Cena struje neće se menjati pre 1. aprila kada bi trebalo da zažive socijalne karte, poručila je dr Zorana Mihajlović, ministar energetike. Ona je još dodala da će besplatne kilovat-sate do rebalansa budžeta koji je neminovan struju za najsiromašnije plaćati Elektroprivreda Srbije.
S druge strane, prvi čovek EPS-a Aleksandar Obradović već duže vreme apeluje na Vladu da mu odobri kredit od 300 miliona evra da EPS ne bi bankrotirao. Istovremeno, isti taj EPS otpisuje kamatu najvećim dužnicima za struju u ukupnom iznosu od oko 80 milijardi dinara.
Imajući sve ove činjenice u vidu postavlja se pitanje – kako će EPS plaćati struju za najugroženije ako je pred bankrotom, koji se može očekivati do kraja marta ako mu Vlada ne odobri 300 miliona evra novog zaduživanja.
Gura li država na ovaj način EPS još u dublju propast, ne bi li opet preko struje prikupljala političke poene ili to samo tako izgleda nama neupućenima ili je u pitanju neki viši interes nije se ne da ni naslutiti?
Ili je, možda, što na nas i našu politiku prema javnim preduzećima i liči – tovari što više gubitaka? Neko će tim sutra da se bavi. Ko? Videćemo. To je budućnost. Valja sadašnjost preživeti.
Danijel Cvjetićanin, ekonomista, objašnjava da država ovakvom politikom još jednom potvrđuje da ništa ne želi da menja, već da nastavlja da preko EPS-a vodi socijalnu politiku. Dokle, ne može da kaže – ne.
– EPS nije sagradio poslednjih 25 godina nijedan novi objekat. U zamenu za to što nema troškove za nove investicije nudi građanima jeftine kilovat-sate. I to radi svaka vlada. Svaka od njih govori o neophodnosti novih investicija u energetski sektor, međutim, nijednog objekta nema – kaže on.
To govori u prilog tome, naglašava Cvjetićanin, da niko od njih zapravo ozbiljno ne razmišlja o strategiji razvoja energetike, već to rade deklarativno. Da razmišljaju da odistinski investiraju i grade, kilovat-čas bi morao biti skuplji, ali to nije popularno za građane. Ovako se preko socijalne politike, odnosno najjeftinije cene struje u Evropi, namiču politički poeni.
On kaže da mu nije jasno kako se niko od nadležnih ne zapita šta bi se desilo kada bi industrija u Srbiji počela da radi kao što je to bilo krajem 70-ih. Ukoliko bi privreda ponovo povukla toliko struje, Srbija bi po šest sati dnevno bila u mraku, jer ne bi imala dovoljno energije.
– Ovako, pošto industrija ne radi, pojavljuju se viškovi struje tokom noći, koje EPS prodaje budzašto i tako vlast nastavlja da preko EPS-a vodi socijalnu politiku – objašnjava on.
Upitan gde je tu logika, kada se s jedne strane EPS zadužuje za 300 miliona evra, a s druge da ima para da plaća struju za socijalno ugrožene, Cvjetićanin kaže da je to karakteristika zemalja koje su sve što je vredelo prodale – bankarski sektor, trgovinske lance, farmaceutsku industriju i telekomunikacije i samim tim postale kolonija.
Goran Nikolić, ekonomista, kaže da država na ovaj način zapravo pomaže EPS-u, jer pokušava da ga oslobodi dela socijalne politike koju je godinama sprovodila preko njega, ali sada na odložen način – do rebalansa budžeta.
– Time što država obećava da će do rebalansa budžeta EPS pokrivati troškove struje za najsiromašnije poručuje da će još do tada voditi socijalnu politiku preko EPS-a, a da će to ubuduće biti uloga države jer će ona potom plaćati te račune, što i treba da bude, vidan je napredak. Država je ta koja treba da se bavi socijalom, a ne javno preduzeće – kaže Nikolić.
S druge strane, otpis kamata od oko 80 milijardi dinara je poslednji trzaj EPS-a da bar nešto pokuša da naplati od velikih dužnika, pošto ne sme da im isključi struju, što je takođe jedna od mera socijalne politike.
– Ukoliko im ne bi otpisali kamatu, EPS ne bi uspeo ništa da naplati, što znači da bi izgubio najavljenih 37 od idealnih 70 milijardi dinara koliko bi mogli da naplate kada bi svi platili zaostala potraživanja.
Nikolić kaže da je neophodno da struja poskupi, a ko hoće EPS da sačuva mora da krene od novog tarifnog sistem koji predviđa da će noćna struja ubuduće umesto četiri biti tri puta jeftinija. Taj korak nije sporan, ali ljudima, koja je ta ista država godinama učila da se mogu najjevtinije grejati na najplemenitiji vid energije, mora se dati vreme da se od toga „odviknu”.
U tome je najubedljivija obična računica, ali u socijalno odgovornoj zemlji, kakvu ova vlada hoće da ima, i za to je potreban prelazni rok. Dajmo, dakle, ljudima šansu da ponovo kupe šporete na drva i ugalj ili da uvedu gas.
Bez obzira na sve čini nam se da će uvek biti onih kojima će najlakše biti da okrenu prekidač na peći, pa nek košta koliko košta. Pošto usput neće uredno plaćati račune – država će im oprostiti kamate, baš kao sada, a potom i glavnicu duga.
Jer, eto nije popularno i politički unosno isključivati struju velikim dužnicima. A to više nije socijalna, već ruglo od ekonomske politike. Izbor je, međutim, samo naš.
Izvor Politika
