Uključivanje električne energije u Mehanizam za prilagođavanje ugljenika na granici Evropske unije (CBAM) predstavlja tihu, ali duboku promenu u načinu na koji se elektroenergetski sistemi na evropskoj periferiji procenjuju, vrednuju i na kraju integrišu. Iako je veliki deo javne debate o CBAM-u usmeren na čelik, cement, aluminijum i đubriva, električna energija je jedini obuhvaćeni „proizvod“ koji se ne proizvodi, ne transportuje niti skladišti, već se prenosi u realnom vremenu kroz međusobno povezane sisteme. Upravo zbog toga njen tretman pod CBAM-om ima posebno snažne posledice za jugoistočnu Evropu, gde je prekogranična trgovina električnom energijom decenijama bila i ekonomski stabilizator i politički most ka unutrašnjem tržištu EU.
Za jugoistočnu Evropu, CBAM ne uvodi samo novi trošak. On razotkriva strukturni nesklad između načina na koji su regionalni elektroenergetski sistemi istorijski izgrađeni i načina na koji se evropsko energetsko tržište danas reorganizuje oko ugljenika kao centralne ekonomske varijable. Rezultat je region koji je fizički i komercijalno povezan sa EU, koji zavisi od izvoza električne energije, ali koji je institucionalno nespreman za režim u kome intenzitet emisija direktno određuje pristup tržištu.
Električna energija kao trgovana roba pod ugljeničnim pravilima
Električna energija zauzima posebno mesto u okviru CBAM-a. Za razliku od industrijskih proizvoda, njen ugljenični sadržaj je neraskidivo vezan za proizvodni miks sistema iz kog se izvozi, i to u trenutku isporuke. Megavat-čas izvezen iz sistema zasnovanog na lignitu ima radikalno drugačiji ugljenični otisak od istog megavat-časa iz sistema zasnovanog na hidroenergiji ili nuklearnoj energiji, čak i ako oba prolaze kroz isti interkonektor ka istom tržištu EU.
CBAM tu razliku pretvara u cenu. Uvoz električne energije u EU iz trećih zemalja podleže ugljeničnom nametu koji odražava ugrađene emisije, osim ako te emisije već nisu domaće oporezovane na način koji EU priznaje. U praksi, to znači da se izvoz električne energije iz jugoistočne Evrope više ne vrednuje prvenstveno po ceni, dostupnosti ili sistemskoj vrednosti za balansiranje, već po ugljeničnom intenzitetu u odnosu na referentne vrednosti EU ETS-a.
Tu počinje strukturna izloženost. Elektroenergetski sistemi jugoistočne Evrope nisu projektovani da optimizuju ugljenične performanse u prekograničnoj trgovini, već da obezbede domaću sigurnost snabdevanja i pristupačne cene. Velike lignitne bazne elektrane, često davno amortizovane i politički zaštićene, i dalje čine okosnicu više nacionalnih sistema. Njihova proizvodnja je tradicionalno obezbeđivala izvozne prihode, sezonsko balansiranje i regionalnu konvergenciju cena. Pod CBAM-om, ta ista proizvodnja postaje teret.
Zavisnost od uglja kao strukturni, a ne prelazni rizik
U velikom delu jugoistočne Evrope, ugalj nije marginalno gorivo već sistemski stub. Srbija, Bosna i Hercegovina, Severna Makedonija i delovi Crne Gore i dalje se u velikoj meri oslanjaju na lignit za baznu proizvodnju. Te elektrane obezbeđuju inerciju sistema, stabilnost mreže i predvidive količine energije, ali istovremeno određuju ugljenični intenzitet čitavog sistema.
CBAM ne pravi razliku po političkom kontekstu ili stepenu razvoja. Megavat-čas proizveden iz lignita nosi iste emisije bez obzira da li potiče iz Nemačke 2005. godine ili iz Srbije 2026. godine. Ekonomska posledica je da električna energija iz jugoistočne Evrope, kada se izvozi u EU, nosi implicitni ugljenični namet koji u periodima visokih cena dozvola u EU ETS-u može premašiti samu veleprodajnu cenu struje.
Ovo nije kratkoročni problem koji nestaje sa nekoliko novih vetroparkova ili solarnih elektrana. Sve dok ugalj ostaje marginalni ili dominantni proizvođač u satima izvoza, prosečan ugljenični intenzitet sistema ostaje visok. CBAM time zavisnost od uglja pretvara iz domaćeg energetskog pitanja u eksterni trgovinski penal.
Važno je naglasiti da je ova izloženost asimetrična. Proizvođači u EU plaćaju istu cenu ugljenika, ali posluju unutar sistema u kome su ti troškovi već internalizovani, hedžovani i ugrađeni u dugoročne investicione odluke. Elektroprivrede jugoistočne Evrope, nasuprot tome, suočavaju se sa cenom ugljenika tek na granici, bez mogućnosti da prihod od tog nameta zadrže u zemlji ili da koriste instrumente EU ETS-a za upravljanje rizikom.
Integracija tržišta bez integracije ugljenika
Evropska unija je više od decenije podsticala jugoistočnu Evropu da integriše svoja tržišta električne energije kroz okvir Energetske zajednice. Spajanje tržišta, alokacija prekograničnih kapaciteta i harmonizacija pravila trgovine predstavljani su kao put ka efikasnosti, konkurenciji i investicijama. Izvoz električne energije ka Mađarskoj, Rumuniji, Hrvatskoj, Grčkoj i Italiji postao je važan izvor prihoda i simbol približavanja EU.
