Dramatični događaji koje ovde spominjem danas su već prošlost, a njihovi učesnici su se valjda uveliko odmorili i naspavali. Jer bio sam u Termoelektrani“Kostolac B” početkom decembra, nekoliko dana pre isteka roka za dovršenje revitalizacije bloka 2, u času kada se vreme i bukvalno merilo štopericom.
– A znate li koliko košta jedan dan odlaganja – više je upozorio nego što je pitao inženjer Dragan Živić, direktor Termoelektrane „Kostolac B“.
Bio je srdačan, uredan i glatko izbrijan, ali to nikako nije moglo da prikrije umor koji mu je osenčio lice. Opazio je ispitivački pogled.
– Išao sam jutros kući da se istuširam i presvučem – odgovorio je na nepostavljeno pitanje. – Tamo sam ovih dana kao gost. Nema se kada. Pa, od 1. Aprila, kada smo zaustavili blok 2, iskoristio sam samo jedan slobodan dan, i to za slavu, Svete Vrače, a od 4. Septembra događalo se da uopšte ne idem kući po nekoliko dana. Nego, možda je bolje da prvo obiđete elektranu i vidite šta je do sada urađeno i šta se još radi, pa docnije da popričamo.
Pozajmili smo šlemove.
Tog jutra Srbija se probudila mamurno siva. Prvi put je promicao sipljiv sneg. S Dunava je šibao hladan severac ledeći kosti i odnoseći neoprezne ptice, što je zloslutilo još jednu oštru zimu, možda nalik onoj prošlogodišnjoj. A i potrošnju svakako.
Veseli Franc
Tek kada smo zašli u mračnu utrobu elektrane uhvatili smo prvi zaklon od vetra, ali i zamalo postali žrtve nesnosne buke. Istaknuta upozorenja da nije dozvoljeno korišćenje ručnih radio – stanica bila su groteskna i sasvim izlišna. Tu čovek ne bi čuo ni sopstvene misli!
Minuli smo pored mašinskog dela bloka 1, koji je radio „punom parom”, ali u zaglušujućoj buci koja je dopirala iz pravca kotlovskog dela bloka 2, to je zvučalo kao da „prede”.
Večiti polumrak bio je iskidan bljeskom udaljenog zavarivanja. To svetlucanje ukazivalo je da je „unutra” bar osam iznad nule. Jer da je hladnije, ne bi moglo da se vari tek tako, drugačija je tehnologija.
Kraj nas se niotkuda stvorio omalen i vazda nasmejan čovek koji nam se predstavio kao Franc, poslovođa u nemačkoj kompaniji „Term servis”, najvećoj te vrste u Evropi. On će nam nakratko biti vodič.
– Radim za Nemce, ali sam naš – galamio mi je na uvo. – Dobro, iz Slovenije, ali to vam je isto, naši smo. Produvavamo cevni sistem, otuda i ova buka. Vani vam je još gore… Imamo posebnu tehnologiju koja smanjuje buku, i možete zamisliti kako bi bilo bez nje?!
To „produvavanje”, doznaću docnije, jedan je od poslednjih poslova na revitalizaciji kotlovskog sistema, jer se radi parom pod pritiskom i na temperaturi koja, takoreći, odgovaraju radnim uslovima.
Napolju, prema silosu za odlaganje pepela, bio je instaliran, kao nakalemljen, sistem cevovoda. Para koja je kuljala iz „lonca”, uprkos olujnom vetru, umotala je celu elektranu u neprozirno belu dolamu. Ako sam ikada zamišljao pakao, to je bio baš takav prizor. Shvatio sam da je upravo taj sistem „prigušivač buke”. Gledao sam nekako da se vratim unutra, ali naš veseli Franc je navalio da se slika s kolegama upravo tu, da posle supruzi u Sloveniji pokaže šta je i gde radio po Srbiji.
Onda sam primetio da su i poslovi na postavljanju nove izolacije od mineralne vune pri kraju, kao i da se na novom „rostu”, rešetki za dogorevanje za koju kažu da je jedinstvena u Srbiji, obavljaju završni radovi na hidraulici, pa na osnovu toga zaključio da je dogovoreni rok za dovršetak revitalizacije – sasvim izvestan.
