Srbija se kreće ka tržištu električne energije na kojem kompanije mogu kupovati električnu energiju od jednog snabdevača, dok istovremeno drugom agregatoru omogućavaju da komercijalizuje njihovu fleksibilnu potrošnju, otvarajući novi konkurentski sloj između industrijskih potrošača i veleprodajnih tržišta električne energije.
Agencija za energetiku Republike Srbije, AERS, privodi kraju konsultacije o pravilima koja uređuju promenu snabdevača i agregatora, a konsultacije se završavaju 30. septembra. Nacrt obuhvata i promenu agregatora u situacijama kada kupac već ima zaključen ugovor o potpunom snabdevanju električnom energijom.
Značaj ovih pravila prevazilazi samu proceduru promene agregatora.
Zakon o energetici Srbije već definiše nezavisnog agregatora kao agregatora koji nije povezan sa snabdevačem električnom energijom kupca. On omogućava agregatorima da učestvuju na tržištima električne energije bez saglasnosti drugih učesnika na tržištu i štiti kupce koji koriste nezavisne agregatore od neopravdanih naknada, penala ili ugovornih ograničenja koje bi im nametali snabdevači.
Nova pravila mogla bi da obezbede deo operativnog okvira potrebnog da se ta zakonska prava pretvore u uslugu dostupnu kupcima.
Prema modelu koji se razvija, industrijska kompanija mogla bi da nastavi da kupuje električnu energiju od svog postojećeg snabdevača, dok bi istovremeno angažovala drugu kompaniju za upravljanje fleksibilnim potrošačima.
Agregator bi mogao da objedini opremu kojom se može upravljati kod više kupaca i takav portfelj ponudi na tržištima na kojima fleksibilnost ima komercijalnu vrednost.
Potencijalni resursi pritom obuhvataju mnogo više od klasične proizvodnje električne energije.
Industrijski sistemi za hlađenje, pumpe za vodu, peći, električni kotlovi, HVAC sistemi, hladnjače, sopstvena proizvodnja električne energije, a vremenom i komercijalne flote električnih vozila, mogli bi biti objedinjeni u portfelje sposobne da povećavaju ili smanjuju potrošnju u zavisnosti od tržišnih uslova.
Time se praktično stvaraju dva odnosa na tržištu električne energije.
Snabdevač upravlja nabavkom energije i obračunom. Agregator upravlja fleksibilnošću.
Za industrijske potrošače u Srbiji, ova razlika bi vremenom mogla da pretvori opremu koja već postoji u fabrikama u izvor dodatnog prihoda, bez potrebe da sami postanu trgovci električnom energijom.
Postrojenje koje, na primer, može da smanji potrošnju za 2 MW tokom ograničenog perioda možda nema ekonomski razlog da razvija sopstvenu trgovinsku operaciju. Agregator koji bi objedinio desetine sličnih lokacija mogao bi da formira dovoljno veliki i pouzdan portfelj za komercijalno učešće na tržištu.
Obim portfelja je zato ključan za ovaj poslovni model.
Pojedinačna potrošnja može biti premala ili previše nepredvidiva za efikasno trgovanje. Agregacija je pretvara u virtuelni resurs koji može da se prognozira, aktivira i meri kao jedinstveni portfelj.
Vrednost agregatora zato se manje zasniva na vlasništvu nad fizičkom imovinom, a više na ugovorima, softveru, telemetriji, prognoziranju i pristupu tržištu.
To bi moglo da privuče novu grupu učesnika u srpski elektroenergetski sektor: specijalizovane agregatore, kompanije za energetske usluge, tehnološke pružaoce usluga i postojeće snabdevače koji razvijaju zasebne poslovne modele za fleksibilnost.
To bi takođe moglo da pojača konkurenciju za industrijske kupce.
Snabdevači električnom energijom tradicionalno su se takmičili prvenstveno cenom energije, strukturom ugovora i uslovima balansiranja. Agregacija uvodi još jednu komercijalnu ponudu: koliko dodatne vrednosti može da se izvuče iz profila potrošnje kupca.
Snabdevač bi tako mogao da ponudi energiju zajedno sa optimizacijom fleksibilnosti, dok bi nezavisni agregator mogao da tvrdi da razdvajanje te dve usluge donosi snažniju konkurenciju.
Ipak, nekoliko elemenata tržišta još mora da se razvije pre nego što Srbija dobije likvidan sektor nezavisne agregacije.
Merenje, obračun referentne potrošnje, verifikacija, odgovornost za balansiranje, pristup podacima i tehnički zahtevi za pojedinačne tržišne proizvode odrediće koliko lako agregirana potrošnja može da učestvuje na tržištu.
Zakon o energetici već propisuje odgovornost agregatora za balansiranje odstupanja koja oni prouzrokuju.
To je važno zato što agregacija ne može komercijalno da funkcioniše ukoliko kupci mogu jednostavno da obećaju fleksibilnost bez mogućnosti da se njena realizacija izmeri.
Zato će tržište koje se razvija zahtevati sve preciznije merenje i automatizovano upravljanje.
Kod većih industrijskih potrošača, ovo bi moglo direktno da se poveže sa sistemima za upravljanje energijom koji se već koriste za praćenje proizvodnje, troškova električne energije i sopstvene proizvodnje.
Vremenom bi agregator mogao da postane interfejs koji povezuje te interne sisteme sa spoljnim tržištima električne energije.
Okvir AERS-a za promenu snabdevača i agregatora neće preko noći stvoriti takvo tržište.
Ali on rešava jedno od osnovnih komercijalnih pitanja neophodnih za nezavisnu agregaciju: da li kupac može da promeni svog pružaoca usluge fleksibilnosti, a da pritom ne menja kompaniju koja mu snabdeva električnu energiju?
Kako ovo razdvajanje bude postajalo operativno, Srbija će se približavati tržištu na kojem se potrošnja električne energije može ugovarati, agregirati i trgovati kao zasebna energetska usluga.
