Godinama je regionalna energetska politika počivala na uverenju da je integracija tržišta ključ stabilnosti: više povezivanja, više razmene, više usklađenosti sa EU pravilima i mehanizmima. I to se u velikoj meri i dogodilo. SEE je integrisanija nego ikada. Tržišta su povezanija. Cene se sve više formiraju kroz zajedničke mehanizme. Srbija je duboko ušla u proces povezivanja sa evropskim tržištem.
Ali integracija nikada nije nosila garanciju stabilnosti. Ona je uvek nosila garanciju multiplikacije — šta god sistem ima, integracija to pojačava. Ako su sistemi snažni, integracija pojačava snagu. Ako su sistemi poluformirani, integracija pojačava nesigurnost. U SEE je integracija uhvatila sisteme koji još nisu završili sopstvenu stabilizaciju. Rezultat je to da danas region dobija zajedničke prilike, ali i zajedničke krize.
Srbija se u ovoj realnosti nalazi u jedinstvenoj poziciji. Nije samo jedan od igrača na tabeli. Ona je ključna veza između tržišta koja su naprednija i stabilnija i onih koja su još u tranziciji. Kada Grčka ima potres na tržištu, efekat se preliva na Srbiju. Kada Bugarska ili Rumunija imaju mrežne ili cenovne potrese, to dolazi do Srbije. Kada Zapadni Balkan uđe u problem, gotovo uvek se očekuje da Srbija bude deo rješenja. To je prirodna posledica položaja — ali je i realnost u kojoj Srbija više ne može sebi da dozvoli da reaguje samo na sopstvene izazove.
Postoji i dimenzija sistemske asimetrije. Nisu sve zemlje SEE jednakog nivoa razvijenosti, ni institucionalno, ni infrastrukturno, ni finansijski. Postoje oni koji su zreliji i sigurniji. Postoje oni koji su u sredini. Postoje oni koji su izrazito ranjivi. Srbija je u srednjem sloju, ali je jedina koja istovremeno trpi pritisak sa obe strane: mora da drži tempo sa snažnijima i mora da stabilizuje slabije. Zato njena odgovornost i njena izloženost nisu proporcionalne njenoj veličini — već njenom položaju.
U takvom sistemu integracija više nije pitanje samo trgovine energijom. Ona postaje pitanje političke stabilnosti, ekonomskog kredibiliteta i regionalnog liderstva. Srbija tu već ima ulogu, ne zato što ju je tražila, nego zato što joj je sistem već dodelio. Na njoj je jedino da odluči: hoće li tu ulogu prihvatiti i oblikovati ili će dozvoliti da je drugi oblikuju umesto nje.
