James Henderson iz Oksfordskog instituta za energetske studije
17. april 2015
Poseta kineskog premijera Xi Jinping-a Moskvi u maju na proslavi 70. godišnjice završetka Drugog svetskog rata, takođe bi mogla da obeleži sledeću fazu ruskog “okreta ka Aziji” ako, kao što neki očekuju, bude potvrđen novembarski sporazum da se završi drugi Rusko – kineski gasovod za izvoz gasa, preko Altai regiona.
Rusija je već počela izgradnju prve linije iz Istočnog Sibira koji se očekuje da bude u funkciji do kraja ove decenije, noseći 38 milijardi kubnih metara godišnje (km/g), a Altaj linija bi omogućila dodatnih 30 milijardi km/g izvoza, čineći Kinu ne samo najvećim pojedinačnim kupcem ruskog gasa, već isto tako dajući joj pristup gasu iz zapadnog Sibira, koji da bi inače mogao teći u Evropu.
Ova promena u ruskoj strategiji izvoza gasa je direktan rezultat pitanja koja su Gazprom i Kremlj videli da se pojavljuju u Evropi tokom protekle decenije, a posebno je katalizovan krizom u Ukrajini i odgovorom EU na nju, koja je bila poziv evropskih kupaca gasa za diversifikaciju u odnosu ka ruskom snabdevaču. U kratkom roku to bi izgledalo kao održiva strategija, pošto je tražnja je u padu i dostupnost snabdevanja gasom se sprema da se bude povećana, ali na duže staze će EU morati da bude svesna rizika svojstvenih ovakvoj svojoj strategiji.
Pritisak raste
Tokom proteklih pet godina pritisak na Gazprom je rastao da prilagodi svoju evropsku izvoznu strategiju. Usporavanje evropske tražnje gasa zbog ekonomske stagnacije, porast korišćenja obnovljivih izvora energije i dostupnost jeftinog uglja se ukombinovalo sa uticajem revolucije gasa iz škriljaca u SAD-u i visoke cene ruskog gasa (povezano sa visokim cenama nafte), da smanji prirodnu potražnju za ruskim gasom na kontinentu. Gazprom je odgovorio nudeći popuste na cenu i ponovne pregovore o ugovorima, koji su generisali skok njegovog izvoza u 2013. godini, ali je 2014 videla okretanje na novu normu sa padom od više od 10% zbog toplijeg vremena, dalji pad ukupne evropske tražnje.
Međutim, još važniji trend se pojavio u formi zakonodavstva EU i pravnog posla koji je doveo u pitanje celokupne aktivnosti Gazproma u Evropi. Implementacija Trećeg energetskog paketa je uspešno izazvao otkazivanje gasovoda Južni tok i blokirala puno korišćenje OPAL gasovoda u Nemačkoj, uprkos činjenici da zakonodavstvo tek treba da se u potpunosti odobri, dok su istrage poslovne prakse Gazproma u velikom broju evropskih zemalja centralne i istočne Evrope od strane Uprave za zaštitu konkurencije EU, pokrenula pitanja o određivanju cene gasa vezane sa naftu i anti-konkurentskom ponašanju.
Gazpromov odgovor ima potencijal da radikalno promeni svoju izvoznu strategiju. Prvo, on je promenio pravac svog cevovoda preko Crnog mora od trase Južnog toka do Bugarske i jugoistočne Evrope ka ruti fokusiranoj na Turske, sada poznat kao turski potok. To će mu omogućiti da se fokusira na jedno tržište za gas u rastu u Evropi, ali je takođe stvorilo priliku da kataliziraju raspravu o novim tačkama isporuke za ruski gas širom kontinenta.
Gasprom je najavio da želi da sav gas koji trenutno šalje preko Ukrajine isporučuje preko nove trase Turski tok na ” čvorište ” na granici grčko-turske od 2019. godine , kada se završavaju njeni sadašnji ugovori za tranzit sa Ukrajinom. Ovo na prvi pogled izgleda prepuno pravnih i operativnih teškoća.
Gasprom tvrdi da, prema Trećem energetskom paketu, treba da se izgradi infrastruktura za prikupljanje gasa iz njegovog novog “čvorišta” za isporuku postojećim klijentima. Međutim, određeni broj kupaca su odgovorili tvrdnjom da oni nemaju želju da primaju gas preko neke druge rute. Pored toga svaka promena uslova isporuke bi mogla da katalizuje potpuno novo pregovaranje o ugovorima u celini, a takođe bi značilo da bi svaki novi ugovor morao da se pridržava pravila Trećeg energetskog paketa (sadašnji ugovori Gazproma su vršeni kroz TEP do njihovog prirodnog isteka roka).
