Elektroprivreda Srbije (EPS) najavila je takozvani „Zeleni put“ koji predstavlja plan tranzicije ka obnovljivim izvorima energije. Ipak, stručnjaci smatraju da planovi tog preduzeća, koje je nedavno postalo akcionarsko društvo, nisu dovoljno ambiciozni u vezi sa prelaskom na obnovljive izvore energije.
Sudeći po do sada objavljenim informacijama, EPS planira zatvaranje deset termoblokova do 2035. godine, kojim se smanjuje zbirna snaga termoelektrana sa 5.171 na 4.077, odnosno za 1094 MW (mega-vata), piše u svojoj autorskoj analizi za portal Klima 101 profesor na ETF-u i predsednik Saveza energetičara Srbije Nikola Rajaković.
Posmatrajući ukupno stanje energetike kod nas, EPS-ov zeleni plan je i ohrabrujući i pozitivan, a opet se čini nedovoljno ambicioznim u odnosu na evropske trendove. U pitanju je dobrodošla, ali zakasnela razvojna putanja koja je u celosti realna – jer je prilično konzervativna, smatra Rajaković.
Posle uspešno završene zimske sezone sa rezultatima koji svakako ohrabruju (imali smo izvoz električne energije u poslednja 4 meseca), elektroenergetski sektor u Srbiji nalazi se pred starim i novim izazovima, u promenjenim okolnostima:
Geopolitika je u energetici uvek igrala jako važnu ulogu, a danas je sa ratom u Ukrajini još važnija. Tako se Evropa geopolitički posmatrano odriče snabdevanja gasom i naftom iz Rusije zarad skupljeg snabdevanja energentima iz drugih regiona, prvenstveno iz SAD.
Rajaković napominje kako se u Evropi ne vidi se druga opcija osim još radikalnijeg zaokreta ka obnovljivim izvorima energije.
Tu šansu Evropa jednostavno mora da iskoristi ako hoće da ostane značajan igrač u geopolitici, bar u tehnološkim oblastima. A posledice po Srbiju i region videće se u dodatnim zahtevima od strane Evrope za još bržom dekarbonizacijom.
Sa takvim spoljnim pritiskom, a imajući u vidu veliku unutrašnju inerciju termoenergetskog sektora, postavlja se pitanje koja je to optimalna brzina tranzicije za Srbiju.
Puno je mogućih odgovora, ali idealna je ona brzina koja pravi minimalne štete u širem smislu, obezbeđuje sigurno snabdevanje građana i privrede električnom energijom sa prihvatljivom cenom, uz držanje visokog nivoa pravičnosti tranzicije, i uz ubrzano smanjivanje ekoloških posledica rada elektroenergetskog sektora.
GAŠENJE ZASTARELIH BLOKOVA
Ako se pažljivije analizira šta to tačno EPS zatvara, uočava se da su to blokovi koji su svoj životni vek odavno odslužili:
Kolubara A je započela sa radom 1956. godine i uskoro će napuniti 70 godina. Održavanje takvih blokova je i preskupo i ekološki neprihvatljivo, sa energetskim performansama koje su ispod svakog minimuma (rezultantni stepeni iskorišćenja su ispod 20 ODSTO).
Ove blokove je trebalo zatvoriti još pre 10 godina, i paralelno graditi zamenske kapacitete u solaru i vetru. Ovakvo kašnjenje ne može se brzo nadoknaditi, i zato se u EPS-u mora sa većim ubrzanjem krenuti ka većem učešću obnovljivih izvora.
Kako dodaje, promena mora da se dogodi i u privatnom sektoru, kroz stvaranje poslovnog ambijenta u kojem je ulaganje u ove projekte profitabilno, ali i na strani decentralizovane proizvodnje, kroz koju učešće građanske energije postaje sve uticajnije i smanjuje pritisak na državnu elektroprivredu.
EPS je u planu naznačio da će u obnovljive izvore energije biti uloženo 4,8 milijardi evra do 2035. godine u gradnju hidrokapaciteta, solarnih i vetroelektrana. Da li je to dovoljno zavisi samo od toga koliko će kapaciteta biti izgrađeno, pre svega solarnih panela, od strane privatnih investitora i na strani decentralizovane proizvodnje.
Implementacija EU sistema trgovanja emisijama (ETS) pruža šansu da prihodi po osnovu emisija budu iskorišćeni za jačanje procesa energetske tranzicije u našoj zemlji, a mehanizmi prekograničnih oporezivanja emisija u osnovi vode slabljenju konkurentnosti naše industrije.
EPS JE PRIRODNO KONZERVATIVAN
Kašnjenja u dekarbonizaciji će biti izrazito skupa, pa se samim tim odluke više ne smeju odlagati, smatra profesor beogradskog ETF-a.
Ono što nikako ne ohrabruje je činjenica da je snaga najveće solarne elektrane u Srbiji, koja je puštena u rad 5. aprila ove godine, tek 10 MW. Bilo bi ohrabrujuće da je njena snaga 1000 MW. Nedovoljan je broj zelenih MWh iz vetroenergetike, koja učestvuje sa svega oko 3% u energetskom miksu Srbije danas, još se luta sa nadgornjavanjima o priključenjima na prenosnu mrežu…
Moglo se, drugim rečima, u ovom zelenom planu i više i brže, i to na oba kraja proizvodnog portfolija. Na jednom, gde su obnovljivi izvori, intenzivnija i brža izgradnja sa odlučnijim proaktivnim pristupom, a na drugom, gde su postojeći termoenergetski kapaciteti, sa daljim zatvaranjem ostarele flote, pre svega u termoelektrani Nikola Tesla A u Obrenovcu.
Ali kadrovski kapaciteti EPS-a nisu dovoljno sinhronizovani sa ubrzanim ritmom energetske tranzicije u najrazvijenijim evropskim državama. Konzervativizam je i logičan i prirodan unutar državne elektroprivrede strukturirane na monopolskom položaju, a stručni krugovi još zaziru od energetske tranzicije ka zelenim kWh u strahu od novog tehnološkog podjarmljivanja od strane razvijenog Zapada. Luta se sa ocenama o efikasnosti ulaganja u obnovljive, a maksimizuje se problem balansiranja u sistemima sa velikim učešćem obnovljivih…
Naravno, nesporan je i nedovoljno fokusiran, i često kontraproduktivan pristup entiteta Evropske unije, kao i nedovoljna finansijska podrška međunarodnog bankarskog sektora, i neuvažavanje objektivnih istorijskih okolnosti u kojima se naša energetika nalazi, primećuje Rajaković.
U ovom momentu, od EPS-a se pre svega očekuje da ne ponavlja greške napravljene u prethodne dve decenije, i da već sada izađe sa planom – šta posle 2035. godine, odnosno kako izgleda putanja do potpuno dekarbonizovanog elektroenergetskog sektora.
Kako Rajaković dodaje, taj plan mora da se koordiniše sa državnim planovima razvoja integralne energetike, sa smanjivanjem uvozne zavisnosti od nafte i gasa, sa aktivnostima na uvođenju tehnologija vodonika.
Kako dodaje, to može da se postigne i elektrifikacijom sektora transporta i grejanja, sa podizanjem performansi energetske efikasnosti u svim segmentima energetskog lanca, sa optimalnim iskorišćavanjem biomase, biogasa i geotermalnih potencijala Srbije.
