Iako je liberalizovano još pre dve godine srpsko tržište naftnih derivata još nije profunkcionisalo u potpunosti, jer još nisu počeli da se sa konkurencijom bore po tržišnim principima: kvalitetom i konkurentnim cenama.
Već godinama se u domaćoj javnosti, uglavnom pred početak letnje turističke sezone, u javnost lansira priča o tome kako se u Srbiji, u odnosu na evropske i zemlje u okruženju, toči gorivo najlošijeg kvaliteta. Uz to ide ocena da plaćamo skuplji benzin i dizel od vozača u drugim zemljama.
Ova teza je nedavno ponovo lansirana, uz ocenu da država ništa ne čini da bi rešila taj problem i da je, čak, Pravilnikom o minimalnim tehničkim uslovima za obavljanje trgovine naftom i derivatima nafte i pravilnikom o kvalitetu motornih goriva, zapravo, zabranila uvoz goriva iz Evropske unije, sve kako bi se vlasnici benzinskih pumpi naterali da gorivo kupuju od Naftne industrije Srbije, vlasnika rafinerije za preradu sirove nafte, odnosno, za proizvodnju domaćeg benzina i dizela.
Ovo, svakako, ne stoji jer, tržište naftnih derivata u Srbiji je liberalizovano već drugu godinu. Cene su, dakle, slobodne. Čak naftaši mogu da ih formiraju slobodnije nego, na primer, u Hrvatskoj koja je upravo postala članica Evropske unije. Tamo, naime, država određuje maksimalne cene goriva.
Srpske odredbe za kvalitet, uslove poslovanja sa naftnim derivatima su, međutim, uglavnom, prepisane iz zakonodavstva Evropske unije. Licence učesnicima na tržištu izdaje Agencija za energetiku Republike Srbije (AERS). Tako je za Trgovinu naftom, derivatima nafte, biogorivima i komprimovanim prirodnim gasom AERS izdao čak 172 licence Da nijedna kompanija nema više monopol vidi se i po tome što je najnovija licenca izdata 4. juna ove godine Preduzeću za trgovinu PAN-LEDI DOO Pančevo. Za Skladištenje nafte, derivata nafte i biogoriva AERS je izdao 13 licenci.
Broj licenci, naravno, nije garant funkcionisanja tržišta ali, svakako je dobar preduslov. Zanimljivo je, međutim, da ove ocene iznosi osoba koja se predstavlja kao predsednik Udruženja vlasnika privatnih pumpi. Takvo udruženje u registru Agencije za privredne registre nismo uspeli da nađemo. Uz to, za ovog naftaša njegove bivše kolege, vlasnici privatnih pumpi, tvrde da više nije vlasnik nijedne benzinske pumpe.
A država, koja svakako još mnogo toga treba da učini kako bi u potpunosti regulisala tržišne uslove poslovanja u sektoru veleprodaje i maloprodaje naftnih derivata sigurno nije pre dve godine napravila grešku u koracima donoseći Pravilnik o minimalniim tehničkim uslovima za obavljanje trgovine naftom i derivatima nafte. Ovaj dokument sadrži mere koje treba da suzbiju sivu ekonomiju – nelegalni uvoz i prodaju goriva koje ne odgovara propisanim standardima. Jer, u Srbiju je dozvoljen uvoz derivata čiji kvalitet zadovoljava EU standarde.
Na žalost, i dalje ima šverca goriva, kao i toga da pojedini preduzetnici uvoze gorivo lošeg kvaliteta, odnosno, neke frakcije naftnih derivata, koje potom prodaju kao benzin, odnosno, dizel. I, time država mora da se ozbiljno pozabavi. I deci je jasno da šverca ne može biti bez saradnje sa carinicima koji „zažmure“ u određenim trenucima. To, naravno, ne isključuje odgovornost drugih državnih organa, MUP-a, raznih inspekcija, poreznika…
Iz Ministarstva energetike najavljuju da će promet švercovanog goriva, namešavanja raznih komponenti, kao što su laka bazna ulja, razne materije koje se deklarišu kao biodizel, lakih frakcija benzina… biti eliminisan merama markiranja i monitoringa.
Ide se, dakle, ka tome da će i u Srbiji, kao u razvijenim zemljama, koje sprovode poštovanje propisa, samo gorivo koje je zvanično markirano i čiji je kavlitet ispitan moći da bude na trđištu.
