Proizvodnja električne energije iz obnovljivih izvora u Srbiji postaje sve primamljivija delatnost za investitore. Podsticaj su dale directive EU, koje su ugrađene u domaću regulativu, što je olakšalo proceduru pribavljanja dozvola za gradnju i rad, kao i priključenje malih elektrana na mrežu, a očigledna je i isplativost ovakvog ulaganja. Posebno je pomogla fid-in tarifa, po kojoj je kilovat-sat višestruko skuplji iz obnovljivih nego tradicionalnih izvora energije. Tako EPS više ni brojem, a ni snagom svojih malih elektrana ne drži monopol, niti dominira u ovoj oblasti. Mada i danas rade male HE EPS-a koje su građene pre više od jednog veka. Ukupno, u svom sistemu EPS ima 14 malih hidroelektrana. Planira da sa strateškim partnerima gradi i nove, ali zasada nema izgleda da će na ovom planu moći da konkuriše privatnom sektoru.
Ekspanziju privatnog sektora u proizvodnji električne energije iz obnovljivih izvora prilično jasno oslikava broj proizvođača od kojih EPS kupuje struju. Prema podacima Direkcije EPS-a za trgovinu, EPS je, na osnovu potpisanih ugovora, u septembru otkupljivao električnu energiju od 31 proizvođača, to jest vlasnika malih elektrana. Među njima su vlasnici 19 agregata na hidroenergiju, šest na sunčevu energiju, tri na fosilna goriva, dva na biogas i jedan na vetar. Saznajemo, takođe, da još ima onih koji su zainteresovani da potpišu ugovore sa EPS-om i da su ušli u proceduru pripreme dokumentacije neophodne za to.
Investitor plaća priključak
Što se administriranja u vezi sa proizvodnjom eko-energije tiče, dobra vest iz resornog ministarstva jeste da će se procedura za dobijanje dozvola pojednostaviti i da će biti dodatnih podsticajnih mera za veće korišćenje obnovljivih izvora. To će se, bez sumnje, odraziti i na razvoj elektrodistributivne mreže, koja treba da prihvati i distribuira energiju proizvedenu u malim elektranama.
O tome kako teku pripreme da ED mreža odgovori novim zahtevima razgovaralo se i na Savetovanju CIRED-a (Međunarodne organizacije distributera) krajem septembra u Vrnjačkoj Banji. Ovoj temi bio je posvećen okrugli sto, koji je zainteresovao veliki broj poslenika u ovoj oblasti.
– Opredelili smo se da o pripremama ED mreže za prihvatanje distribuirane proizvodnje električne energije iz malih elektrana razgovaramo na okruglom stolu, jer smatramo da je to jedna od najaktuelnijih tema u ovom trenutku. Broj malih elektrana neprestano se uvećava, tako da prihvat distribuirane proizvodnje postaje sve veći izazov za elektrodistribuciju. Privredna društva EPS-a za distribuciju do sada su dobro držala korak sa tempom izgradnje malih elektrana, neprestano nastojeći da što efikasnije odobravaju priključak i upravljaju njihovom proizvodnjom. Sa uvećanjem broja elektrana i sve većim obavezama distributera otvaraju se, međutim, i pitanja na koja nemamo jasne odgovore, pre svega stoga što aktivnosti za povećanje učešća električne energije iz obnovljivih izvora nisu koordinirane. Male elektrane, naročito hidro, grade se obično u ruralnim predelima, gde je mali broj kupaca i gde ED mreža nije dovoljno razvijena. Ko treba da je izgradi? Prema zakonu, infrastrukturu i priključak na mrežu plaća investitor elektrane. Ako je više investitora i više elektrana na području jednog priključka, trošak za priključak se deli. Od elektrodistribucije se, međutim, očekuje da predvidi ko će i kad graditi male elektrane na jednom takvom području, iako pravih nagoveštaja za to nema. To u našim okolnostima nije moguće sprovesti – objasnio je za naš list dr Dragoslav Jovanović, predsednik Nacionalnog komiteta CIRED-a Srbije, u čijoj je organizaciji i održano savetovanje sa regionalnim učešćem.
Kako podeliti trošak?
