I deo
U odnosu na energetske politike, u kojima trenutno dominiraju briga za sigurnost snabdevanja i sve više ciljevi dekarbonizacije, gas igra važnu ulogu. Ima ga dovoljno, fleksibilan je i opisuje se kao prelazni izvor ka karbonski neturalnoj ekonomiji. Povećanje kapaciteta tečnog prirodnog gasa (LNG) i bum iz škriljaca, koji traže svoje mesto na globalnom tržištu, dodatno jača pozitivne izglede za gas u budućnosti.
Kao deo stvaranja internog tržišta prirodnog gasa, Evropska unija je uvela sveobuhvatne energetske propise. Poslednji od njih su Direktiva o gasu, koja se tiče zajedničkih pravila za unutrašnje tržište i Uredba o gasu, koja propisuje uslove za pristup prenosnim mrežama prirodnog gasa, kao deo takozvanog Trećeg energetskog paketa.
Zemlje članice EU i ugovorne strane Energetske zajednice morale su da usklade svoje zakonodavstvo sa ovim propisima o energetskom tržištu. Stepen do koga je to urađeno predmet je diskusija, ali zemlje Balkana mogu očekivati veći uticaj ovog zakonodavstva nego u prošlosti, zahvaljujući sve većoj ulozi gasa. U iščekivanju šire primene Direktive o gasu i pravila Uredbe o gasu, ovo poglavlje analizira jedan od njihovih glavnih principa – pristup mreži, koji su države članice i ugovorne strane obavezne da regulišu. Izuzetak je pristup skladištima gasa, koji se pored regulisanog pristupa, može osigurati i putem pregovora.
Gas pripada mrežno zasnovanim industrijama. Ova mreža ima karakteristike prirodnog monopola; međutim, konačne usluge koje isporučuje su konkurentne. Za održavanje odgovarajuće funkcionalnosti mreže i obezbeđenje neprekidne sigurnosti snabdevanja, neophodno je širenje postojećih mreža ili izgradnja nove infrastrukture. Investicije preuzima vlasnik mreže, koji na kraju prebacuje troškove na krajnje korisnike putem tarifnih naknada. U tom smislu, kada su se u EU pojavili koncepti liberalizacije tržišta gasa i konkurencije, nastao je skup izazova.
Kako nema ekonomskog smisla graditi novu gasnu infrastrukturu svaki put kada novi učesnik na tržištu poželi da izađe na teren, što podržava pojam konkurencije i otvaranja tržišta, to znači da bi vlasnici mreža trebali omogućiti pristup svojoj infrastrukturi. To proizilazi iz doktrine osnovnih objekata, koja podrazumeva da kompanija u dominantnom položaju koja pruža osnovne usluge (poput energetskih usluga) a koja odbija (ili dozvoljava pod nepovoljnim uslovima) drugim kompanijama pristup objektima (npr. mreži), zloupotrebljava svoj dominantni položaj.
S druge strane, omogućavanje pristupa u svakoj prilici stvara mali ili nikakav podsticaj za vlasnike postojećih mreža da ulažu u održavanje infrastrukture ili za ulaganje u izgradnju novih mreža. Da bi se ujednačili interesi biznisa uključenog u gasne mreže i istovremeno stvorili kapaciteti za konkurenciju, EU je usvojila koncept Pristupa treće strane (TPA).
U suštini, to je izvršno pravo za kompanije u energetskoj industriji koje omogućava tim kompanijama pristup i korišćenje postojeće ili nove mreže ili, šire, sistemima (prenosni i distributivni sistemi, postrojenja za LNG, linije, skladišta i druge pomoćne usluge) u vlasništvu drugih. Zanimljivo je da se čitavo poglavlje VII Direktive o gasu bavi organizacijom pristupa sistemu, ali da ne postoje definicije treće strane ili pristupa. Umesto toga, navedeno je da je pristup primenjiv na sve klijente koji ispunjavaju uslove, uključujući kompanije za snabdevaje.
Pristup je dozvoljen na osnovu objavljenih tarifa, koje odobrava nacionalno državno regulatorno telo (NRA), i primjenjuje se objektivno, bez diskriminacije među korisnicima sistema. Iz toga proizilazi da su treće strane kvalifikovani kupci, kompanije za snabdevanje i korisnici sistema, koje definiše Direktiva za gas. Tumačenje pristupa dato je u jednoj od prvih odluka Evropskog suda pravde vezano za TPA, u kojoj je sud odlučio da pristup uključuje pravo na korišćenje električne energije (ili, analogno, gasa), i treba ga razlikovati od pojam konekcije, koji označava tehnički kontekst pristupa.
Jasno je da pristup treće strane nije apsolutno pravo, već pravo da se traži pristup, a takav zahtev ne mora biti ispunjen. Pristup mrežnom sistemu može se odbiti zbog nedostatka kapaciteta, obaveze javne usluge dodeljene kompanijama za prirodni gas koje upravljaju sistemom ili finansijskih poteškoća oko ugovora o preuzimanju ili plaćanju. Bilo kako bilo, stranka koja odbija pristup, mora obrazložiti razloge takvog odbijanja.
