Srbija je u svetu poznata kao jedna od prvih država koja je imala zakon o rudnicima. Donet je u vreme despota Stefana Lazarevića 1412, a krajem njegove vladavine bili smo jedan od najvećih proizvođača srebra u Evropi. Rudarstvo u srednjovekovnoj Srbiji je delatnost koja je imala veliki ekonomski značaj, naročito u periodu od 13. do 15. veka, a iz zemlje se vadila ruda olova, bakra, gvožđa, srebra i, u manjoj meri, zlata.
To je istorija u kojoj je bilo lako od rudarstva napraviti okosnicu razvoja jer ekoloških pokreta nije bilo, a ni nauke o zaštiti životne sredine. Sadašnjost je nešto drugačija. Iako pod zemljom države Srbije, prema procenama, leži veliko rudno bogatstvo, vredno više od 200 milijardi dolara, kako je 2021. godine otkrila tadašnja ministarka rudarstva Zorana Mihajlović, tu su i ekološki pokreti i nauka o zaštiti životne sredine koji se protive rudarenju. Njihova aktivnost poslednjih godina ima veliku vrednost jer su uspeli da ubede znatan deo javnosti da bi rudarski biznis Srbiji doneo više štete za životnu sredinu nego koristi od eksploatacije rude. U tom kontekstu posebno se apostrofiraju litijum i rudnik Jadar, gde su u bici ekologa i vlasti ovi prvi za sada odneli pobedu. Tako su zeleni aktivisti, koji su godinu dana bili na barikadama protivnika rudarskog biznisa, uspeli da zaustave ovaj projekat koji je država percepirala kao veliku razvojnu šansu Srbije.
Ako zanemarimo projekat „Jadar“ i kompaniju „Rio Tinto“, koja nije uspela da ubedi ne samo ekološke aktiviste, već i javnost da rudarenje na ovom prostoru neće naneti štetu, pitanje je ima li autoriteta iz nauke i struke koji bi dao odgovor na pitanje da li je dar od boga procenjen na više od 200 milijardi razvojna šansa ili zla sreća i put u propast Srbije.
Autoriteta iz rudarske i geološke struke ima, ali kada je reč o litijumu, nisu se čuli. Naprotiv, o tome su uglavnom ćutali ili su pak bili nadglasani od ljudi iz drugih struka, koji su se pridružili ekološkim aktivistima. A njihova reč bi morala da se čuje kako bi se ispravno procenilo ima li održivog rudarstva baziranog na zelenoj platformi i može li ono da bude razvojna šansa zemlje. Možda bi njihova reč zaustavila rovovske borbe pristalica i protivnika rudarenju pošto do toga nije došlo, iako je i Svetska banka uradila procenu rudnih potencijala naše zemlje i konstatovala da imamo veliku šansu da budemo lideri u ovoj oblasti i kreiramo budućnost Evrope.
Ključno je pitanje, ističe se u analizi Svetske banke, da li je Srbija spremna da iskoristi tu priliku, s obzirom na to da u poslednjih nekoliko decenija nisu otvoreni veći rudnici i da se nije mnogo odmaklo od istraživanja ka eksploataciji. U studiji stoji i značajna konstatacija – Srbija ima mogućnost da postane globalni dobavljač za litijum i bakar. Ova analiza i studije nekih domaćih institucija nagoveštavaju da bi, ako bi se iskoristile bar neke rudne rezerve, Srbija za 10 godina mogla sadašnje učešće rudarstva u BDP da podigne sa 2,1 do 2,7 odsto na pet ili čak 10 odsto. Naravno ako bi uspeli da se pomire ekološki i ekonomski standardi. Oni su očigledno pomireni u značajnom delu sveta gde rudarska proizvodnja raste. Tako bar tvrdi za NIN Predrag Mijatović, zamenik direktora Geološkog zavoda Srbije.
„Rudarska industrija u celom svetu cveta, sa enormnim ulaganjima. Prema podacima publikacije ‘Global Mining Investment Outlook’, za 2021. godinu nivo ulaganja u rudarstvo u svetu je oko 1,8 triliona dolara, a aktivno je oko 13.000 rudarskih projekata. Prema istom izvoru, nivo investicija u rudarstvu u EU je oko 70 milijardi evra sa tendencijom rasta. Rast investicija u rudarstvu u svetu i u EU povezan je sa problematikom kritičnih mineralnih sirovina, klimatskim promenama, dekarbonizacijom, održivim izvorima energije i razvojem čistih tehnologija“, objašnjava Mijatović.
Njegove navode potvrđuje Čedomir Beljić, profesor na Rudarsko-metalurškom fakultetu u Beogradu.