Muka na tone
Taman smo se skrasili u kancelariji direktora Živića, kada su u nju banuli Nemci, dvojica inženjera iz „Term servisa”, a oni su, ipak, preči. Razgovarali su na engleskom, pa sam i ja, nehotice, uprkos tome što mi stručni izrazi nisu jača strana, shvatio da pričaju o dinamici podizanja temperature pare i pritiska iz sata u sat – do 450 stepeni i 12 bara.
– To je najkritičnija faza – objasnio je kasnije inženjer Živić. – Jer ako smo nešto, ne daj bože, propustili, to bi moglo skupo da nas košta. Ali ovi ljudi znaju svoj posao, nisu zalud vodeći u Evropi. Već su radili u TENT – u. Inače, bave se takozvanim kiselinskim pranjem cevnog sistema kotla. Koliko je to važno najbolje ilustruje podatak da su do sada iz cevi izbacili 23 tone različitog materijala, od čega čak 250 kilograma bakra! Pričao sam već s njima noćas u jedan, jutros u 9 i evo sada, a zakazali smo novi sastanak za popodne, oko pola pet.
Da ga razgalim, spominjem da mu kancelarija pomalo liči na štab usred bojnog polja. Ali nije se nasmejao upadici. Naprotiv, potvrdno je klimnuo glavom.
– Kada smo u aprilu počeli s ovom revitalizacijom, postavili smo rok 1. Novembar – priča inženjer Živić. – Ali početkom septembra primetio sam da je đavo odneo šalu. U konzorcijumu „Energoprojekta”, kome je poveren ovaj posao, bilo je sijaset domaćih i stranih izvođača i dobavljača, ali nisu svi dorasli postavljenim uslovima, a naročito kad je reč o rokovima i materijalima koji prolaze rigorozne kontrole. Sa druge strane, bilo je problema i s plaćanjem, da ne objašnjavam zašto, što je za neke male firme i za postavljene rokove – pogubno. Zbog toga sam 4. Septembra predložio generalnom direktoru EPS – a da se napravi operativni tim, plašeći se da dotadašnjim tempom nećemo završiti posao ni do Nove godine. Tako smo, uz naš redovan posao, preuzeli i sve funkcije na ovoj revitalizaciji.
Posle nekoliko“mečeva” kod generalnog direktora, veli uz smeh, određen je rok – 9. Decembar.
– Sami smo ga postavili, eto zašto noćima nisam spavao i zašto ću da dobijem čir na želucu od ovolikih kafa.
Blok kao nov
Nabraja, zatim, šta je sve urađeno i šta zamenjeno: nešto meri u tonama, nešto u mesecima, nešto u znoju, a ponešto i u parama. Tako je, na primer, urađen i potpuno nov elektrofilter, na koji je potrošeno 30 miliona evra!
Na moje naivno pitanje zašto se toliko investira u ekologiju kad ne podiže proizvodnju, niti utiče na cenu električne energije, slegnuo je ramenima i lakonski odgovorio da je reč o – evropskim standardima.
– Svi veliki poslovi su završeni, a sada smo u fazi ispitivanja – objašnjava mi strpljivo gde su i šta rade. – Stvorili su se uslovi za prvo punjenje kotla i uspešno smo ga pokrenuli, pozvali repubičkog inspektora, izvršili smo hidro – test, dostigli vrednosti koje smo i predvideli. Sledeća faza je upravo ova, na cevnom sisemu: on ima neki „depozit”, a to mora da se očisti – to su one 23 tone. Zamenili smo sav šamot i ubacili nov vatrostalni ozid, a iz Slovenije su nam poslali dijagram ponašanja i po njemu krećemo. Danas upravo proveravamo nivo vlage u tom novom materijalu.
Šta im je još ostalo nedovršeno?
– Ovo je, praktično, kraj. Moramo još da ohladimo parovod, jer je ovo improvizacija, zatim nam sleduje uspostavljanje normalne radne šeme loka, nešto malo oko izolacije, a 8. Decembra je paljenje kotla i ispitivanje s ljudima iz Instituta. Rekoh, možda će nešto iskrsnuti, ali to će biti samo još nekoliko neprospavanih noći. Sinhronizacija je 9. Decembra.
Izvor Kwh magazin
