Sadašnji talas smanjenja proizvodnje nafte i povlačenja osoblja stranih naftnih kompanija iz Libije smanjuje optimizam u pogledu izgleda za poslovanje u naftnom sektoru te severnoafričke zemlje.
Italijanska energetska kompanija ENI je procenila da je proizvodnja nafte u Libiji zbog sadašnjih nemira smanjena za čak 1,2 miliona barela dnevno u odnosu na uobičajenu eksploataciju od 1,6 miliona barela.
Postoji, međutim, jedan faktor koji bi mogao igrati pozitivnu ulogu u osiguranju pozitivnog ishoda za taj sektor nakon što se slegne prašina, a to je velika geopolitička raznolikost učesnika u libijskom sektoru nafte i prirodnog gasa, ocenjuju analitičari.
Oporavivši se posle perioda izolacije koji je usledio nakon nacionalizacije libijske industrije nafte 1973, u toj zemlji je trenutno aktivno najmanje 35 stranih naftnih i gasnih kompanija, uključujući vodeće nacionalne naftne kompanije (NOC) i internacionalne naftne kompanije (IOC) sa svih kontinenata sveta, objavljeno je na sajtu britanske finansijske agencije Stockopedia.
Možda Libija nije od strateškog značaja za njene trgovinske partnere, kao što su to mnogi drugi arapski proizvođači nafte i gasa, ona je sada veoma snažno povezana sa mnogim zemljama i kompanijama širom sveta, zbog čega sadašnji prekidi isporuka iz Libije postaju uistinu međunarodni, a ne lokalni problem.
Analiza strukture i vrste kompanija koje posluju u Libiji pokazuje da postoji širok spektar firmi sa različitim geografskim i političkim interesima. Postoji najmanje 11 čisto nacionalnih naftnih kompanija koje učestvuju u tom libijskom sektoru, koje su sve čvrsto povezane sa svojim vladama i koje bi želele brzo smirivanje nemira u Libiji.
Među tim kompanijama je šest NOC iz azijsko-pacifičkog regiona (uključujući Kinesku nacionalnu naftnu korporaciju – CNPC, indijsku ONGC i indonežansku „Pertamina“), dve iz Evrope (poljska „Poliš oil&gas“ i turska „Petroleum“) i ruski džin „Gasprom“.
Većina tih čistih NOC uključeno je samo u proces istraživanja nafte i gasa u Libiji i nisu aktivni proizvođači, ali im je cilj da to postanu na duži rok. Evropske delimično državne kompanije, kao što su ENI, OMV, „Repsol“, značajni su proizvođači u toj zemlji. Zanimljivo je da alžirska državna kompanija „Sonatrah“ takođe učestvuje u istraživanju nafte u Libiji.
Gledajući po regionima, 14 aktivnih kompanija je iz Evrope, 11 iz azijsko-pacifičkog regiona, šest iz Severne Amerike, dve iz Rusije, jedna („Sonateh“) iz severne Afrike i jedna („Petrobras“) iz Južne Amerike, što govori o širokoj geografskoj prisutnosti investicija i stoga i političkim interesima u tom glavnom libijskom sektoru.
Najznačajniji strani proizvođači nafte u Libiji su ENI, OMV, „Repsol-YPF“, „KonokoFilips“, „Hes“, „Maraton“, „Oksidental“ i „Sankor“. Postoje takođe i kompanije s manjim nivoima proizvodnje i manjom imovinom za istraživanje nafte u Libiji, kao što su „Statoil“, „GDF Suec“, „Total“, „Vinteršal“ i „Gasprom“. Eksploatacijom nafte u toj zemlji bave se i kompanije „Šel“, RWE-DEA i australijska „Vudsajd petroleum“, ali u manjim razmerama.
Postoji, na kraju, veliki broj kompanija koje imaju akcijske udele u manjem broju učesnika u istraživanju nafte u Libiji.
Za neke kompanije Libija ima veći značaj nego za neke druge. Nemački „Vinteršal“ je, na primjer veoma izložen prekidu proizvodnje sirove nafte u Libiji, s obzirom da više od 70 odsto njegove ukupne proizvodnje dolazi iz te zemlje, dok italijanski ENI, najveći pojedinačni strani proizvođač u Libiji, zavisi od te zemlje sa nešto više od 10 odsto svoje ukupne proizvodnje.
Ostale kompanije takođe imaju diversifikovane isporuke , što umanjuje potencijalni uticaj prekida libijske proizvodnje sirove nafte, mada je vrijednost akcija kompanije OMV prilično pogođena zbog zatvaranja poslova u Libiji.
Izvor Energetika.ba
