Svi kupci, osim domaćinstava, mogli su da promene snabdevača, ali nisu, jer im je EPS obezbeđivao najjeftiniju energiju. – Mnogo velikih projekata je najavljeno, a mnogo manje onih koji se realizuju.
Naredne godine donose velike izazove pred energetski sektor – primenu novousvojenog Zakona o energetici, otvaranje tržišta električne energije, razdvajanje distributivne i trgovačke delatnosti, povećanje troškova za korišćenje obnovljivih izvora energije, veće izdatke u zaštiti životne sredine… Dilema odjednom i previše za energetske kompanije u Srbiji. Ljubo Maćić, predsednik Saveta Agencije za energetiku Srbije, kaže u razgovoru za naš list da rešenja, naravno, ima, ali da institucije države i energetska preduzeća moraju uporno da rade, kako bi ovi procesi što pre doveli do ostvarenja krajnjeg cilja – dobrobiti za kupce energije.
Slede li nam, onda, turbulencije na cenovnom planu? Šta se može desiti sa cenama energenata?
Prvo, sigurno je da energetska preduzeća mogu efikasnije upravljati svojim troškovima i da se mora vršiti pritisak da se oni smanjuju gde god je to moguće. Nažalost po kupce energije, to je daleko od dovoljnog za održivo poslovanje, pa je isto tako sigurno da će cene energenata u budućnosti rasti – i van Srbije, a još više u Srbiji. A treba da rastu do nivoa koji obezbeđuje dugoročnu sigurnost snabdevanja energijom i razuman nivo profita, pokrivanje dodatnih troškova proizvodnje iz obnovljivih izvora energije, a zatim i pokrivanje troškova emisije ugljen-dioksida.
Hoće li postojati uslovi za otvaranje tržišta električne energije od 2013. godine?
Podzakonska regulativa treba da bude usklađena sa novim Zakonom o energetici tokom 2012. godine, uključujući i donošenje pravila rada tržišta. I do sada su svi kupci, osim domaćinstava, imali mogućnost da promene snabdevača, ali je nisu koristili, jer im je EPS obezbeđivao najjeftiniju energiju. Od 2013. godine kupci priključeni na prenosnu mrežu izgubiće pravo na snabdevanje po regulisanim cenama i izabraće snabdevača, starog ili novog, s kojim će slobodno ugovoriti i cenu. Od 2014. godine taj režim važi i za sve ostale kupce, osim malih kupaca i domaćinstava. To je velika promena i za energetska preduzeća, odnosno snabdevače, koji će morati ponudu da prilagođavaju uslovima na tržištu, a svakako i za kupce, kao i za institucije koje regulišu tržište.
Kakvo će biti to tržište?
Realno, biće to tržište sa suženom mogućnošću izbora. Ali ako je nekada neko i pomišljao da se u nacionalnim granicama zemlje ove veličine može formirati efikasno tržište, recimo podelom EPS-a na više proizvodnih kompanija koje bi konkurisale jedna drugoj, danas iz evropske prakse može lako da vidi da to u elektroprivredi ne funkcioniše. Do tog stanovišta došla je i Evropska komisija, te se insistira na povezivanju i formiranju regionalnog tržišta i na formiranju jedinstvenog evropskog tržišta do 2014. godine, u koje bi se naknadno uključio i naš region. Do tada, možemo povremeno ili češće da budemo u situaciji da je ponuda na tržištu neadekvatna, odnosno bliska tražnji, da prekogranični kapaciteti nisu dovoljni i da bi, na primer, EPS, ako i ne očekujemo da to čini, mogao da zloupotrebljava dominantnu poziciju. Zakonom o energetici primenjena je EU regulativa u ovom domenu, pa bi se trebalo pozabaviti EU praksom u sličnim situacijama, kako bi se svi, uključujući i Komisiju za zaštitu konkurencije, pripremili za ovakve situacije.
Sigurnost snabdevanja energentima jedan je od imperativa energetske politike Evrope. Šta sve čeka Srbiju na tom polju?
U Srbiji do 2020. godine trebalo da bude izgrađeno oko 1.500 novih MW da bi se pokrio rast potrošnje električne energije i zamenile stare elektrane koje od 2017. godine ne mogu da ostanu u pogonu zbog previsoke emisije sumpornih i azotnih oksida. Kada i koliko će od toga da bude u termoelektranama na ugalj, koliko u termoelektranama na gas, sa ili bez kogeneracije, koliko u hidroelektranama, a koliko na bazi ostalih obnovljivih izvora, danas se ne može reći.
Kakva je situacija u regionu?
