Mr Nenad Šijaković
Postoji jedna visoko izvesna mogućnost da kao čovečanstvo nemamo većeg uticaja na nastanak klimatskih promena. Ja verujem da nemamo. Takođe, moramo biti spremni i na gorku istinu, da isto tako postoji veoma velika mogućnost da nemamo, niti ćemo imati, veći uticaj na sprečavanje istih. Ako postoji i najmanja mogućnost da je ova druga hipoteza tačna, a opet ponavljam, ja verujem da jeste, čovečanstvo je u problemu. A proizvodni miks, kada se posmatra iz ugla sigurnog i stabilnog rada EES, mora ostati na strani baznih elektrana, u potpunosti kontrolisanih od strane čoveka i otpornih na pomenute teške vremenske uslove.
Svedoci smo prethodnih par dana bombastičnih naslova u medijima, ali i postova po društvenim mrežama od strane zainteresovanih pojedinaca. Svako prenosi vest o nesvakidašnjim temperaturama za početak decembra u našem regionu u skladu sa svojom agendom. Ono što im je zajedničko jeste da se vest prenosi nepotpuna i na tendenciozan način, uz želju da se pronađe opravdanje za tvrdnje vezane pogotovo za već pomalo izlizanu teoriju o globalnom zagrevanju i zelenu tranziciju koja joj posledično sledi.
Tako se od strane istih medija, ili zainteresovanih lica u istom danu prenosi vest o najtoplijem 2. decembru u Beogradu u poslednjih 120 godina. Istovremeno se zanemaruje vest o ledom okovanoj centralnoj i severenoj Evropi, gde je i veliki minhenski aerodrome, i pored sve moguće tehnologije, ostao zatvoren zbog velikih snežnih nanosa i hladnoće. Dakle, zanemaruje se u kontekstu koji sam gore pomenuo.
Moramo shvatiti da ne živimo u izolovanoj staklenoj kugli, gde jedini uticaj na svoje okruženje imamo upravo mi, ljudi – stanovnici ove planete. Naime, naša planeta, planeta Zemlja, predstavlja provodnu kuglu okruženu pojasom mešavine gasova, koju nazivamo atmosfera, gasova koji su po svojoj prirodi dielektrik, odnosno slabo provodljivi za električnu energiju, koji predstavljaju izolator u tom smislu, tako čineći praktično sferični kondenzator.
Negativna ploča tog sferičnog kondenzatora predstavljena je površinom naše planete, a pozitivna ploča tog kondenzatora predstavljena je slojem jonosfere, negde otprilike na visini od oko 70 kilometara. Ta ista planeta Zemlja kreće se kroz prostor koji obiluje visokoenergetskim česticama različitog porekla, elektromagnetnim i gravitacionim poljima bezbroj izvora.
Planeta se konstantno kreće
Za početak, Zemlja rotira oko svoje ose poznatom brzinom od jedne revolucije dnevno. Za one od nas koji živimo na srednjim geografskim širinama – uključujući Sjedinjene Države, Evropu i Japan – brzina rotacije iznosi oko 1.600 km/h. Brzina je, naravno, veća na ekvatoru, a niža na polovima.
Pored ove dnevne rotacije, Zemlja kruži oko Sunca prosečnom brzinom od oko 108.000 km/h, ili 29,8 kilometara u sekundi.
Dalje, Sunce, Zemlja i ceo Sunčev sistem su, takođe, u pokretu, kružeći oko centra Mlečnog puta brzinom od oko 225 kilometara u sekundi, tj. oko 811.000 km/h. Našem planetarnom sistemu je potrebno oko 200 miliona godina da napravi jednu potpunu orbitu oko centra naše galaksije.
Sam Mlečni put – naša galaksija kreće se kroz prostranstvo međugalaktičkog prostora. Naša galaksija pripada jatu obližnjih galaksija, lokalnoj grupi, i zajedno se krećemo ka centru našeg jata laganom brzinom od 40 kilometara u sekundi, odnosno oko 145.000 km/h.
Takođe, zajedno sa našim susedima u Lokalnoj grupi, jurimo zaista neverovatnih 603 kilometara u sekunadi, odnosno 2.172.000 km/h prema Jatu Device, ogromnoj zbirci galaksija udaljenih oko 45 miliona svetlosnih godina.