Razgovor na ovu temu počeo je u svetlu donošenja planova desetogodišnjeg razvoja ED sistema EPS-a, ali i obaveza distribucije da se pripremi za prihvat energije iz razuđenih elektrana. Navedeni su zakoni, uredbe i pravila prema kojima se male elektrane priključuju na ED sistem, među kojima su, osim Zakona o energetici, još šest zakona i desetak pratećih dokumenata. Najbitnija među tim dokumentima su Pravila o radu distributivnog sistema. U vezi s plaćanjem priključka za malu elektranu od posebnog značaja je Odluka o utvrđivanju metodologije o kriterijumima i načinu određivanja troškova priključka na sistem za prenos i distribuciju električne energije, koja je već menjana i dopunjavana. Stalno se dorađuju i Pravila o radu distributivnog sistema, s tim što u svim ovim dokumentima treba „uhvatiti“ evropske standarde i „pomiriti“ ih sa domaćim uslovima.
U vezi sa ravnomernim učešćem graditelja malih elektrana u finansiranju priključka na ED mrežu, to izgleda ovako: ako distribucija
pretpostavlja da će se na određenom vodotoku, na primer, u dogledno vreme graditi više elektrana, onda prema tome treba da odredi jačinu elektrovoda i eventualno trafo-stanice, a trošak ne naplati u celosti od prvog graditelja, nego ga „podeli“ na sve buduće, u datom trenutku imaginarne, investitore. Distributeri to tumače kao gradnju ovih objekata iz sredstava distribucije, jer se ne zna da li će te sledeće elektrane biti stvarno izgrađene.
– Ova situacija slična je onoj koju smo imali kada su počela da niču vikend-naselja. Tada su prvi vikendaši gradili distributivne objekte i mrežu za svoje potrebe, a potonji se priključivali u dogovoru sa prvima. Nije to bilo pravedno rešenje, bilo je i uslovljavanja priključka novima, ali distribucija niti je gradila mrežu, niti delila pravdu – objašnjava Jovanović.
Kao razloge zašto distribucija ne može da se prihvati planiranje i izgradnju mreže za pretpostavljene male proizvođače električne energije, distributeri su naveli nekoliko nezaobilaznih okolnosti. Prvo, nedostaju detaljni urbanistički planovi, a onda nisu utvrđene ni lokacije gde bi se male elektrane gradile. Još osamdesetih godina prošloga veka urađen je Katastar rečnih tokova na kojima bi mogle da se grade male HE, ali još pre nekoliko godina ocenjeno je da je taj dokument zastareo, da su se vodni potencijali reka i potoka promenili i da bi moralo iznova da se pristupi ovom poslu. Oko potencijala vetra, posle mnogih nagađanja, iskristalisano je uverenje da se na vetrogeneratore može računati samo na prostoru Banata i Pešterske visoravni, a nešto manje u jugoistočnom pograničnom delu. Za sunčane panele ili cele elektrane, kao što će biti ona za koju je prošle godine postavljen kamen temeljac na Zlatiboru, takođe, nisu utvrđene moguće lokacije, a pogotovo ne mesta na kojima bi mogla da se proizvodi električna energija iz otpada ili biomase.
Solidarnost korisnika
Distributeri su, otuda, uvereni da u Srbiji još nema uslova za praksu da se troškovi izgradnje priključka dele na potencijalne male proizvođače i da bi to suštinski značilo da distribucije svoja sredstva ulažu u izgradnju ED mreže za buduće vlasnike malih elektrana. Ljiljana Hadžibabić, član Saveta Agencije za energetiku, drukčije je tumačila ovo zakonsko rešenje. Ona je rekla da izgradnju takvog priključka neće plaćati distribucija iz svojih, posebnih, fondova, već svi korisnici ED sistema solidarno.
Ona je u razgovoru za naš lista kazala da je Srbija 18. oktobra ove godine u Energetskoj zajednici jugoistočne Evrope preuzela da do 2020. godine dostigne pro- izvodnju iz OIE koja će činiti 27 odsto bruto finalne potrošnje, što je veoma veliki porast u odnosu na procenjeno ostvarenje od 21,2 procenta u 2009. godini.
– To je visoki cilj i svi učesnici u njegovoj realizaciji treba da pomognu da se ostvari – istakla je Hadžibabićeva.
Izvor Kwh
