U klasičnom energetskom razmišljanju snaga sistema merila se kapacitetom. Koliko megavata je instalirano, koliki je rezervni margin, koliki su godišnji bilansi. Ako je kapacitet bio dovoljan da pokrije vršno opterećenje uz razumnu rezervu, smatralo se da je sistem stabilan. Danas taj kriterijum više ne važi. U savremenom energetskom sistemu, a posebno u sistemima poput srpskog koji su snažno povezani sa regionom, kapacitet bez fleksibilnosti ima ograničenu vrednost. Ono što određuje cenu, rizik i stabilnost jeste sposobnost reakcije.
Fleksibilnost je postala nova valuta energetskog sistema. Ona se ne meri samo megavatima ili kubicima, već vremenom, pouzdanošću i dostupnošću u kritičnim trenucima. Tržišta je već cene, i to nemilosrdno, kroz volatilnost, balansne troškove, špiceve cena i razdvajanje tržišta. Srbija ovu poruku prima svakodnevno, iako je još uvek često tumači kroz stare kategorije.
Osnovni razlog zašto fleksibilnost preuzima primat leži u prirodi promena koje su zahvatile proizvodnju i potrošnju. Varijabilni obnovljivi izvori promenili su odnos između ponude i vremena. Energija je često dostupna kada nije potrebna, a nedostaje kada je najpotrebnija. Ova asimetrija ne može se rešiti pukim dodavanjem još kapaciteta iste vrste. Ona zahteva sposobnost da se energija premesti u vremenu i prostoru.
U elektroenergetskom sistemu Srbije, ova potreba se ispoljava na više nivoa. Hidroelektrane tradicionalno predstavljaju najvažniji fleksibilni resurs, ali njihova dostupnost zavisi od hidrologije, koja je sve nepredvidivija. Termoelektrane imaju tehnička ograničenja u brzini promene snage i pouzdanosti u ekstremnim režimima rada. Gasne elektrane, iako fleksibilne po prirodi, zavise od gasnog balansa regiona i dostupnosti goriva. Nijedan od ovih resursa sam za sebe više ne obezbeđuje stabilnost.
Brzina reakcije je prvi sloj fleksibilnosti. U trenucima naglog pada proizvodnje iz vetra ili sunca u regionu, ili naglog rasta potrošnje, sistem mora da reaguje u minutima, a ne u satima. Resursi koji mogu brzo da se uključe ili isključe postaju presudni za formiranje cene. U tim satima, tržište ne pita koliki je godišnji kapacitet, već ko može da reaguje odmah. Srbija tu brzinu često mora da „uvozi“ kroz regionalne tokove, što je čini ranjivom na zagušenja i cenovne skokove.
Drugi sloj je trajanje reakcije. Brzi resursi mogu da stabilizuju sistem kratkoročno, ali ne mogu da ga nose kroz višesatni ili višednevni stres. Za to su potrebna skladišta, hidroakumulacije, gasna skladišta i resursi sa sigurnim gorivom. U Srbiji, ovaj sloj fleksibilnosti je ograničen. Gasna skladišta imaju važnu, ali ne presudnu ulogu u kratkoročnom balansiranju. Hidroakumulacije su izložene klimatskim rizicima. Rezultat je sistem koji može da reaguje, ali se brzo „umara“.
Treći sloj fleksibilnosti je raspoloživost pod ograničenjima. Fleksibilnost koja postoji na papiru, ali ne može da se aktivira zbog regulatornih, tržišnih ili infrastrukturnih barijera, ekonomski je bezvredna. Ako mreža ne može da prenese energiju, ako gorivo nije dostupno u kritičnom trenutku, ili ako tržišna pravila obeshrabruju reakciju, fleksibilnost ostaje zaključana. Srbija se sa ovim problemom susreće često, jer fleksibilni resursi zavise od regionalne koordinacije i infrastrukture.
Gas u ovom kontekstu ima dvostruku ulogu. On je ključni izvor fleksibilnosti, ali i ključni izvor rizika. Kada je gas dostupan i cenovno prihvatljiv, sistem je elastičniji. Kada se gasni balans zategne, fleksibilnost postaje skupa ili nedostupna, a cene struje reaguju eksplozivno. Srbija, kao deo regionalnog gasnog sistema, ne kontroliše ovu dinamiku, ali je direktno trpi.
Prekogranična fleksibilnost dodatno komplikuje sliku. Interkonekcije omogućavaju deljenje fleksibilnosti između zemalja, ali samo dok nisu zasićene. Kada se pojavi regionalni stres, svi istovremeno traže isto – brzinu i pouzdanost. Tada se granice zatvaraju, a fleksibilnost postaje lokalna i skupa. Srbija u tim trenucima više ne može da računa na „uvoz stabilnosti“, već mora da se osloni na ono što ima unutar sistema.
Tržišta su već internalizovala ovu realnost. Cena električne energije u Srbiji i regionu sve češće se određuje u satima kada fleksibilnost nedostaje, a ne u satima prosečne proizvodnje. To znači da mali broj ekstremnih sati može da odredi godišnji rezultat. Za industriju, to znači da energetski rizik više nije linearan. Za investitore, to znači da projekti koji nude fleksibilnost imaju nesrazmerno veću vrednost od onih koji nude samo energiju.
Politike koje se fokusiraju isključivo na povećanje kapaciteta, bez jasne strategije fleksibilnosti, proizvode paradoks. One mogu sniziti prosečne cene, ali povećati volatilnost. Potrošači tada plaćaju manje „u proseku“, ali mnogo više u kritičnim trenucima. Država je primorana da interveniše, čime se dodatno narušavaju tržišni signali. Fleksibilnost se ne izgrađuje, već se iznuđuje kroz krize.
Za Srbiju, pitanje fleksibilnosti nije akademsko. Ono je ključno za energetsku bezbednost, industrijsku konkurentnost i fiskalnu stabilnost. Sistem koji nema dovoljno fleksibilnosti prebacuje rizik na potrošače i budžet. Sistem koji je fleksibilan može da apsorbuje šokove bez dramatičnih posledica.
Fleksibilnost kao valuta znači da se vrednost sistema meri njegovom sposobnošću da reaguje, a ne njegovom veličinom. U tom smislu, Srbija se nalazi na prekretnici. Može nastaviti da gradi kapacitete bez rešavanja pitanja fleksibilnosti i plaćati cenu kroz volatilnost, ili može strateški ulagati u resurse koji omogućavaju brzinu, trajanje i pouzdanost reakcije.