Znači, da rezimiramo, mi živimo u dielektriku, na negativnoj ploči jedne izuzetno velike električne komponente, koju u elektrotehnici nazivamo sferični kondenzator, a koji se kreće u elektromagnetnom polju i u okruženju punom visokoenergetskih čestica različitog porekla brzinama i načinom gore opisanim.
I, mi očekujemo da uslovi našeg okruženja budu statični, nepromenjivi ???
Naravno da uslovi nikako ne mogu da budu nepromenjivi Naravno da imamo klimatske promene, tj. promene u atmosferi planete i u samoj planeti. Milutin Milanković je ovu temu prvi u svetu ozbiljno shvatio i praktično postao rodonačelnik novog pravca nauke, astronomske klimatologije, gde je svojim za svetsku nauku nezamenjivim delom Kanon osunčavanja Zemlje i njegova primena na problem ledenih doba, otvorio vrata za do tada nepojmljiva saznanja.
Klimatske promene se konstantno dešavaju
Klimatske promene se u takvim uslovima, naravno, konstantno dešavaju, od nastanka naše planete. I nastaviće da se neometano dešavaju dokle god naša planeta bude postojala.
Postoji jedna visoko izvesna mogućnost da kao čovečanstvo nemamo većeg uticaja na nastanak klimatskih promena. Ja verujem da nemamo. Takođe, moramo biti spremni i na gorku istinu, da isto tako postoji veoma velika mogućnost da, najverovatnije, nemamo, niti ćemo imati, veći uticaj na sprečavanje istih. Ako postoji i najmanja mogućnost da je ova druga hipoteza tačna, a opet ponavljam, ja verujem da jeste, čovečanstvo je u problemu.
Ipak, sto i više godina kasnije, pokazuje se da u univerzumu postoje neke konstante… Ljudska beskonačna naivost i glupost su zasigurno jedne od najvažnijih konstanti. Na ono Anštajnovo vezano ja bih se nadovezao…“Ljudska glupost je beskonačna, ali i konstantna… sve ostalo podleže zakonima prirode i nije ni beskonačno ni konstantno”.
Globalni vremenski ciklusi se pokreću promenom orbita u Sunčevom sistemu
Citirao bih ovom prilikom australijskog geologa Viv Forbsa koji je rekao: „Mnogo pre nego što je prva parna mašina prokrčila put duž prve železnice, Zemlju su periodično pogađale prirodne katastrofe – zemljotresi, plimni talasi, pomeranje polova, magnetni preokreti, vulkanske erupcije, divlji vremenski uslovi i suše. Ogromne oblasti bile su prekrivene kontinentima leda, pustinjskim peskom, masivnim tokovima blata i lave, slojevima soli i debelim slojevima uglja. Hiljade vrsta je nestalo, uključujući dinosauruse, mamute i megafaunu Australije. Savremeni ljudi nisu imuni na pretnju od izumiranja. Ali, ona neće doći iz današnje tople, vlažne atmosfere ili od životvornog gasa, ugljen-dioksida. Verovatno će doći iz sledećeg glacijalnog klimatskog ciklusa ove ere, gde su duge gorke glacijalne ere razdvojene kratkim toplim periodima. Ovi globalni vremenski ciklusi se pokreću promenom orbita u Sunčevom sistemu. U svakoj kratkoj toploj eri, kao što je današnji holocen, okeani koji se zagrevaju izbacuju dovoljno ugljen-dioksida u atmosferu da podrže bogat biljni i životinjski svet, koji nas trenutno okružuje. Ali, nikada ovo globalno zagrevanje nije sprečilo ciklični povratak leda. Topla era holocena, u kojoj živimo, već je prošla svoj vrhunac i, mnogo pre nego što dostignemo neto nulte emisije, hladnoća će se vratiti, a pitanje je da li će današnja ljudska civilizacija, sa ovako naopako naštelovanim standardima, istu dočekati spremno. Kada udare mećave i porastu glečeri, veliki ledeni pokrivači će se ponovo raširiti. Ugljen-dioksid će biti uklonjen iz atmosfere u okeane koji se hlade i većini čovečanstva će pretiti mrazevi, suše, propadanje useva i glad. Srećnici koji žive u ekvatorijalnim regionima, ili su grupisani u skloništima i staklenicima oko poslednjih rezervi uglja ili nuklearnih elektrana će preživeti. Oni koji budu još uvek mogli da izvlače uranijum, ugalj, naftu ili gas moći će da stvore dovoljno toplote i biljne hrane u vidu ugljen-dioksida, da delimično nadoknade hladno sunce, permafrost i suvu, neplodnu atmosferu. Treba da slavimo, a ne da se plašimo moderne tople ere i da zahvalimo Bogu za mnoge prednosti koje se dobijaju korišćenjem tih čudesnih prirodnih zaliha ugljovodonika i nuklearne energije za zagrevanje naših domova, pumpanje vode, punjenje baterija i ishranu naših životinja i biljaka, kao i da se nadamo da će nekim čudom u ovom veku preovladati zdrav razum i da će se čovečanstvo adekvatno pripremiti za nadolazeće klimatske promene, a ne suprotno na šta nas tera zelena religija”.
