u Kini daleko jeftinije nego ona za vetroparkove koja se uglavnom proizvodi i nabavlja u zemljama Zapada i značajno je skuplja“, kaže jedan od sagovornika Forbes Srbija.
Izvor: Forbes Srbija
