Dugo je u domaćoj energetskoj debati važilo nepisano pravilo da Srbija „nije gasna zemlja“. Elektroenergetski sistem se oslanjao na ugalj i hidroenergiju, gas je bio vezan pre svega za grejanje i industriju, a uloga gasnih elektrana u formiranju cene struje smatrana je marginalnom. Ta slika je danas suštinski netačna. Ne zato što je Srbija postala veliki proizvođač struje iz gasa, već zato što je gas postao centralni mehanizam balansiranja regiona, a regionalni balans direktno određuje marginalnu cenu električne energije i u Srbiji.
U savremenom evropskom sistemu, gas više nije samo jedno od goriva. On je prevodilac sistema: element koji pretvara varijabilnost obnovljivih izvora, infrastrukturna ograničenja i globalne šokove u konkretne cenovne signale na tržištu struje. Srbija je deo tog sistema, bez obzira na strukturu sopstvene proizvodnje.
Osnovni razlog za ovu promenu leži u načinu na koji se danas zatvara elektroenergetski balans. Vetar i sunce su povećali obim proizvodnje sa niskim marginalnim troškom, ali su istovremeno uveli neizvesnost. Kada proizvodnja iz OIE podbaci u regionu – što se često dešava istovremeno u više zemalja – sistem mora da se osloni na ono što može brzo da reaguje. U praksi, to je gotovo uvek gas.
Gasne elektrane u Mađarskoj, Rumuniji, Bugarskoj, Grčkoj i Italiji danas čine nevidljivu bazu stabilnosti za ceo SEE prostor. Kada one ulaze u pogon, njihovi troškovi postaju referentni za formiranje cene struje na regionalnim tržištima. Srbija, povezana prenosnim mrežama sa tim tržištima, uvozi te cene čak i kada fizički ne uvozi velike količine struje.
Drugim rečima, marginalna cena struje u Srbiji sve češće se formira izvan granica zemlje, kroz gasni balans susednih sistema. Kada je gas skup ili teško dostupan, cene struje u regionu rastu. Kada je gas fleksibilan i relativno jeftin, tržišta su mirnija. EPS-ova proizvodnja tada ne određuje cenu, već se prilagođava ceni koju sistem „donosi spolja“.
Spark spread – razlika između cene električne energije i troška proizvodnje struje iz gasa – postao je ključni indikator stanja sistema, čak i za tržišta koja nemaju veliki gasni portfelj. U regionu SEE, spark spread više ne govori samo o profitabilnosti gasnih elektrana. On govori o tome da li sistem ima dovoljno fleksibilnosti ili ne. Širok spark spread znači da je gas skup u odnosu na struju i da fleksibilnost nedostaje. U takvim uslovima, cene struje skaču, a volatilnost se pojačava.
Za Srbiju je posebno važno to što se gasni balans ne formira isključivo domaćim faktorima. Snabdevanje gasom je povezano sa regionalnim tokovima, LNG dinamikom i tranzitnim pravcima kroz Mađarsku i Bugarsku. Čak i kada domaća potrošnja gasa nije ekstremna, regionalna zategnutost može povećati trošak balansiranja i indirektno uticati na cenu struje.
Još jedan element koji često ostaje nevidljiv u domaćoj debati jeste brzina reakcije gasnog sistema u odnosu na elektroenergetski. Tržišta struje se zatvaraju intradnevno i u realnom vremenu. Gasni sistem se, po pravilu, balansira sporije, sa dnevnim ili čak višednevnim ciklusima. Kada dođe do nagle potrebe za gasom zbog pada proizvodnje iz OIE, struja reaguje odmah, a gas tek naknadno. Ovaj vremenski jaz proizvodi cenovne šokove.
Srbija ovaj jaz oseća indirektno, ali snažno. Kada region „povuče“ gas za balansiranje, pritisak se pojavljuje na celom gasnom lancu. To povećava trošak za gasne elektrane u regionu, što se reflektuje na cenu struje koju Srbija uvozi ili sa kojom se upoređuje. Čak i bez direktnog uvoza gasa za proizvodnju struje, Srbija učestvuje u tom cenovnom mehanizmu.
Uloga skladišta gasa dodatno komplikuje sliku. Iako skladišta predstavljaju važan amortizer, ona imaju ograničenu brzinu povlačenja. U trenucima kratkoročnog stresa, skladišta ne mogu uvek da nadomeste nagli rast potražnje. Tada gas postaje skup upravo u satima kada je najpotrebniji, a to su isti sati kada struja dostiže vrhove cena.
Industrijski potrošači u Srbiji često osećaju ovu dinamiku bez jasnog objašnjenja. Cena struje raste „bez vidljivog razloga“, iako hidrološki uslovi nisu katastrofalni, a termoelektrane rade. Razlog leži u gasnom balansu regiona, a ne u domaćoj proizvodnji. Bez razumevanja te veze, industrija ostaje izložena riziku koji ne može da kontroliše.
Za energetsku politiku Srbije, ova realnost nosi nekoliko ključnih implikacija. Prvo, planiranje elektroenergetskog sistema bez dubokog razumevanja gasne dinamike postaje neodrživo. Drugo, svaka odluka koja utiče na gasni balans – skladištenje, ugovori, tranzit – ima direktan uticaj na cenu struje, čak i ako se to ne vidi odmah. Treće, fleksibilnost u gasnom sistemu postaje jednako važna kao i novi proizvodni kapaciteti.
Gas, dakle, nije samo energent. On je cenovni most između globalnih tržišta i domaće potrošnje. Srbija se nalazi na tom mostu, bez potpune kontrole nad saobraćajem koji se preko njega odvija. Ignorisanje te činjenice vodi pogrešnim zaključcima o uzrocima rasta cena i pogrešnim rešenjima.
Razumevanje gasnog balansa kao centralnog elementa formiranja cene struje u Srbiji ne znači prihvatanje zavisnosti kao sudbine. Naprotiv, ono otvara prostor za racionalne odluke o fleksibilnosti, skladištima, ugovorima i regionalnoj koordinaciji. Bez tog razumevanja, svaka rasprava o cenama struje ostaje površna.