Čovečanstvo klimatske promene ne može da spreči
Najveći rizik olakog i nekritičkog prihvatanja današnjih opšteprihvaćenih i u širim društvenim krugovima rasprostranjenih stavova o značajnom čovekovom uticaju na nastanak klimatskih promena na našoj planeti leži, upravo, u olakom zanemarivanju ove druge pomenute opasnosti. Naime, rizik ne leži samo u potencijalno uspešno sprovedenoj obmani globalnih razmera, čiji je cilj, ekonomska i tehnološka neokolonizacija malih, siromašnijih nacija. Rizik je, pre svega, u neprihvatanju činjenice da čovečanstvo te iste klimatske promene, koje se neminovno dešavaju na našoj planeti, neće biti u stanju da spreči. Čovečanstvo će biti u stanju samo da se bolje, ili lošije, pripremi za njih.
Na nama je da li ćemo se i koliko pripremiti za jasno neminovne klimatske promene, do kojih će, u svakom slučaju doći. Možda i mnogo skorije negoli što očekujemo, u razmerama koje danas, verovatno, uopšte ne shvatamo.
Nastojanje da se energetika okrene čistijim, alternativnim izvorima energije ne sme i ne treba biti ikada dovedeno u pitanje. Neophodno je nastaviti sa naučno-istraživačkim radom. Ali, nažalost, sa današnjom tehnologijom alternativni izvori energije, ogledani u varijabilnim OIE na vetar i Sunce prosto nisu u stanju da našem društvu omoguće nesmetan prelazak, odnosno potpuno napuštanje, klasičnih, postojećih izvora energije. Pre svega zbog svoje izražene nefleksibilnosti i vrlo slabe robustnosti, odnosno otpornosti na teške vremenske uslove, posebno zimi.
Dunkelflaute može trajati nedeljama
Dunkelflaute, izraz koji se polako odomaćio u stručnim krugovima u Nemačkoj, kombinacija je dve nemačke reči: dunkelheit – što znači tama i vindflaute – što znači slab vetar. U suštini označava situacije u kojima prosto nema ni vetra ni sunca za proizvodnju električne energije.
Dunkelflaute može trajati nedeljama. To znači da su vam potrebni ogromni kapaciteti za skladištenje električne energije. Kraljevsko društvo Velike Britanije je nedavno zaključilo da je potrebno dovoljno da se pokrije više od dva meseca ovakvog manjka proizvodnje.
Naime, za pokrivanje bilansnih nedostataka dugog trajanja, opisane terminom Dunkelflaute, a koji se zapravo redovno dešavaju – a poslednji se desio u martu ove godine u Nemačkoj, ne pomaže balansna rezerva u sistemu koja nije ni predviđena za ovakve situacije. Balansna rezerva može doneti kratkoročno rešenje za manja odstupanja od planirane proizvodnje od jednog ili dva sata.
U situacijama, kada imamo nedostatak u proizvodnji električne energije velikog kapaciteta i dužeg trajanja, jedino što sistemu može pomoći jesu stabilni izvori kakvi su termokapaciteti, dovoljne instalisane snage, bilo u pogonu ili u hladnoj rezervi, odnosno strateškoj rezervi nacionalne bezbednosti, kao i sezonska, odnosno skladišta električne energije velikih kapaciteta i dugog trajanja. Kada svemu ovome dodamo i potencijalne polarne uslove, do kojih lako može doći usled neminovnih klimatskih promena, jednačina se dodatno komplikuje i implicira u jednom, jasnom pravcu…
Proizvodni miks, kada se posmatra iz ugla sigurnog i stabilnog rada EES, mora ostati na strani baznih elektrana, u potpunosti kontrolisanih od strane čoveka i otpornih na pomenute teške vremenske uslove, prenosi Energija Balkana.
