Nema sumnje da je RB „Kolubara”, kao vodeći proizvođač uglja, iz čijeg lignita se proizvodi više od polovine struje u Srbiji, ponovo pokazala da je energetski stub zemlje.
Kada se skazaljke, u neumitnom proticanju vremena, budu poklopile za Novu 2012. godinu, ljudi će jedni drugima poželeti sreću i uspeh, a Rudarski basen „Kolubara” će iskopati poslednju tonu uglja, ostvarujući najveću proizvodnju u svojoj istoriji. Biće to, sasvim je izvesno, rekord Kolubarskog basena od oko trideset i jedan milion tona uglja, nametnut lošim hidrološkim prilikama i zahtevima elektroenergetskog bilansa EPS-a za većom isporukom struje.
U ponoćnim satima rudari treće smene objektivno neće ni znati koliko su proizveli u minuloj godini, a moćni bageri će već početi kopati lignit za 2012. u prvim minutima Nove godine.
Rekord za anale rudarstva Srbije se dogodio u 115. godini eksploatacije uglja u „Kolubari”, od trenutka kada je u jami Zvizdar 1896. godine započeto iskopavanje neznatnih količina uglja – da bi od osamdesetih godina prošlog veka proizvodnja godišnje prelazila preko dvadeset miliona za termoelektrane, industriju i široku potrošnju.
Na isteku uspešne proizvodne godine, kada su preorane mnoge brazde pitome kolubarske ravnice i dnevno isporučivano i preko 100.000 tona lignita, ponovo se postavlja pitanje svrsishodnosti i ekonomske opravdanosti forsiranja eksploatacije uglja. U vaganju protivrečnih argumenata i polarizaciji racionalnog i emotivnog naboja, čuju se optimističke i pesimističke ocene i procene. Sve u zavisnosti od ugla iz koga se posmatra kaleidoskop proizvodnog uspeha. Optimisti će reći da je „Čaša dopola puna”, a pesimisti da je ta ista čaša – poluprazna.
Biti član i pripadati moćnom rudarskom sistemu u kome radi i živi oko deset hiljada radnika sa brojnim znanjima i stru čnim potencijalima, velika je privilegija, ali i obaveza više da se doprinese očuvanju uspešno negovanog poslovnog identiteta. Biti vodeći proizvođač uglja za dobrobit veće proizvodnje struje, brinući o opštim i lokalnim interesima je izazov koji se decenijama ponavlja, u uslovima sankcija, besparice, tranzicije i podnošenja raznih vrsta socijalnih tereta i briga o lokalnim zajednicama.
Skeptici će reći da ne treba prekomerno eksploatisati ugalj, narušavati životnu sredinu i iseljavati naselja i raubovati rudarsku opremu ako iza proizvodnih uspeha ne stoji adekvatno vrednovanje lignita i električne energije, domaćih energenata koji su znatno jeftiniji od uvoznih.
U gradnji novih termoelektrana, koje čekaju svoje rađanje pune tri decenije, bilo je previše očekivanja od izbora strateških partnera, jer je svetska ekonomska kriza privremeno obustavila investicije velikih energetskih kompanija. Ako se usaglase obostrani interesi EPS-a sa Kinezima, treba očekivati da će na proleće 2012. godine biti postignut sporazum o izgradnji kopa „Radljevo” i TE „Kolubara B”, čiji je dimnjak ucrtan na grbu opštine Ub još pre tri decenije, podsećajući koliko je komplikovan put od ideje do realizacije, kada je energetika u pitanju.
Prava slika o velikom uspehu „Kolubare” zamagljena je velikom aferom koja se kao tamni oblak nadvila nad našim kolektivom i mnogo će vremena proteći dok se mutne vode ne izbistre. Zbog toga je verovatno izostao iskren aplauz od strane države i javnosti za ostvareni uspeh.
Nema sumnje da je RB „Kolubara”, kao vodeći proizvođač uglja, iz čijeg lignita se proizvodi više od polovine struje u Srbiji, ponovo pokazala da je energetski stub zemlje, iako realnu percepciju o ekonomskoj moći i vitalnosti naše kompanije nemaju uvek oni koji donose ključne odluke.
Nemajući vremena za predah, s obzirom da će avet ekonomske krize ponovo zakucati na naša vrata, RB„Kolubara” i 2012. godine mora da odgovori zahtevima otvaranja novih kopova, kao zamenskih kapaciteta, ulažući svake godine između 100 i 150 miliona evra.
Kao ograničavajući činilac bržih promena, treba još jednom sagledati kakvi su kreativni kadrovi koji obezbeđuju prosperitetnu „Kolubaru”, ne samo u proizvodnji, već i u drugim oblastima, počev od projektovanja i uređivanja pravnih i ekonomskih odnosa, pa do informisanja.
Izvor: RBK Magazin