Region bi mogao postepeno da uđe u deficit kapaciteta. Mnogo je velikih projekata najavljeno, a mnogo manje je onih koji se realizuju. Velike elektroprivredne kompanije iz centralne Evrope, koje su ovde u prethodnoj deceniji kupovale elektroprivrede ili delove elektroprivreda, distribucije i elektrane, i najavljivale investicije u velike projekte u jugoistočnoj Evropi, povlače se već dve-tri godine, pa i danas. Neke od njih prodaju i ono što su kupile. Razlozi su pogoršanje uslova poslovanja u njihovim zemljama, kao što su gašenje nuklearnih elektrana u Nemačkoj, pad cena na domaćim tržištima, rast cena kapitala zbog produžavanja svetske ekonomske krize, stanje u EU, neatraktivne cene električne energije u nekim zemljama regiona, predvođenim Srbijom. Dodatni problem je rast cena prirodnog gasa, koji bi trebalo da bude najvažnije gorivo u doglednoj budućnosti u proizvodnji električne energije i podrška i dopuna razvoju obnovljivih izvora energije. Međutim, pri uslovima pri kojima se sada formiraju cene gasa, formulom vezane za cenu nafte u zemljama centralnog Balkana, pa i u Srbiji, odnosno cenama po kojima one sada nabavljaju gas, električna energija u najefikasnijim elektranama koštala bi devet do deset evro centi za kWh. Sa tom cenom se ne može na tržište. I pri ceni emitovanog ugljen-dioksida od 50 evra po toni, a sada je ispod 10, cena električne energija iz našeg lignita bila bi niža, a svakako manje izložena tržišnim rizicima.
Ima li alternative?
Samo investitori koji mogu da obezbede osetno jeftiniji gas, mogu da omoguće fizibilnost elektranama na ovo gorivo. Sada je više neizvesno nego izvesno da li takav može da bude gas iz „Južnog toka“ ili gas iz centralne Azije, za ugovorne strane Energetske zajednice, što je aranžman koji, još bez elemenata relevantnih za preliminarno rasuđivanje, promoviše Evropska komisija u nekoliko proteklih meseci. Kupce u Srbiji trebalo bi da interesuje samo šta će biti jeftinije i pouzdanije. Alternativa koja se kod nas najavljuje mogli bi da budu investitori iz, na primer, Kine, neopterećeni bar nekim od faktora odvraćanja. Stanje u regionu je osetno bolje samo kada je reč o investicijama u obnovljive izvore energije, jer su, zbog garantovanih podsticaja, manje izložene tržišnim rizicima. U svakom slučaju, iako je evidentno da energetika nikada koliko sada nije bila tako važno geostrateški determinisano pitanje, a u Evropi vođena zajedničkim principima i ciljevima, koja god zemlja prepusti da ti spoljni procesi i uticaji sami oblikuju njenu energetsku strukturu, brzo se može suočiti sa činjenicom da je bespovratno oslabila temelje svoje bezbednosti i izgubila važnu polugu privrednog razvoja.
Fali nam upornosti
Opštepoznato je da se energija kod nas veoma neracionalno troši i za to je većim delom zaslužna niska cena. Kako poboljšati energetsku efikasnost?
I tamo gde je najbolje pripremljena politika poboljšanja energetske efikasnosti, rezultati ne dolaze baš lako. Od tri ciljna procenta u EU za 2020. godinu, najugroženiji je onaj za energetsku efikasnost. Traži mnogo strpljivog rada, posvećenost institucija, doslednost u sprovođenju mera, a posebno je važna stabilnost finansiranja. Ogroman je broj malih projekata i individualni angažman, u čemu nema velikih događaja, promocija uz presecanje vrpci… Na drugoj strani, potencijal za smanjenje i usporavanje rasta potrošnje energije je zaista veliki i uz isto ulaganje daje bolji i brži rezultat nego investiranje u energetske kapacitete. Na primer, izolacija zgrada daje velike efekte, otvara nova radna mesta, rešava deo problema siromašnih potrošača. Nažalost, praksa pokazuje da ponestane upornosti kada treba uspostaviti održiv mehanizam podsticaja. Bilo bi dobro da se Zakon o racionalnom korišćenju energije što pre usvoji.
Realan cilj
Sve više se govori o korišćenju obnovljivih izvora enerije, a uskoro treba da dobijemo i nacionalne ciljeve. Kako ih postići do 2020. godine?
U završnu fazu ulaze Pregovori sa EU, u okviru Energetske zajednice jugoistočne Evrope, o nacionalnim ciljevima udela obnovljive energije u bruto finalnoj potrošnji energije u zemljama regiona u 2020. godini. Ti ciljevi treba da budu realno ostvarivi u periodu koji nam predstoji do 2020. godine. Ima pritisaka sa evropske strane da se naši ciljevi odrede sa istom merom kao za članice EU, iako su one ušle u ceo proces ranije i pripremljenije i imaju više vremena da ga realizuju. Sledeće godine Vlada Srbije treba da usvoji Nacionalni akcioni plan, kojim će biti sagledano kako će se cilj ostvarivati sa kojim izvorima, koliko kroz električnu energiju, a koliko kroz toplotu i koje tehnologije mogu doneti potrebne količine obnovljive energije sa najmanjim investicijama i troškovima za kupce i sa najviše koristi za privredu Srbije.
Do 2020. godine u Srbiji bi trebalo da bude izgrađeno oko 1.500 novih MW da bi se pokrio rast potrošnje električne energije i zamenile stare elektrane koje od 2017. godine ne mogu da ostanu u pogonu zbog previsoke emisije sumpornih i azotnih oksida.
Izvor EPS magazin Kwh