CBAM fundamentalno menja ekonomiku te integracije. Kada električna energija iz treće zemlje ulazi na unutrašnje tržište EU, ona više nije samo roba, već ugljenično oporezovan uvoz. Nastaje paradoks: što je jugoistočna Evropa fizički i tržišno povezanija sa EU, to je izloženija ugljeničnim penalima ako se klimatska politika ne usklađuje istim tempom.
Ova dinamika dugoročno preti da isprazni prekograničnu trgovinu električnom energijom iz regiona, ne zato što interkonekcije nestaju, već zato što razlike u cenama korigovanim za ugljenik čine regionalnu struju nekonkurentnom osim u uslovima ekstremne nestašice.
Odsustvo domaćeg oporezivanja ugljenika
Jedan od ključnih izvora strukturne izloženosti leži u samoj arhitekturi politika. Većina zemalja jugoistočne Evrope nema sveobuhvatan sistem oporezivanja emisija ugljenika uporediv sa EU ETS-om. Iako postoje sistemi izveštavanja o emisijama i pojedinačne ekološke takse, ne postoji jedinstvena cena ugljenika koju bi elektroprivrede mogle da internalizuju, planiraju i hedžuju.
U okviru CBAM-a, odsustvo priznatog domaćeg sistema znači da se puni ugljenični trošak naplaćuje na granici EU. Sa ekonomskog stanovišta, to je najnepovoljnija konfiguracija. Prihod od ugljenika odlazi u budžet EU, a ne ostaje domaćim fiskalnim sistemima. Elektroprivrede snose veće izvozne troškove bez ikakvog kompenzacionog mehanizma. Države gube mogućnost da taj prihod usmere u modernizaciju mreže, obnovljive izvore ili socijalne mere.
Da su domaći sistemi oporezivanja ugljenika uvedeni i usklađeni sa EU standardima, CBAM obaveze bi mogle biti delimično ili u potpunosti neutralisane. Trošak bi i dalje postojao, ali bi bio plaćen u zemlji, uz jačanje fiskalne kontrole i investicionih signala. Odsustvo takvih sistema zato višestruko uvećava stvarnu izloženost CBAM-u.
Erozija prihoda i fiskalne povratne sprege
Izvoz električne energije ima nesrazmerno veliki značaj za elektroprivrede jugoistočne Evrope jer su domaće cene često politički ograničene. Izvozni prihodi se koriste za subvencionisanje domaće potrošnje, održavanje zastarelih kapaciteta i podršku državnim budžetima. CBAM direktno potkopava taj model.
Kako se marže na izvozu smanjuju zbog ugljeničnih korekcija, elektroprivrede se suočavaju sa izborom između apsorpcije gubitaka, smanjenja izvoza ili povećanja domaćih cena. Nijedna od tih opcija nije bezbolna. Smanjenje izvoza slabi bilanse, apsorpcija gubitaka odlaže investicije, a povećanje cena nosi politički rizik.
Ova povratna sprega je posebno opasna jer se poklapa sa periodom najvećih investicionih potreba. Termoelektrane zahtevaju skupu modernizaciju ili zatvaranje, mreže moraju da se prilagode obnovljivim izvorima, a fleksibilnost i skladištenje postaju neophodni. CBAM dolazi u trenutku kada su potrebe za kapitalom najveće, a sigurnost prihoda najmanja.
Zašto obnovljivi izvori nisu dovoljni sami po sebi
Često se CBAM predstavlja kao argument za ubrzanu izgradnju obnovljivih izvora. Manji ugljenični intenzitet znači manji CBAM trošak. U principu, to je tačno. U praksi, tranzicioni put je presudan.
Rast solarnih i vetroelektrana u jugoistočnoj Evropi često je fragmentisan i slabo integrisan u sistem. Iako prosečne emisije opadaju, marginalne emisije u satima izvoza često ostaju visoke jer ugalj i dalje obezbeđuje balansiranje i baznu proizvodnju. Bez promena u načinu dispečiranja, CBAM ne nagrađuje instalisani kapacitet već stvarnu sistemsku dekarbonizaciju.
CBAM kao test spremnosti
CBAM za električnu energiju funkcioniše manje kao kazna, a više kao test institucionalne spremnosti. Izloženost jugoistočne Evrope nije posledica geografije, već odlaganog usklađivanja politika. Sistemi zasnovani na uglju, bez domaće cene ugljenika i sa delimičnom tržišnom integracijom, bili su održivi u svetu pre CBAM-a. U svetu trgovine sa cenom ugljenika, oni su strukturno krhki.
CBAM ne pita da li region želi da se integriše u evropsko energetsko tržište pod klimatskim pravilima. On to podrazumeva i naplaćuje razliku. Suštinski izbor nije između prihvatanja i odbijanja CBAM-a, već između internalizacije ugljeničnog troška kod kuće ili plaćanja tog troška na granici.
U tom smislu, CBAM ne označava kraj izvoznog modela jugoistočne Evrope. On označava kraj izvoza ugljeničnog rizika bez njegove cene.
