Razvoj baterijskih sistema za skladištenje električne energije u poslednjih nekoliko godina postao je jedan od ključnih stubova energetske tranzicije. Bez efikasnih skladišta, šira primena solarnih i vetroelektrana bila bi znatno ograničena, jer proizvodnja iz obnovljivih izvora ne prati uvek ritam potrošnje.
Kako ističe Branimir N. Grgur, redovni profesor Tehnološko-metalurškog fakulteta Univerziteta u Beogradu, baterije omogućavaju da se višak proizvedene energije sačuva i koristi u periodima veće potražnje. Kod solarnih elektrana proizvodnja je najintenzivnija nekoliko sati oko podneva, dok se najveća potrošnja beleži u večernjim satima. Zbog toga se često ugrađuju baterijska skladišta koja omogućavaju rad od oko četiri sata pri punoj snazi.
Na primeru solarne elektrane od jednog megavata u Srbiji, koja godišnje proizvodi oko 1.300 do 1.500 MWh, najčešće se postavlja baterijski sistem od 1/4 MWh. Tako se višak energije iz dnevnog perioda prebacuje u večernje sate, kada su cene električne energije više.
Cena ovakvih sistema značajno varira u zavisnosti od tehnologije. Sistem sa litijum-jonskim baterijama, inverterima, hlađenjem i upravljanjem košta između 700.000 i 1,5 miliona evra. Sa druge strane, natrijum-jonske baterije, koje imaju nešto manju energetsku gustinu, ali su jeftinije i bezbednije, smanjuju ukupnu investiciju na 450.000 do 600.000 evra. Osim niže cene, ove baterije bolje podnose niske temperature i ne zavise od litijuma i kobalta, što ih čini pogodnim za stacionarne sisteme.
Kod vetroelektrana baterije imaju drugačiju funkciju. One se prvenstveno koriste za kratkoročno balansiranje proizvodnje, jer vetar često menja intenzitet. Vetroelektrana snage od jednog megavata u Srbiji godišnje proizvodi između 2.200 i 2.700 MWh, uz bateriju kapaciteta dva do četiri MWh. Time se smanjuju nagle oscilacije i omogućava stabilnija isporuka struje, kao i učestvovanje u pomoćnim uslugama, poput regulacije frekvencije.
Važno je istaći da se cena baterijskih sistema ne određuje samo po snazi, već i po trajnom kapacitetu. Razlika između baterije koja radi dva sata i one koja radi četiri sata može biti veća od 40%, iako im je snaga ista. Uz to, u osnovne troškove nisu uključeni priključenje na mrežu, zemljište i porezi, što dodatno povećava ukupnu investiciju.
„Iako baterije povećavaju početne troškove projekata, njihova uloga je višestruka. Kod solarnih elektrana investicija se povećava za 35 do 55%, ali omogućava povoljniju prodaju struje i smanjenje gubitaka. Kod vetra rast ulaganja iznosi 15 do 30%, ali daje stabilniji i pouzdaniji izvor energije“, ističe Grgur.
Najveći izazov u primeni baterijskih skladišta, prema profesoru, predstavlja bezbednost. Poslednjih godina zabeleženi su ozbiljni požari u velikim sistemima širom sveta, uključujući Moss Landing u Kaliforniji (300 MW, 1.200 MWh) u januaru 2025, te San Dijego (250 MW) u maju 2024. Takođe, incidenti u Nemačkoj i Arizoni pokazali su rizike kod litijumskih tehnologija, otvarajući pitanje strožih standarda projektovanja i zaštite.
Iako se litijum-gvožđe-fosfatne baterije (LiFePO₄) smatraju bezbednijima, incidenti iz Australije 2024. pokazuju da ni one nisu potpuno bez rizika, posebno u slučaju grešaka u elektronici, lošeg hlađenja ili mehaničkih oštećenja. Zbog toga stručnjaci naglašavaju natrijum-jonske sisteme, koji nude veću termičku stabilnost i manji rizik od požara.
Važno je razlikovati snagu i energiju skladišta. Snaga (MW) pokazuje maksimalnu brzinu isporuke ili primanja energije, dok energija (MWh) označava ukupnu količinu uskladištene energije. „Velika ukupna energija (stotine ili hiljade MWh) čini baterijska skladišta zahtevnim i rizičnim u slučaju požara, bez obzira na tip baterija. Li-NMC i LiFePO₄ baterije su važan deo elektroenergetskog sistema, ali iskustva iz SAD, Evrope i Australije pokazuju da sa rastom kapaciteta moraju rasti i zahtevi za bezbednost, protivpožarnu zaštitu i nadzor“, zaključuje profesor Grgur.