50 različitih sirovina
„Rudarska proizvodnja u svetu ne pada, ona raste. Koristi od rudarstva su velike i nesporne, naravno, uz uvažavanje zaštite životne sredine. Ulaganja u ugljani sektor, verujte, rastu, ne padaju. S jedne strane imamo opravdane zahteve po pitanju ekologije, s druge strane imamo industriju koja je bazirana na mineralnim sirovinama koje su esencija industrijskog razvoja i tehnološkog napretka i bez toga jednostavno ne može. Mora se naći balans i u Srbiji, jer je ona rudarska zemlja. U temeljima srpske države je rudarstvo, to nije ni mit, ni šarena laža, pa je potpuno izvesno da se rudarstvo neće zaustaviti“, objašnjava Beljić.
Drugim rečima, stručnjaci smatraju da sa primenom određenih ekoloških standarda, rudarstvo za Srbiju nije zla sreća već razvojna šansa.
„Dosadašnjim geološkim istraživanjima u Srbiji je registrovano nešto više od 50 različitih mineralnih sirovina. Stepen istraženosti ovih sirovina je raznolik, od rudnih pojava do ležišta. Neke od njih su sirovine koje su u EU i svetu proglašene kritičnim materijalima (KMS), koje naš zakon ne prepoznaje. U njemu su definisane samo strateške sirovine, a na listi EU se nalazi tridesetak kritičnih materijala. Naša geološka istraživanja su registrovala da se sa te njihove liste u Srbiji nalaze bakar, antimon, mangan, volfram, nikal-kobalt, titan, boksit, litijum, magnezit, feldspati, barit, fluorit, bor, fosforit, grafit, arsenik, bizmut. Tu su i sekundarna ležišta, uz rudnike olova-cinka i bakra, u kojima su registrovani značajni sadržaji skandijuma, indijuma, galijuma“, navodi Mijatović.
Profesor Beljić pak pojašnjava da je, i pored mnogih kritičnih materijala kojih ima u Srbiji, EU najviše zainteresovana za tri.
„To su litijum, bakar i nikl. Jedan od kritičnih materijala na listi EU je ugalj, što čudno zvuči zbog karbon fri politike, ali koks se može dobiti jedino od ugljovodonika ili uglja“, pojašnjava Beljić.
Podaci Ministarstva energetike i rudarstva pokazuju da od metala u Srbiji ima najviše bakra, čije su bilansne rezerve 1,35 milijardi tona (geološke 2,5 milijardi) i koncentrisane su u regionu oko Bora, kao i zlato, od oko 98 tona. Postoje i preliminarni rezultati da u južnoj Srbiji, na granici sa Severnom Makedonijom i Bugarskom, postoje bilansne rezerve od gotovo sedam miliona tona rude. Slede rude olova i cinka sa rezervama oko 6,2 miliona tona, rude molibdena sa oko 1,2 milijarde tona, antimona sa oko 4,1 milijardu tona… Tu je i cink, čije su vanbilansne rezerve oko 27 miliona tona.
Rezultat svega toga je da je miris profita privukao strane rudarske i istraživačke kompanije, pa je u međunarodnim poslovnim krugovima počelo da se govori o Srbiji kao Eldoradu. To potvrđuje i broj izdatih dozvola za geološka istraživanja.
Upoznati građane
„Ukupan broj istražnih polja za koje je Ministarstvo izdalo dozvole za geološka istraživanja je 168, od kojih 112 za geološka istraživanja metaličnih mineralnih sirovina, osam za energetske mineralne sirovine i 48 za nemetalične mineralne sirovine. Fokus je uglavnom na istraživanju metaličnih mineralnih sirovina i to od kompanija sa inostranim kapitalom. One se najviše interesuju za istraživanja zlata, bakra, olova i cinka. Sve te kompanije imaju i svoje firme u Srbiji, a samo određene svetske kompanije imaju kapital i znanje da ulažu u dugoročna istraživanja sa neizvesnim ishodom, jer se pre ispitivanja i istražnih radova ne može znati da li ima ležišta i koliko su bogata rudom“, kažu za NIN u Ministarstvu rudarstva i energetike i dodaju:
„Što se tiče istraživanja i eksploatacije nemetaličnih sirovina, koje se uglavnom koriste kao građevinski materijal, obavljaju ih domaće kompanije – na 235 eksploatacionih polja se vrši aktivna eksploatacija, a istraživanja se vrše na 55 polja“.
Nakon invazije stranaca na rudna bogatstva Srbije, zbog njihovih aktivnosti koje su često daleko od javnosti, ali i vlasti koja nedovoljno upoznaje građane sa planovima države, ekološki pokreti su otpočeli borbu protiv rudarenja. Zato su im zahtevi često i radikalni, poput onih koje je izneo Savez ekoloških organizacija Srbije (SEOS), koji traži od Ministarstva rudarstva i energetike obustavu svih rudarskih projekata u Srbiji zbog, kako kažu, štetnog uticaja na životnu sredinu, infrastrukturu i ekonomiju zemlje.
Kritične sirovine
„Tražimo povlačenje svih prava i dozvola na istraživanja koja su data rudarskim kompanijama, sve dok se ne utvrdi kako su ih dobili. Rudarski projekti, pa i istražne radnje moraju da se zaustave. Treba da se zna da je rudarenje jedan od velikih korisnika vode, sa posledicama klimatskih promena u budućnosti, pa je pitanje ko će imati prioritet da koristi vodu, građani, energetski sektor, poljoprivreda…“, zajednički je stav više ekoloških organizacija.
