Za Srbiju, CBAM ne počinje na granici sa Evropskom unijom. On počinje u elektroenergetskom sistemu. Iako se CBAM formalno primenjuje na uvoz robe i električne energije u EU, njegov najdublji ekonomski efekat u Srbiji neće se videti u carinskim deklaracijama, već u troškovima industrijske proizvodnje, izvoznim maržama i investicionim odlukama. Električna energija, kao osnovni industrijski input, postaje prenosnik ugljeničnog rizika kroz čitavu privredu.
Srpski industrijski model je decenijama bio oslonjen na kombinaciju relativno jeftine električne energije, stabilnog baznog sistema i izvozne orijentacije ka EU. CBAM direktno dovodi u pitanje sva tri stuba. Ne zato što Srbija izvozi velike količine električne energije u EU, već zato što se njen elektroenergetski miks sve više reflektuje u konkurentnosti industrije koja izvozi.
Ugljenična struktura EPS-a kao industrijski problem
Elektroenergetski sistem Srbije je strukturno definisan lignitom. Termoelektrane na ugalj čine osnovu proizvodnje, obezbeđuju baznu energiju i stabilnost sistema, ali istovremeno određuju visok ugljenični intenzitet prosečnog megavat-časa. U uslovima CBAM-a, ta činjenica prestaje da bude isključivo energetsko ili ekološko pitanje. Ona postaje industrijski trošak.
Za industriju u Srbiji, struja iz sistema sa visokim udelom uglja nosi dve posledice. Prva je direktna, kroz rast troškova električne energije usled pritiska na EPS da internalizuje ugljenični rizik, bilo kroz buduće domaće mere, bilo kroz gubitak izvozne pozicije. Druga je indirektna, ali dugoročno ozbiljnija: visoko ugljenična struja povećava ugljenični otisak industrijskih proizvoda koji se izvoze u EU i time povećava njihov CBAM teret.
U tom smislu, čak i industrijski sektor koji formalno ne potpada pod CBAM na struju, de facto ga plaća kroz slabiju tržišnu poziciju svojih proizvoda.
Industrija između dva CBAM-a
Srpska industrija se nalazi između dva sloja CBAM pritiska. Prvi dolazi direktno kroz proizvode koji su već obuhvaćeni CBAM-om ili će to uskoro biti, poput čelika, aluminijuma, cementa i hemijskih proizvoda. Drugi, često zanemaren, dolazi kroz električnu energiju koja je ugrađena u te proizvode.
U EU, industrija već godinama posluje u okviru EU ETS-a. Cena ugljenika je poznata, predvidiva i ugrađena u dugoročne ugovore, investicione planove i PPA strukture. U Srbiji, industrija se suočava sa naglom promenom pravila igre, bez prelaznog perioda koji bi omogućio prilagođavanje.
Ova asimetrija stvara konkurentski jaz. Srpski proizvođač može imati niže troškove rada i logistike, ali ako mu energetski input nosi visoki ugljenični rizik, CBAM taj jaz brzo poništava. Industrija tako gubi jednu od ključnih prednosti bez mogućnosti da je brzo nadomesti.
Električna energija prestaje da bude neutralna roba
Tradicionalno, industrija u Srbiji je električnu energiju posmatrala kao regulatorno stabilan i relativno neutralan input. Dugoročni ugovori sa EPS-om, često sa implicitnom državnom podrškom, obezbeđivali su predvidivost i zaštitu od volatilnosti tržišta.
CBAM menja tu logiku. U svetu u kome je ugljenični intenzitet ekonomska varijabla, struja više nije homogena. Industrijski potrošači koji izvoze u EU sve češće moraju da postavljaju pitanje porekla električne energije, njenog vremenskog profila i emisija po megavat-času. Bez sistemskog odgovora EPS-a, industrija ostaje bez alata da upravlja tim rizikom.
To otvara prostor za fragmentaciju. Veliki industrijski potrošači počinju da razmatraju sopstvene obnovljive izvore, korporativne PPA ugovore ili čak relokaciju proizvodnje. Srednja industrija, koja nema pristup kapitalu ni pregovaračku snagu, ostaje zarobljena između rastućih troškova i regulatornih zahteva EU tržišta.
Uticaj na investicione odluke i FDI
CBAM na električnu energiju ima snažan, ali često nevidljiv uticaj na odluke stranih investitora. Kada investitor razmatra Srbiju kao proizvodnu lokaciju za izvoz u EU, on više ne posmatra samo poreske stope, subvencije i cenu rada. Ključno pitanje postaje: kakav je ugljenični profil energije kojom će fabrika biti snabdevana narednih 15 do 20 godina?
Ako odgovor ostane neizvestan, Srbija gubi deo svoje investicione atraktivnosti, posebno u energetskim i materijalno intenzivnim sektorima. Investitori koji ciljaju dugoročnu usklađenost sa EU regulativom sve češće biraju lokacije gde je zelena energija sistemski dostupna, a ne projektno iznuđena.
To ne znači da Srbija gubi svaku šansu. Ali znači da se industrijska konkurentnost više ne može graditi bez jasne elektroenergetske tranzicione strategije.
Domaće oporezivanje ugljenika kao industrijski alat
Jedan od ključnih nedostajućih elemenata u srpskom okviru je domaća cena ugljenika. Bez nje, CBAM funkcioniše kao eksterni porez čiji se prihod sliva van zemlje, dok domaća industrija snosi trošak.
Uvođenje domaćeg sistema oporezivanja ugljenika, usklađenog sa EU ETS-om, ne bi automatski povećalo ukupni teret za industriju, ali bi promenilo njegovu strukturu. Ugljenični trošak bi postao predvidiv, prihod bi ostajao u Srbiji, a država bi dobila fiskalni prostor da ga koristi za industrijsku tranziciju, subvencije za čistu energiju ili smanjenje drugih parafiskalnih nameta.
Bez tog mehanizma, industrija ostaje pasivni primalac CBAM pritiska, bez ikakvog povraćaja kroz javne politike.
Industrijska tranzicija ili industrijska erozija
CBAM na električnu energiju stavlja Srbiju pred strateški izbor. Jedan put vodi ka postepenoj industrijskoj eroziji, gde rastući energetski i regulatorni troškovi potiskuju energetski intenzivne proizvodnje, a investicije se sele u sisteme sa nižim ugljeničnim rizikom. Drugi put vodi ka aktivnoj industrijskoj tranziciji, u kojoj se elektroenergetska politika koristi kao alat za očuvanje i transformaciju industrije.
Ta tranzicija ne podrazumeva samo izgradnju novih obnovljivih kapaciteta, već promenu načina na koji se energija proizvodi, raspodeljuje i ugovara sa industrijom. Industriji je potrebna struja koja je niskougljenična u realnom vremenu, dostupna u satima proizvodnje i regulatorno priznata na tržištu EU.
CBAM struja kao ogledalo industrijske politike Srbije
CBAM na električnu energiju ne predstavlja izolovanu regulatornu pretnju. On je ogledalo u kome se vidi stvarna usklađenost srpske industrijske i energetske politike sa evropskim tržištem. Srbija može da nastavi da CBAM doživljava kao eksterni namet, ili može da ga iskoristi kao signal za unutrašnju reformu.
Industrijska konkurentnost Srbije u narednoj deceniji neće zavisiti samo od subvencija, radne snage ili logistike, već od sposobnosti da se električna energija transformiše iz skrivenog ugljeničnog rizika u stabilan, nizakougljenični industrijski input. CBAM ne stvara taj izazov. On ga samo čini vidljivim, merljivim i nemoguće ignorisati.
