Sunce, vetar i LNG nisu realna alternativa ruskom gasu i ne mogu da zamene više od 10 odsto domaćih potreba, kaže prof. dr Mitar Kovač, osnivač Evroazijskog bezbednosnog foruma
U trenutku dok Srbija nestrpljivo čeka razgovor dva predsednika Aleksandra Vučića i Vladimira Putina o novoj ceni gasa za našu zemlju, koja treba da bude deo dugoročnog ugovora o snabdevanju, Kristofer Hil, ambasador SAD u Srbiji u razgovoru za „Politiku” naglašava da ambasada ima brojne projekte za efikasnije korišćenje energije pa nam u zamenu za ruski gas nudi vetar, sunce i prirodni tečni gas (LNG).
„Želimo da obezbedimo Srbiji da ima pristup prirodnom gasu”, kaže Hil.
Sve bi to bilo lepo da je ovo nešto novo što američki ambasador nudi našoj zemlji i da sve to isto nije nudila i njegova prethodnica Meri Vorlik i to još pre desetak godina kada je bila na službi u Srbiji. Od obećanja do realizacije, od tada do sada, nije bilo ništa, osim što se LNG našao u centru pažnje zbog rata u Ukrajini i nade SAD da će Srbija smanjiti zavisnost od ruskog gasa i okrenuti se ovom preko okeana. Ako je to zaista toliko realno i ostvarivo i SAD toliko žele da pomogne Srbiji da diversifikuje pravce i izvore snabdevanja, zašto se to već nije dogodilo? Makar kao pilot projekat. Da li stvarno iko može da poveruje da bi Srbija koja skoro 90 odsto gasa uvozi odbila ovu ponudu samo da je njegova cena ikada bila niža od ruskog i da je SAD pokazala spremnost da uloži novac za gradnju ijednog jedinog terminala za LNG. Baš kao što je ruski gasni gigant „Gasprom” uložio novac u gradnju gasovoda „Turski Balkanski tok”.
– SAD su sa godišnjih 1.000 milijardi kubika eksploatacije gasa prvi svetski proizvođači ali i potrošači. Na drugom mestu je Rusija sa 700 milijardi kubika proizvodnje gasa. Kao svetski lider u tehnologiji, SAD širom sveta nude tečni gas. Međutim, što se tiče američkog ili drugog tečnog gasa, Srbija ne može direktno da ga dobije, jer smo mi izrazito kontinentalna zemlja. Moramo da računamo na korišćenje (i plaćanje) usluga susednih pomorskih zemalja. Potrošnja tečnog gasa je poslednjih godina skočila i ovaj energent je postao konkurentan po ceni i pogodniji za manipulaciju i potrošnju od gasa iz cevi. Udeo tečnog gasa premašuje 40 odsto potrošnje i to nije gornja granica – kaže Srećko Đukić, bivši ambasador i stručnjak za gasne prilike u EU.
Tečni gas za Srbiju označava diversifikaciju izvora snabdevanja i smanjenje stoprocentne zavisnosti od ruskog gasa. Kada Srbija počne da ulaže u gasne terminale, u gasovode koji ne transportuju samo ruski gas, osetiće koristi i neće joj se ponoviti sadašnja beznadežna situacija. Gasovod „Balkanski tok” je Srbiju samo još više učinio zavisnom od Rusije. Ruski gas je nesmetano dolazio preko Mađarske ali to kao da nije bilo dovoljno da smo u ruskom zagrljaju. Zahvaljujući EU počela je posle niza godina gradnja gasne konekcije sa Bugarskom. Naša zemlja nije imala politiku diversifikacije niti sredstava za te svrhe, smatra Đukić.
– Srbija je pred izborom, da li želi da ostane zavisna od Rusije i ruskog gasa, uz sve rizike koje nosi jedna takva odluka, ili namerava da traži neki drugi izlaz. To jedino od nas zavisi. Pogrešne su računice da se Evropa ne može osloboditi ruskog gasa u jednoj doglednoj perspektivi od četiri, pet godina. U Evropu tečni gas dolazi sa svih strana sveta, a u njoj se ubrzano grade novi terminali pored 27 postojećih. Američki tečni gas namerava da zauzme deo ruskog evropskog tržišta gasa 15-20 milijardi kubnih metara, Izrael 20 milijardi, Katar 20-30 milijardi, Senegal, Niger, Alžir, Australija, Malezija – napominje Đukić.
Za razliku od njega, prof. dr Mitar Kovač, osnivač Evroazijskog bezbednosnog foruma, komentarišući navode aktuelnog ambasadora SAD naglašava da to što Amerika nudi brojne energetske projekte kojima bi se smanjila ili potpuno eliminisala energetska zavisnost od ruskog gasa znači ostvarenje američkih političkih i energetskih interesa. Sunce, vetar i LNG nisu realna alternativa i ne mogu da zamene više od 10 odsto naših potreba za ruskim gasom, kaže Kovač.
– Cena i to malo LNG-a što bi dobijali bila bi neuporedivo veća od cene ruskog gasa. Na taj način Srbija bi dvostruko bila na gubitku. Davala bismo ogroman novac za investicije u energetske projekte, koji malo daju u odnosu na potrebe. Nedovoljno ruskog gasa koji treba Srbiji doprineo bi kolapsu privrede i bio bi ugrožen socijalni minimum potrebe stanovništva. Izgradnja gasne konekcije ka Bugarskoj neće rešiti problem jer nema ni približno prirodnog gasa koji može da dođe do grčkih luka, gasovoda ili terminala za LNG – kategoričan je naš sagovornik.
U odnosu na druge države Evrope, Srbija je sačuvala izvestan stepen suverenosti u donošenju strateških odluka u političkom, bezbednosnom, ekonomskom i energetskom smislu. To smeta SAD, što se protivi ta mala država Srbija na Balkanu. Otud i predlozi američkog ambasadora da Srbija mora konačno da izabere Istok ili Zapad, jer nema trećeg puta. A nama upravo treba taj treći put saradnje sa Istokom i Zapadom, izbegavajući svako svrstavanje – zaključuje Kovač, piše Politika.
