Neefikasnost tradicionalnih i nacionalnih sistema i mehanizama zaštite i bezbednosti na planu suprotstavljanja novim i asimetričnim pretnjama
Izdiferenciranost uslova u kojima se odvija koncept zaštite kritične nacionalne infrastrukture produkuje više bogato razuđenih i teško uporedivih modela zaštite tog kompleksa. Četiri organizaciona modela zaštite, sa različitim performansama i fizionomijama, čine osnovu stručnog rada koji potpisuju Ljuba Pejanović sa novosadskog Fakulteta za pravne i poslovne studije i Dragan Kolev i Cvijetin Živanović sa banjalučkog Univerziteta APEIRON. Tekst je predstavljen na „Energetici 2014”, međunarodnom savetovanju koje je, u organizaciji Saveza energetičara, održano na Zlatiboru krajem marta 2014. godine.
Teroristički napadi 11. septembra 2001. godine, kao i mnogi drugi koji su nakon toga usledili, potvrdili su neefikasnost tradicionalnih i nacionalnih sistema i mehanizama zaštite i bezbednosti na planu suprotstavljanja novim i asimetričnim pretnjama i pojavi do tada nepoznatih opasnosti i rizika, što je rezultiralo zaokretom strateške misli u traganju za optimalnijim pristupima. Savremenim državama nedostaju razrađujuća strategija bazično usmerena ka zaštiti kritične infrastrukture, zatim metodološka uputstva i tehnički normativi radi utvrđivanja kriterijuma identifikacije i kategorizacije objekata, procesa, mreža, institucija i javnih službi koji spadaju u kompleks kritične infrastrukture. Takođe, evidentan je i deficit preventivnih strategija sa tehnologijom izrade negativnih scenarija, kao i merila za optimalnu alokaciju resursa neophodnih za zaštitu.
Dizajniranje bezbednosne arhitekture i njoj analognih modela zaštite kritične infrastrukture sve više postaje jedan od najizazovnijih aspekata rada tokom poslednje dve decenije. Veliki pomaci jesu načinjeni, ali su se od početka u gotovo svim državama evroatlantskog saveza pojavila brojna pitanja, nedorečenosti i nedoslednosti, koje su naučno-stručni krugovi prepoznali kao strateške dileme. One će kasnije izazvati ozbiljne polemike i oprečna rešenja, naročito između Sjedinjenih Američkih Država i Evropske unije. Rezultat je razuđena i šarolika praksa koja obiluje divergentnim pristupima i modelima zaštite.
Nakon odgovarajućeg teorijskog okvira, autori su predstavili četiri glavna modela organizovanja zaštite krtitične infrastrukture. Prva diskrepanca ogleda se u postojanju različitih modela bezbednosnog delovanja u kojem su sadržani i odgovor države na različite forme ugrožavanja infrastrukture i pripreme, odnosno mobilizacije i upotrebe državnih potencijala radi sprečavanja, eliminisanja i saniranja nastalih posledica. Na jednoj strani egzistira američki koncept, koji je prilično uređen. Drugo, Evropska unija još uvek nije definisala sve elemente koji čine bezbednosnu agendu kritične infrastrukture. Uporedni prikaz strateških rešenja u zemlljama članicama pokazuje da postoji konsenzus samo oko nekih ključnih pitanja. Treći model jeste ruski strateški pristup, a četvrti se usporenim tempom i uz velike teškoće realizuje u tranzicionim zemljama.
Rastući potencijal opasnosti, pretnji i rizika po objekte kritične infrastrukture mora da prati i odgovarajući i sistemski zasnovan višedimenzionalni pristup jačanju kapaciteta države u preveniranju, savlađivanju, sanaciji i oporavku od posledica terorizma i elementarnih katastrofa i ponovnom uspostavljanju svih društvenih funkcija i državnih segmenata. To je široka, kompleksna, razuđena i vrlo iznijansirana oblast koja se, kako autori pišu, može specifikovati kao par excellence izazov ili lajtmotiv najvišeg ranga.