Srbija, doduše, još nema laboratoriju ili laboratorije u kojima bi se ispitivao kvalitet svih vrsta goriva, kažu u Ministarstvu energetike napominjući da za TNG imamo laboratoriju od pre nekoliko meseci. Nema je, međutim, za biogoriva.
Ali, kako kažu, Uredba o markiranju je na snazi, a samo markiranje goriva će započeti do kraja godine. Monitoring i barem jednu kompletno opremljenu laboratoriju Srbija će dobiti do kraja 2014 godine. Programom monitoringa i markiranja će biti obuhvaćene sve benzinske stanice u Srbiji i sva skadišta.
Te mere sigurno će bitno uticati na kvalitet goriva u prodaji.
To je preduslov i za ravnopravnu konkurenciju. Uvoznici treba da poseduju ili rentiraju odgovarajuća skladišta. Ko od njih nema robe na lageru dolazi u situaciju koju smo imali prošle godine, kada je zbog niskog vodostaja na Dunavu bilo nemoguće dopremiti gorivo vodenim tranzitom.
Među naftašima – uvoznivcima se, doduše, često čuju komentari da je propisani kapacitet skladišta od 5.000 tona veliko opterećenje. Oni traže da država smanji kapacitet a mnogi od njih žele da rade bez skladišta i(li) bilo kakvih operativnih rezervi. Oni, zapravo, u vanrednim uslovima, kao što je bio slučaj sa niskim vodostajem Dunava, ne žele nikakvu odgovornost za snabdevanje tržišta. I, tu odgovornost prebacuju na NIS.
Danas, inače, pored NIS-a skladišta za naftne derivate imaju kompanije koje su uložile u ozbiljne brendirane lance benzinskih pumpi, skladišta i povećanje standarda poslovanja. U sektoru veleprodaje to su Naftahem, Speed, Petrobart, MB gas, VML a u sektoru maloprodaje Europetrol, Knez Petrol, MB gas i Avia. Uz to, tu su i inostrani lanci koji rade u Srbiji: Eko Srbija, OMV, MOL, Lukoil i Petrol.
Nesumnjiva je povezanost skladišnih kapaciteta sa kvalitetom derivata. Jer, ako je put goriva od proizvođača (NIS-a) ili iz uvoza organizovan tako da se poštuju propisi i roba lagerije u skladištima koja su kontrolisana inspekcija će, svakako, mnogo lakše moći da kontrolišu kakvo gorivo stiže na pumpe.
Moćiće, dakle, da se kontroliše i poreklo i kvalitet goriva. Ostaje pitanje cena. Jer, kada se pogleda tabela cena goriva u Evropi, na primer, vidi se da ima zemalja gde su benzin i dizel jeftiniji.
Ako se zna da u Srbiji pored NIS-a posluju naftne kompanije koje imaju svoje rafinerije u susednim zemljama (Eko Srbija, OMV, MOL, Lukoil), a da pored njih i svi ostali naftaši – vlasnici benzinskih pumpi mogu da ga uvezu (ako već nemaju licencu mogu da je nabave) ne može se za formiranje maloprodajne cene optužiti samo NIS. Čini se, zapravo, da je NIS mnogim naftašima “pokriće” za veliku trgovačku maržu.
Jer, ako nabave jeftinije gorivo iz inostranstva naftaši mogu formirati svoju cenu, biti konkurenti NIS-u i tako privući kupce.
Za tako nešto potrebno je, međutim, imati skladište. Sam ili u kooperaciji sa drugim kompanijama. Ili zakupiti skladište. Ko ozbiljno hoće da se bavi ovim biznisom mora se ozbiljno i pripremiti za tržišnu utakmicu. Ko ima skladište (svoje ili zakupljeno) moći će na tržištu derivate kupiti gorivo kada je cena niža pa će imati rezervu i neće zavisiti od trenutnih oscilacija.
Ovo nije šansa samo za velike. Vlasnici privatnih benzinskih pumpi u Srbiji konačno se moraju udružiti, registrovati i početi strteški da razmišljaju kako da doskoče konkurenciji velikih. Jedino tako će moci da opstanu u petrolejskom biznisu.
Očigledno je da srpsko tržište naftnih derivate još nije prebolelo najveću bolest odrastanja – slobodno tržište. Ko se prvi osmeli i krene sigurno će privući kupce i pobediti konkurenciju.
Izvor Balkan Magazin
