Imerat je postao grad duhova, a što je najgore nije jedino takvo mesto jer u Nemačkoj eneretski koncerni ruše čitava sela kako vi došli do uglja.
Na ulazu u gradić još uvek stoji standardni, žuti natpis „Immerath“ – ali neće još dugo. Jer većina stanovnika je već otišla: na skoro svim prozorima su spuštene roletne, mnoga ulazna vrata su zatvorena daskama.
I na groblju su grobovi prazni jer su i pokojnici morali svoje poslednje počivalište naći u mestu koje je niklo dvanaestak kilometara od ovog. I tamo već stoji tabla sa imenom mesta: „Immerath (neu)“ – novi Imerat, piše Dojče vele.
Natpisi na kućama još uvek otkrivaju kako su u selu bila dva pekara i jedna apoteka. Naći se u ovakvom mestu, napuštenom i od Boga i od ljudi, teskoban je osećaj. Odjednom i ni iz čega, u centar grada duhova juri kombi, sa upaljenim farovima, odzvanja sirena: to je pokretna pekara.
Pitanje je koliko još ljudi živi u ovom, starom Imeratu? Niko to ne zna: pedesetak, možda stotinjak. Pre početka preseljenja 2006. bilo ih je oko 1.200.
RWE ne pita za cenu
Do 2014. svi moraju da napuste staro selo jer onda dolaze buldožeri. Naime, ispod sela se nalazi dragoceni mrki ugalj i ogromni sistemi za iskopavanje sve su bliže selu. Ugalj je važan izvor električne energije. To najbolje zna energetski koncern RWE, koji je u poziciji da otkupi kompletno područje, zajedno sa kućama i imanjima, samo da bi sve srušio i iskopavao ugalj.
Prema procenama stručnjaka na tom području ima još mrkog uglja, koji bi se iskopavao do 2045. godine, ali će do tada više od 30.000 iz 80 naselja morati u nove domove. A da li će nova naselja postati i nov zavičaj?
Oproštaj od dedovine je povezan sa čitavim nizom problema. Tako su opštinske vlasti pozvale građani da se „jave koncernu RWE zbog predstojećeg preseljenja“. To ljuti Stefana Pica, stanovnika mesta koje će uskoro nestati: „Zašto se koncern ne obraća nama, nego mi moramo da idemo kod njih? Na kraju, niko od nas ne želi da napusti svoj rodni dom.“
Građanima se ne dopada ni to što koncern ljudima nudi gotove kuće. Ovaj stanovnik ne može da veruje da država može da ima tolika ovlašćenja u komplikovanju života ljudi u tako dugom vremenskom periodu.
Zato je, zajedno sa organizacijom za očuvanje zaštitne sredine BUND, krenuo sa tužbama. Do sada nije imao uspeha. Danas, 4. juna o tome počinje rasprava u Ustavnom sudu. Doduše, lokalni političari, a ni meštani ne veruju da će sud presuditi drugačije.
Kolika je odšteta isplaćena, niko ne sme da kaže i to piše i u ugovoru koji su sklopili sa energetskim koncernom. Jer, RWE ne želi da taj iznos postane predmet pohlepe i pregovori sa vlasnicima se vode vrlo diskretno i pojedinačno.
Poseban problem su poljoprivrednici: Imerat je smešten na zapadu Nemačke, između Kelna i Ahena. Taj deo Nemačke je ionako gusto naseljen i praktično nema slobodnih oranica kojim bi se nadoknadio gubitak. Zato im koncern često stare oranice nadoknađuje poljoprivrednim zemljištem na istoku Nemačke, stotinama kilometara udaljenim od njihovog zavičaja – ali i o tome se nerado govori.
Izvor B92