Predrag Mijatović, zamenik direktora Geološkog zavoda, kaže da ne želi da licitira vrednošću rudnog bogatstva Srbije, ali da je siguran da ono nije zla kob, već razvojna šansa.
„Postoji značajan potencijal za razvoj rudarstva. Mnoge lokacije na kojima su otkrivene mineralne sirovine nisu istraživane detaljnije, tako da su ostala otvorena pitanja o rezervama, količinama, kvalitetu… S druge strane, Srbija je donela sve zakone kojima se reguliše zaštita prirode, a Vlada i mnoge pravilnike koji obavezuju sve u rudarstvu da se pridržavaju ekoloških i drugih tehničkih normi. Podatak o 200 milijardi dolara vrednosti rudnog bogatstva pojavio se pre dve godine za vreme ministarke Zorane Mihajlović. Taj iznos je krajnje orijentacioni“, objašnjava Mijatović.
Iz aktuelnog Ministarstva rudarstva, koje vodi Dubravka Đedović Handanović, navode da trenutno rade na analizi mineralnih rezervi i resursa, ali kažu da je jasno da je rudarstvo razvojna šansa Srbije.
„Proveravamo sve brojke i kada budemo imali preciznu analizu, obavestićemo javnost. Treba da se zna da rudarstvo učestvuje u BDP-u Srbije od 2,1 do 2,7 odsto, a u samu eksploataciju uloženo je više od milijardu evra samo u 2023. godini. Zbog sve veće potrebe za kritičnim mineralnim sirovinama, očekuje se povećanje rudarskih aktivnosti na globalnom nivou, sa fokusom na rudama i mineralima koji su ključni za razvoj tehnologija, među kojima su bakar, kobalt, litijum, borat, nikl… Postojeće rezerve ruda bakra, olova, cinka, sa zlatom i srebrom kao pratiocima, omogućuju višedecenijsku eksploataciju i značajno podizanje postojećih kapaciteta primenom savremenih tehnika i tehnologija. Razvojna šansa Republike Srbije svakako je korišćenje kritičnih mineralnih sirovina, jer će se potražnja za njima udesetostručiti do 2050. Raspolažemo brojnim mineralnim sirovinama koje su u svetu označene kao kritične, kao što su kobalt, antimon, bor, litijum, feldspat, fluorit, magnezijum, barit, fosfati, mangan, titanijum, volfram“, navode za NIN iz Ministarstva rudarstva.
Jasno je da vlast ne pokazuje nameru da odustane od rudarstva kao zlatnog runa srpske ekonomije. Ne odustaju ni ekološki aktivisti od protivljenja, a opozicija na to ne gleda blagonaklono jer sumnja da zlatogrivi krilati ovan ne sedi u Beogradu već u Briselu, odnosno da je rudno bogatstvo Srbije put u propast, a razvojna šansa za EU. Za sada traje rovovska bitka pristalica i protivnika rudarenja i bez pravih argumenata stručnjaka, a ne političara, ne zna se da li je famoznih ili navodnih 200 milijardi dolara rudnog bogatstva za Srbiju razvojna šansa ili put u propast.
Svilanović: Srpski litijum jedna od tri top-teme
Njihov radikalizam donekle je uslovljen i gromoglasnom tišinom države o tome šta EU traži od Srbije, odnosno da li se ispod žita kroje neki planovi vezani za kritične sirovine koje su njoj potrebne, zanemarujući uticaj na srpsku životnu sredinu. Goran Svilanović, bivši ministar spoljnih poslova, a sada član radne grupe koja treba da sačini izveštaj o međuzavisnosti EU i njenog susedstva, kaže da zbog toga mora vlast otvoreno da obavesti javnost.
„Mogućnost da Srbija postane jedan od snabdevača EU kritičnim materijalima otvorila je prostor da naša država bude važnija nego do sada u očima evropskih partnera u geopolitičkom smislu, ali i pitanje na koji način bi Srbija to mogla koristiti u ekonomskom smislu. EU je, posle pandemije i rata u Ukrajini, odlučila da u što većoj meri smanji zavisnost od Kine i Rusije i zato u svom širem okruženju traži zemlje koje bi mogle da je snabdevaju kritičnim materijalima. Srpski litijum je među tri najvažnije teme u odnosima Zapadnog Balkana i EU, ali o tome u Srbiji niko otvoreno ne govori. Mora se sagledati ekonomski interes Srbije za eksploataciju velikog rudnog bogatstva i predočiti javnosti da u toj oblasti postoje čiste tehnologije koje ne štete životnoj sredini“, praktično je Svilanović ponovio za NIN ono što je prvi put izneo pre nekoliko meseci na stručnom skupu „Luk ap“, prenosi NIN.
