U energetskim raspravama infrastruktura se često pominje kao tehnička pretpostavka: nešto što „postoji“, povremeno se održava i u kriznim trenucima postaje problem. U savremenom energetskom sistemu taj pogled je pogrešan. Infrastruktura više nije pasivna pozadina tržišta. Ona je aktivni proizvođač cenovnih signala, glavni prenosnik rizika i često odlučujući faktor između stabilnosti i volatilnosti. Drugim rečima, infrastruktura je postala sudbina sistema.
Za Srbiju je ova činjenica posebno važna. Zemlja se nalazi na preseku elektroenergetskih i gasnih tokova između Centralne Evrope, Balkana i Mediterana. Nije izolovana, ali nije ni infrastrukturno raskošna. Upravo ta kombinacija – visoka povezanost i ograničena redundansa – čini da infrastrukturna ograničenja imaju nesrazmeran uticaj na cene i rizik.
U elektroenergetici, prenosna mreža je ključni primer. Srbija je povezana sa Mađarskom, Rumunijom, Bugarskom, Hrvatskom, Bosnom i Hercegovinom i Crnom Gorom, a posredno i sa italijanskim tržištem preko regionalnih tokova. U normalnim uslovima, ova povezanost omogućava razmenu i relativnu konvergenciju cena. Međutim, sa rastom varijabilne proizvodnje iz vetra i sunca u regionu, prenosna mreža je sve češće pod pritiskom da radi ono za šta nije projektovana: da u kratkom vremenu apsorbuje velike promene tokova.
Kada su prekogranični kapaciteti slobodni, tržište funkcioniše kao jedinstven prostor. Kada se zasićenje pojavi, tržište se fragmentira. Cene se razdvajaju, a lokalni uslovi postaju dominantni. U tim trenucima, pitanje nije da li u regionu ima dovoljno struje, već da li struja može fizički da stigne tamo gde je potrebna. Srbija, kao tranzitna zona, često se nalazi u središtu tih napetosti.
Posebno je važno razumeti da se cenovni signal ne pojavljuje tek kada dođe do nestanka ili kvara. Dovoljno je da tržište proceni da je infrastruktura blizu granice. Očekivanje zagušenja je dovoljno da se cene prilagode unapred. Tržišta reaguju na verovatnoću ograničenja, ne samo na njegovo faktičko postojanje. Zbog toga se volatilnost može pojaviti i u trenucima kada sistem tehnički još funkcioniše.
Gasna infrastruktura pokazuje sličnu logiku, ali sa vremenskim pomakom. Gasne mreže su projektovane za relativno stabilne tokove, sa sezonskim varijacijama. Danas su suočene sa naglim promenama potražnje iz elektroenergetike. Kada region istovremeno „povuče“ gas zbog slabije proizvodnje iz OIE, pritisak se pojavljuje na kompresorskim stanicama, tranzitnim pravcima i skladištima. Ograničenja ne moraju biti apsolutna da bi uticala na cenu; dovoljno je da smanje fleksibilnost.
Za Srbiju je gasna infrastruktura dodatno osetljiva jer je snabdevanje koncentrisano kroz ograničen broj pravaca. Iako su nove interkonekcije unapredile sigurnost, struktura sistema i dalje znači da regionalni stres brzo postaje domaći problem. Kada se gasni balans regiona zategne, Srbija to oseća kroz rast troškova, čak i ako fizičkog prekida nema.
Naftna infrastruktura i logistika zatvaraju krug. Luke, rafinerije, skladišta i transportni pravci definišu koliko brzo i po kojoj ceni se sistem može prilagoditi. U Srbiji, gde je rafinerijska i logistička infrastruktura koncentrisana, svaki poremećaj ima sistemski efekat. Kada derivati poskupe ili postanu teže dostupni, fleksibilnost industrije i energetike se smanjuje. Time infrastruktura indirektno utiče na struju i gas.
Ono što povezuje sve ove segmente jeste činjenica da infrastruktura danas ne samo da ograničava tokove, već formira cenu. Kada se pojavi usko grlo, ono postaje mesto gde se rizik materijalizuje. Cene „udaraju“ u infrastrukturu i odbijaju se nazad u tržište. Za Srbiju, to znači da su cene često rezultat regionalnih ograničenja, a ne domaće proizvodnje ili potrošnje.
Finansijski akteri ovo vrlo dobro razumeju. Planovi održavanja, najave radova, smanjenja kapaciteta i istorija zagušenja pažljivo se prate. Infrastruktura je postala tržišna informacija prvog reda. Cena više ne reaguje samo na megavate i kubike, već na raspoloživost puta kojim energija može da se kreće.
Za energetsku strategiju Srbije, implikacija je jasna. Investicije u proizvodnju, bez paralelnog ulaganja u prenos, skladišta i fleksibilnost, ne donose stabilnost. Naprotiv, mogu povećati volatilnost, jer dodatna proizvodnja bez adekvatne infrastrukture pojačava zagušenja. Infrastruktura ne može više biti „spora tema“; ona mora biti centralni element tržišne i industrijske politike.
Industrija u Srbiji ovu realnost oseća kroz nepredvidive cene i ograničenu mogućnost planiranja. Čak i kada ukupna energija postoji, dostupnost u ključnim satima zavisi od mreža. Bez razumevanja infrastrukture kao cenovnog faktora, energetski rizik se potcenjuje.
Infrastruktura je, dakle, sudbina ne zato što determiniše ishod u svakom trenutku, već zato što definiše granice unutar kojih tržište može da funkcioniše. Kada se te granice približe, cene reaguju. Kada se pređu, volatilnost eksplodira.
U sledećem tekstu fokus se pomera sa mreža na fleksibilnost, i objašnjava se zašto u sistemu poput srpskog više nije presudno koliko energije imamo, već koliko brzo i pouzdano možemo da reagujemo – i zašto je fleksibilnost postala nova valuta energetskog sistema.
