U savremenom svetu, energetska politika predstavlja strateški prioritet svake države i sastavni je deo strategije razvoja zemlje, prenosi sajt serbia-energy.eu
Sigurnost moderne države zavisi od energetske stabilnosti. Državni cilj trebao bi biti orijentisan ka zadovoljenju energetskih potreba u svim operativnim uslovima. Danas, više nego ikad ranije, ukazuje se potreba za predviđanjem energetskih rizika i pretnji, eliminacijom posledica nakon njihove pojavem, kao i prevencijom.
Ciljevi u sektoru energetike uspostavljaju se u skladu sa političkim, ekonomskim i industrijskim ciljevima zemlje. Faktori koji određuju energetsku politiku su potrebe za energetskim resursima i interesi za posedovanje vlasništva nad stabilnim izvorima za dobijanje energije.
Godišnje potrebe za primarnom energijom u Srbiji iznose oko 16 miliona tona ekvivalenata nafte (ten). Za energetsku sigrunost Srbije, najvažniji prirodni resurs je ugalj, koji u primarnoj energiji učestvuje sa preko 50 procenata i dominantno se koristi za proizvodnju električne energije.
Od ukupne proizvodnje elektrtične energije u okviru EPS-a, tokom 2013.godine,oko 71 odsto je proizvedeno u termoelektranama, gde je udeo uglja iz Kolubarskog basena iznosio 53,6 odsto a iz Kostolačkog basena 17,3. Visok udeo uglja u proizvodnji energije obezbeđuje visoku eneregetsku nezavisnost, u poređenju sa većinom zemalja regiona, ali za sobom povlači neke druge probleme, među kojima je najznačajniji uticaj na životnu sredinu.
Problem predstavlja i starost termo kapaciteta. Radni vek termoelektranaTENT A1 i A2, “Kostolac” A1 i A2, “Morava”, “Kolubara” i Panonske elektrane u proseku je 45 godina, dok prosečna starost elektrana u okviru EPS-aiznosi više od 25 godina.Dobra vest je da će Srbija posle pauze od dve i po decenije, dobiti novu tremoelektranu – blok B3 u Kostolcu, kapaciteta 350 megavata.
Kapacitet postrojenja koja koriste hidroenergiju iznosi 2.835 megavata, što čini gotovo 40 procenata ukupnih kapaciteta zemlje. Ovo je značajno za energetsku bezbednost zemlje, ali je problem to što su i ova postrojenja stara, pa je tako poslednja hidroelektrana izgrađena pre 27 godina.
Srbija ima značajan kapacitet za izgradnju malih hidroelektrana, sa oko 900 potencijalnih lokacija i potencijalnom proizvodnjom od 1.800 megavat-časova godišnje.
Kada su u pitanju obnovljivi izvori energije, uključujući hidro energiju, njihov potencijal se procenjuje na 5,6 miliona ten, što znači da bi oni mogli pokriti oko jedne trećine potreba zemlje za energijom. Samo mali deo ovih potencijala je iskorišćen, i sasvim je izvesno da Srbija neće ostvariti obavezu koju je preuzela u okviru Energetske zajednice – da poveća udeo obnovljivih izvora enenrgije na 27 procenata do 2020. godine. Simptomatično je da Srbija predstavlja jedinu zemlju u regionu koja još uvek nema ni jedan vetropark.
Potrebe za naftom i gasom najvećim delom se zadovoljavaju iz uvoza. U zemlji postoji jedan snabdevač gasom i jedan ulaz gasa, pa je Srbija, poput velikog dela Evrope, zavisna od isporuka ovog energenta iz Rusije, zbog čega se može reći da je u ovoj oblasti njena energetska sigurnost ugrožena. Kada je u pitanju nafta, energetska zavisnost zemlje u poslednjih šest godina u kontinuitetupremašuje 75 procenata.
Ranjivost energetskog sistema u Srbiji jasno se pokazala tokom majskih poplava prošle godine, koje su nanele ogromnu štetu, pre svega u Kolubarskom ugljenom basenu. Najteže je bio pogođen kop Tamanava-Zapadno polje, u koji se ulilo rekordnih 178 miliona kubika vode. Tom prilikom, potepljena je savremena oprema i mašine, čija vrednost, kada bi se nabavljala nova mehanizacija, iznosi oko 250 miliona evra. Ovaj kop, koji je obezbeđivao je 50 procenata proizvodnje „Kolubare“, počeo je sa radom tek poslednjih dana 2014. godine, zbog čega je stvoren značaj vakum u redovnom snabdevanju termoelektrana kolubarskim ugljem.
Pored direktnih troškova nastalih zbog poplave –ispumpavanje vode i mulja,sanacija potopljene mehanizacije,rekonsturkcija korita Kolubare, Peštana, Lukavice i brane Kladnica, kao i prilaznih puteva – treba uračunati i troškove uvoza električne energije, na koji je samo u prva dva meseca nakon poplave potrošeno 20 miliona evra, kao i troškove uvoza uglja tokom zime, koji je organizovan kako bi se nadomestio ugalj iz „Kolubare“. Procenjene investicije na sanaciji kopa iznose između 55 i 70 miliona evra.
Dvadeset prvi vek ne ostavlja puno prostora da rizici i pretnje u sektoru energetike ne budu prepoznati, sprečeni ili stavljeni pod kontrolu u najkraćem vremenskom periodu i sa minimalnim posledicima. Ovo znači da država mora biti jedan korak ispred mogućih rizika i pretnji sa spremnim merama prevencije i otklanjanja posledica rizika.
Poplave su ukazale na značaj preventivnih mera u slučaju ekstremnih vremenskih prilika, kako bi se obezbedilo stabilno funkcionisanje energetskog sistema, prenosi sajt serbia-energy.eu
Izvor; Serbian Energy
