Evropsko energetsko tržište je tokom poslednje decenije formalno fragmentirano na tri glavna segmenta: tržište električne energije, tržište prirodnog gasa i tržište nafte i derivata. Regulativa, berzanski proizvodi, infrastruktura i analitički alati razvijani su kao da se radi o odvojenim svetovima. Međutim, realnost poslednjih godina pokazuje da ta podela više ne funkcioniše. Struja, gas i nafta su ponovo postali deo jednog zajedničkog sistema, sa snažnim međusobnim povratnim vezama koje brišu granice između sektora.
Ova ponovna međuzavisnost nije rezultat ideološkog zaokreta ili regulatorne odluke, već posledica dubokih strukturnih promena u načinu na koji se energija proizvodi, transportuje, skladišti i troši u Evropi. Energetska tranzicija, dekarbonizacija, rast obnovljivih izvora i geopolitički šokovi nisu smanjili ulogu fosilnih goriva u sistemu – naprotiv, učinili su ih kritičnim za stabilnost celog energetskog lanca.
Struja je danas formalno „čista“, gas je proglašen prelaznim gorivom, a nafta se često posmatra kao sektor u zalasku. U praksi, međutim, ova tri goriva funkcionišu kao povezane posude. Pritisak u jednom delu sistema gotovo trenutno proizvodi reakciju u druga dva. Cena gasa oblikuje cenu struje, cena nafte utiče na logistiku, transport i troškove proizvodnje, dok elektroenergetski balans određuje potražnju za fleksibilnim gasnim kapacitetima. Energetsko tržište se više ne ponaša linearno, već sistemski.
Evropa je dugo gradila energetski model zasnovan na pretpostavci da se rizici mogu izolovati. Ideja je bila da se volatilnost gasa „zaključa“ dugoročnim ugovorima, da se struja stabilizuje kroz tržišne mehanizme i da se nafta prepusti globalnom tržištu. Taj model je funkcionisao u okruženju stabilne geopolitike, predvidivih tokova i relativno sporih tehnoloških promena. Danas, nijedna od tih pretpostavki više ne važi.
Električna energija je postala centralna tačka sistema. Ne zato što je najvažniji energent po volumenu, već zato što je najosetljiviji na neravnoteže. Za razliku od gasa i nafte, struja se ne može skladištiti u velikim količinama bez dodatne infrastrukture. Svaki poremećaj u snabdevanju, svaka promena u proizvodnji ili potražnji, trenutno se reflektuje na ceni. Zbog toga elektroenergetsko tržište sve češće „usisava“ probleme iz drugih sektora.
Gas je u tom kontekstu postao ključni stabilizator, ali i glavni prenosilac rizika. Uloga gasa kao fleksibilnog goriva, sposobnog da brzo reaguje na promene u proizvodnji iz vetra i sunca, dovela je do toga da se gasni sistem sve više ponaša kao produžetak elektroenergetskog sistema. Kada vetar stane ili solarna proizvodnja padne, gasne elektrane preuzimaju teret. Kada se potražnja za strujom poveća, gasni balans se zateže. Granica između gasnog i elektroenergetskog tržišta praktično nestaje.
Nafta, iako često izostavljena iz diskusija o elektroenergetskoj tranziciji, ostaje fundamentalni faktor sistema. Derivati utiču na troškove transporta energije, rada rafinerija, logistike goriva i rezervnih kapaciteta. U kriznim situacijama, nafta i derivati ponovo preuzimaju ulogu „goriva poslednje instance“, naročito u regionima sa ograničenom gasnom infrastrukturom. Kada se poremeti naftni tok, posledice se ne zaustavljaju na pumpama – one se prenose kroz ceo energetski lanac.
Ono što dodatno komplikuje sliku jeste činjenica da se ova međuzavisnost ne odvija ravnomerno u celoj Evropi. U centralnoj i jugoistočnoj Evropi, gde su tržišta plića, infrastruktura ograničenija, a zavisnost od uvoza veća, sistemski efekti su izraženiji. SEE region je posebno osetljiv jer istovremeno zavisi od gasnih interkonekcija, elektroenergetskih veza i naftnih logističkih pravaca. Šok u jednom segmentu ovde ima jači i brži efekat nego u zapadnoevropskim jezgrima.
Važan element ove nove realnosti je i promena u ponašanju tržišnih aktera. Trgovci energijom više ne mogu da posmatraju tržišta izolovano. Strategije zasnovane isključivo na jednom energentu postaju neadekvatne. Portfeljski pristup, koji uvažava međusobne veze između struje, gasa i nafte, postaje nužnost, a ne sofisticirana opcija. Rizik se više ne meri po tržištu, već po sistemu.
Regulatorni okvir dodatno pojačava ove veze. Politike koje ciljaju jedan sektor često proizvode nepredviđene posledice u druga dva. Ograničenja emisija u elektroenergetici povećavaju potražnju za gasom. Subvencije za obnovljive izvore menjaju strukturu potražnje za fleksibilnošću. Sankcije i poremećaji u naftnom sektoru utiču na troškove proizvodnje i transporta energije u celini. Energetska politika prestaje da bude sektor-specifična i postaje sistemski faktor rizika.
U tom kontekstu, tvrdnja da Evropa ima „jedno energetsko tržište sa tri goriva“ nije metafora, već operativna realnost. Analiza po gorivima i dalje ima smisla na tehničkom nivou, ali strateško razumevanje tržišta zahteva integrisani pristup. Bez njega, rizici se pogrešno procenjuju, a odluke donose na osnovu nepotpunih informacija.
Ovaj članak postavlja osnovu za razumevanje tog novog sistema. U nastavku serijala, fokus će se pomerati sa opšte slike ka konkretnim mehanizmima: kako se volatilnost prenosi između tržišta, zašto gas-struja veza postaje osovina sistema i na koji način infrastruktura, logistika i fleksibilnost definišu stvarnu cenu energije. Razumevanje međuzavisnosti više nije akademsko pitanje – ono je preduslov za opstanak na savremenom energetskom tržištu.
