Sama činjenica da rafinerija u Srbiji nema alternativu za snabdevanje velikim količinama nafte, oduvek je slabila srpsku pregovaračku poziciju prilikom ugovaranja uslova transporta naftovodom sa Krka, bez obzira da i je u pitanju bilo JP NIS, NIS a.d u državnom vlasništvu ili privatizovani NIS a.d. Nije lako ni ostalima na ruti naftovoda. Zbog toga što JANAF koristi svoju poziciju-na tržištu bunila se, još pre desetak godina hrvatska INA, 2019. Optima grupa, tokom poslednje dve godine Slovačka i Mađarska, a nedavno se oglasio i prvi čovek MOL-a, sa optužbama da hrvatski naftovod naplaćuje četiri do pet puta veću tranzitnu tasku od uporedive cene i zapadnih i ruskih naftovoda.
Jedan od osnovnih ciljeva energetske politike svake države je jačanje energetske bezbednosti.
Upravo zato sve zemlje teže diversifikaciji, energenata, izvora snabdevanja, dobavljača, transportnih ruta i vidova transporta, jer prevelika zavisnost od bilo čega, značajno povećava rizik od narušavanja energetske bezbednosti.
Diversifikacija, nažalost, nije samo stvar odluke, jer postoje manja ili veća ograničenja u zavisnosti od oblasti u kojima se sprovodi.
Promera radi, Energetska politika u oblasti saobraćaja bi trebalo da se vodi na takav način da podstiče pojedine kategorije potrošača, da koriste i alternativna goriva, što bi za posledicu imalo povećanje zastupljenosti tečnog naftnog gasa, komprimovanog prirodnog gasa, biogoriva, električne energije, a sutra i vodonika, u ukupnoj potrošnji motornog goriva. Uz maksimalno globalno „bustovanje“ energetske tranzicije, koja za cilj ima smanjenje korišćenja fosilnih goriva, u narednih deset godina udeo svih alternativnih goriva u saobraćaju u Srbiji, teško da može da premaši 15-ak procenata. I, to bi bila značajna diversifikacija u tom segmentu.
Korišćenje različitih izvora snabdevanja i dobavljača sirove nafte je ograničeno tipom nafte (odnosno tehničkim karakteristikama rafinerije) i kapacitetom Mediterana, tržišta na kome dominantno kupuju naftu zemlje jugoistočne Evrope. Tako da nacionalne energetske politike veoma malo mogu da doprinesu diversifikaciji raspoloživih opcija.
Mogućnost diversifikacije transportnih ruta snabdevanja naftom zavisi od energetske, ekonomske i međunarodne politike i zasniva se na dugoročnim nacionalnim i regionalnim projekcijama potreba za sirovom naftom. Zbirni rezultat svih navedenih aktivnosti u poslednjih 50 godina je, nažalost, takav da rafinerija u Pančevu ima mogućnost snabdevanja velikim količinama nafte samo preko jednog naftovoda. Ekonomski je to donekle racionalno, s obzirom na relativno malu količinu nafte koja se transportuje.
Ali, ako se osvrnemo na prvu rečenicu ovog teksta, istovremeno je i veoma rizično.
Kao zaključana zemlja, bez pristupa morskim lukama, Srbija oko dve trećine svojih potreba za derivatima nafte zadovoljava preradom sirove nafte koja se doprema jedinom mogućom transportnom rutom, naftovodom sa Jadrana, sa ostrva Krk. Sama činjenica da rafinerija u Srbiji nema alternativu za snabdevanje velikim količinama nafte, oduvek je slabila srpsku pregovaračku poziciju prilikom ugovaranja uslova transporta sa Hrvatskom, bez obzira da i je u pitanju bilo Javno preduzeće NIS, NIS a.d u državnom vlasništvu, ili privatizovani NIS a.d.
Nije bilo lako ni ostalima na ruti naftovoda. Tako je pre desetak godina hrvatska INA podnela inicijativu pred hrvatskom Komisijom za zaštitu konkurencije protiv JANAF-a. INA je, kako je navela u inicijativi, smatrala kako JANAF zlouporabljava svoj dominantni položaj na tržištu, pored ostalog propisujući naknade (za transport sirove nafte) koje nisu utemeljene na stvarnim, ekonomskim razlozima. Komisija je inicijativu odbacila.
Odbačena je i inicijativa Optima grupe, koja je 2019. godine pokušala da dokaže da ne postoji tarifa, niti ikakva propisana metodologija JANAF-a za izračunavanje cena transporta nafte, kao ni obaveza JANAF-a da javno objavljuje svoje cene ili barem metodologiju njihovog izračunavanja. JANAF-u je, prema mišljenju Optima grupe, omogućeno da različito tretira različite korisnike naftovoda, odnosno, da primenjuje nejednake uslove na svoje korisnike, što predstavlja zlouporabu dominantnog položaja.
Naravno uvek je bila sporna cena transporta nafte.
Sa sličnim problemom u utvrđivanju cene, tokom poslednje dve godine, srele su se i Slovačka i Mađarska. Naime, mimo sankcija EU uvedenih decembra 2022. Slovačka i Mađarska i dalje mogu da uvoze naftu naftovodom iz Rusije, ali uz obavezu da rade na pronalaženju alternativnih izvora i pravaca snabdevanja. A jedina dostupna alternativa naftovodu preko koga se sada snabdevaju sirovom naftom iz Rusije rafinerije u Budimpešti i Bratislavi je JANAF.
Slovnaft, slovačka naftna kompanija je početkom prošle godine ukazala evropskoj javnosti da JANAF zloupotrebljava svoju poziciju i naplaćuje svoje usluge daleko više nego što se takva usluga naplaćuje u bilo kojoj zemlji Evropske unije.
Prema informacijama slovačkog portala Dennik E, naknade hrvatske državne kompanije za transport nafte su skoro šest puta veće od slovačkih ili čeških nacionalnih transportera. Kada bi se u potpunosti preorijentisali na snabdevanje preko Hrvatske luke Omišalj, trošak transporta bi na godišnjem nivou, prema tadašnjoj tvrdnji slovačkih medija, bio desetine miliona veći, što bi neminovno uticalo na povećanje cena goriva koje izlazi iz ove rafinerije.
Nedavno se oglasio i prvi čovek MOL-a, optužbama da je trošak transporta jedne tone nafte, na 100 kilometara JANAF-ovog naftovoda, četiri do pet puta veći od uporedive cene i zapadnih i ruskih naftovoda. Samo aprila 2023. rast cene transporta je iznosio „skromnih“ 60 do 65% u odnosu na prethodni ugovor.
Na kraju, ne treba zaboraviti da epilog teških pregovora oko cene transporta ne utiče samo na poslovni rezultat kompanija. Jer, zbog tesne povezanosti tržišta i najmanji poremećaj može da naruši sigurnost snabdevanja čitavog regiona, što bi na kraju stiglo na naplatu upravo potrošačima ovih zemalja. Do rešenja, koje bi koliko-toliko zadovoljilo sve strane moglo bi brže da se dođe ukoliko bi se u rešavanje problema uključila Evropska unija, koja snažno podstiče povezivanje energetskih infrastruktura zemalja, radi uspostavljanja novih ruta i uključivanja novih dobavljača, od čega bi korist, kroz povećanje energetske bezbednosti, imale sve strane.
Autor: Tomislav Mićović
Izvor: Energija Balkana
