Decenijama je energetska analiza u Evropi bila zasnovana na sektorskoj podeli. Električna energija, prirodni gas i nafta posmatrani su kao odvojeni sistemi, sa sopstvenim pravilima, infrastrukturom, cenovnim mehanizmima i regulatornim okvirima. Takav pristup imao je smisla u periodu kada su tokovi bili stabilni, tehnologije spore, a politički rizici relativno ograničeni. Danas, taj model analize postaje ne samo nedovoljan, već i opasan, jer proizvodi pogrešne zaključke u trenutku kada se energetski sistem ponaša kao jedinstvena, visoko povezana celina.
Prelazak sa sektorskog na sistemski pristup nije teorijska debata, već praktična nužnost. Energetska tranzicija, ubrzana dekarbonizacija i rast obnovljivih izvora nisu fragmentirali sistem, kako se često pretpostavljalo, već su ga učinili međuzavisnijim nego ikada ranije. Svaki pokušaj da se tržište struje, gasa ili nafte analizira izolovano završava se nepotpunom slikom rizika, pogrešnim investicionim signalima i loše dizajniranim politikama.
Osnovni razlog zašto sektorski pristup više ne funkcioniše leži u promeni uloge električne energije. Struja je postala centralni medij energetske tranzicije. Elektrifikacija industrije, grejanja i transporta znači da se sve veći deo energetskog sistema „preslikava“ u elektroenergetsko tržište. Međutim, proizvodnja struje je istovremeno postala nestabilnija zbog visokog učešća vetra i sunca. Ta nestabilnost se ne rešava unutar elektroenergetskog sektora, već kroz gas, skladišta, logistiku goriva i fleksibilne kapacitete koji pripadaju drugim sektorima.
Gas je u tom smislu izgubio status samostalnog tržišta i postao funkcionalni deo elektroenergetskog sistema. Njegova potražnja više ne zavisi primarno od industrijske ili domaćinske potrošnje, već od potreba balansiranja struje. Gasni tokovi, skladišta i ugovori sada služe kao instrument upravljanja elektroenergetskim rizikom. Analizirati gasno tržište bez razumevanja elektroenergetskog miksa znači ignorisati njegovu ključnu funkciju u sistemu.
Nafta, iako često percipirana kao odvojeni globalni sektor, zadržava snažan sistemski uticaj. Naftni derivati oblikuju troškove transporta energije, rada rafinerija, rezervnih generatora i logističkih lanaca. U kriznim situacijama, nafta i derivati ponovo ulaze u elektroenergetski sistem kao zamena ili dopuna, naročito u regionima sa ograničenom gasnom infrastrukturom. Sektorska analiza nafte ne obuhvata ove indirektne, ali presudne veze.
Drugi ključni razlog za neuspeh sektorskog pristupa jeste način na koji se volatilnost danas širi kroz sistem. U prošlosti, cenovni šokovi su često ostajali ograničeni na jedan energent. Danas, poremećaj u jednom segmentu vrlo brzo proizvodi sekundarne i tercijarne efekte u ostalim delovima sistema. Skok cene gasa ne ostaje gasni problem; on redefiniše cenu struje, menja ponašanje industrijskih potrošača i utiče na potražnju za alternativnim gorivima. Pad proizvodnje iz obnovljivih izvora ne ostaje elektroenergetski događaj; on povećava potražnju za gasom i utiče na regionalne tokove goriva.
Sektorska analiza je posebno neadekvatna u kontekstu infrastrukture. Elektroenergetske interkonekcije, gasovodi, LNG terminali, rafinerije i luke čine jedinstvenu fizičku mrežu kroz koju se energija kreće. Ograničenje ili kvar na jednom delu te mreže ne pogađa samo „svoj“ sektor. Zagušenje na elektroenergetskoj interkonekciji može povećati potražnju za gasnim elektranama u susednom regionu. Problemi u gasnom transportu mogu povećati cenu struje i aktivirati rezervne naftne kapacitete. Infrastruktura ne poznaje sektorske granice; ona reaguje sistemski.
Regulatorni okvir dodatno briše granice između sektora. Evropske politike klimatske neutralnosti formalno su podeljene po tržištima, ali njihovi efekti su međusobno isprepleteni. ETS utiče na cenu struje, ali i na potražnju za gasom i alternativnim gorivima. CBAM uvodi novi sloj troškova za industriju, što menja obrasce potrošnje energije u celini. Nacionalne intervencije na jednom tržištu često proizvode prekogranične i međusektorske posledice koje sektorska analiza ne može da predvidi.
Poseban problem sektorskog pristupa ogleda se u načinu na koji se procenjuje sigurnost snabdevanja. Tradicionalno, sigurnost je analizirana odvojeno: elektroenergetska sigurnost, gasna sigurnost, naftna sigurnost. U praksi, sistem funkcioniše kao celina. Sigurnost struje zavisi od dostupnosti gasa i fleksibilnih goriva. Sigurnost gasa zavisi od elektroenergetske stabilnosti koja omogućava rad kompresora, terminala i infrastrukture. Naftna sigurnost utiče na mogućnost aktiviranja rezervnih kapaciteta u kriznim situacijama. Bez sistemskog pristupa, sigurnost se procenjuje parcijalno i pogrešno.
U SEE regionu, ograničenja sektorske analize posebno dolaze do izražaja. Ova tržišta karakterišu manji obimi, ograničena likvidnost i visoka zavisnost od prekograničnih tokova. U takvom okruženju, sistemski efekti su jači, a vreme reakcije kraće. Analiza struje bez gasa ili gasa bez struje u ovom regionu ne daje realnu sliku rizika, već stvara lažni osećaj kontrole.
Za tržišne učesnike, prelazak sa sektorskog na sistemski pristup znači fundamentalnu promenu načina razmišljanja. Trgovci, proizvođači i veliki potrošači moraju da razumeju kako odluke na jednom tržištu utiču na njihovu izloženost na drugim. Upravljanje rizikom više ne može biti zasnovano na pojedinačnim hedžing strategijama, već na portfeljskom sagledavanju celog energetskog sistema. Sistem postaje osnovna jedinica analize, a ne energent.
Slično važi i za investitore. Projekti koji se posmatraju izolovano, bez razumevanja šireg sistema, nose skriveni rizik. Gasna elektrana bez jasnog mesta u elektroenergetskom miksu, baterijski sistem bez pristupa tržištima fleksibilnosti ili LNG infrastruktura bez stabilnih elektroenergetskih veza – svi ovi projekti mogu izgledati održivo na papiru, ali postaju problematični u sistemskoj realnosti.
Zaključno, energija u Evropi više ne funkcioniše kao skup paralelnih sektora, već kao jedan integrisani sistem sa više goriva i višestrukim povratnim vezama. Analiza po gorivima ostaje korisna kao tehnički alat, ali strateško razumevanje tržišta zahteva sistemski pogled. Bez njega, energetska tranzicija se ne razume, rizici se potcenjuju, a odluke donose na osnovu zastarelog modela sveta koji više ne postoji.