Posledica ovog prilično složenog skupa pokretača je da je Gazprom izgleda postavio pregovore u vezi svojeg izvoza u Evropu koji se verovatno nastaviti do 2019. godine. Njegov predlog Tursko-Grčkog čvorišta izgleda da je ustupak da nova mesta isporuke su opcija, potencijalno na granici Evrope pre nego na granicama zemalja koje konzumiraju. Zaista, generalni direktor Gasprom-a Aleksej Miler je priznao koliko u nedavnim izjavama gde je izjavio da: “Princip naše strategije u odnosu prema evropskom tržištu se menja. Odluka o zaustavljanju Južni tok je početak kraja našeg modela funkcionisanja tržišta [sic] u okviru koje smo se orijentisali na snabdevanje gasa [] do krajnjeg potrošača. ”
Međutim , promena tačaka isporuke će verovatno da znači ponovne pregovore o ugovorima koji bi mogao značiti promenu cenovne formule ( ka cenama bairanim na čvorištu) i promenu uslova ugovora, sa isporukom u čvorišta u Evropi koji sugeriše da uzmi-ili-plati element u ugovorima, više neće biti potreban. Prerano je reći da je ovo konačna Gaspromova strategija, ili niz posledica koje izgledaju neizbežne, ako Gasprom nastavi da sledi svoj trenutni plan turski potok, ali u svakom slučaju, čini se da postoji barem neki ustupak fundamentalnim principima zakonodavstva EU.
Za i protiv
Zanimljivo pitanje je kakav bi uticaj ovoga mogao biti na Evropu. U kratkom roku najmanje, odgovor bi čini se mogao biti pozitivan, mada to može biti manje u vezi sa realizacijom Trećeg energetskog paketa i više u vezi sa bliskim dolaskom talasa tečnog prirodnog gasa (LNG) iz SAD, Australije i drugih novih potencijalnih dobavljača. Ako je Rusija odlučila da se prilagodi propisima EU o liberalizaciji tržišta, onda će biti primorana da se takmiči sa ovim novim gasom na osnovu čvorišnih cena, stvarajući tržište kupaca u Evropi.
Međutim, jedna od posledica može biti da odluči da napravi cenovni rat i da koristi niske troškove svoje ponude gasa, dodatno smanjene uticajem devalvacije rublje, kako bi bar zadržala svoj tržišni udeo u Evropi, a možda ga čak i povećala ga u neke zemlje. Korist za Evropu, naravno, bile bi niske cene, a rizik bi bio dalje oslanjanje na ruski gas. Ovaj rizik bi se onda mogao pogoršati kako se približavamo kraju ove decenije, i dalje u 2020-e kako talas novog snabdevanja tečnim naftnim gasom bude slabio (naročito ako cene nafte ostanu na niskom nivou, podrivajući ekonomiku ugovora vezanih za naftu za TNG projekte). Tada bi se Evropa mogla naći u situaciji da se oslanja na ruski gas po višim cenama, a Rusija će takođe imati polisu osiguranja svojih rastućih prodaja Aziji koja može dodatno ojačati njenu pregovaračku moć. U stvarnosti, ovi istočni ugovori ne bi trebalo da obezbedi pretnju za količine, pošto postoji dovoljno gasa u Rusiji za potrebe oba tržišta, ali psihološki može dati Rusiji jaču poziciju u bilo kakvim pregovorima u vezi sa gasom.
U stvari postoji izvesna neminovnost o ovom ishodu, bez obzira na izvoznu strategiju Rusije. Zahtevi Evrope za uvozom gasa se spremaju da rastu budući da se tražnja postepeno oporavlja i domaće snabdevanje nastavlja da opada. S obzirom na ove realnosti, Rusija će uvek imati jaku pregovaračku poziciju, jer su alternative njenom gasu za Evropu ograničene.
Dakle, ono što je logičan odgovor? U stvarnosti blizu je najnovijim idejama koje su predstavljene u konceptu Energetske zajednice u februaru. Ne bi koordinirana pregovaračka institucija trebalo da predstavlja ujedinjenu snagu protiv Gazpromove moći, već koncept povećanja međusobne povezanosti između evropskih zemalja, širenje mogućnosti za diversifikaciju ponude gde je to moguće i uvođenje konkurencije i tržišnih pravila da se osigura da će teren sa jednakim uslovima omogućiti korisnicima da prave izbore koji mogu cene držati na razumnom nivou.
Ako je u ovom svetu ruski gas najjeftinija opciju, onda će stići dodatne zalihe, a Evropa će imati utehu da će morati da poboljšaju cenu najkonkurentnijih alternativa i da ih njima može zameniti ako se pojavi bilo kakva pretnja sigurnosti snabdevanja. Osim toga, Evropa može naći zadovoljstvo u činjenici da će nastaviti da bude vitalno tržište za Rusiju, čak i ako se ona okrene ka Aziji, jer je malo verovatno da bi bilo koja zemlja želela da bude zavisna od tako moćnog protivnika u pregovarima kao što je Kina za suviše veliki procenat svojih izvoznih prodaja.
James Henderson je viši naučni saradnik, Oksfordski institut za energetske studije
