Ekonomisti kažu da je cena najčistije energije, električne, u Srbiji niska, ali samo rudari „Kolubare“ znaju koliko se njena proizvodnja skupo plaća. Njihovo radno mesto su krateri u kojima gigantski bageri „glodari“ neumorno žvaću jalovinu i ugalj i bacaju je na beskonačne trake koje se protežu kilometrima do elektrana, sušara i vozova.
Zimi su kopovi nemilosrdno ledeni, leti se pretvaraju u užarene zagušljive pećnice, a u jesen i proleće su opasne crne močvare gde se klizaju, prevrću i zaglavljuju mašine i ljudi.
Ništa lakše nije ni u ostalim delovima najvećeg rudarskog basena Srbije, koji putnici Ibarskom magistralom pre namirišu nego što ga vide, zbog isparenja i prašine iz pogona prerade uglja u Vreocima.
– Mnogo kašljemo – kaže Slobodan Filipović, rukovodilac smene koji vodi poslove oplemenjivanja i sušenja uglja. – Kašalj je počeo da me budi i noću. Nedavno je urađena statistika koja pokazuje da radnici iz sušare požive samo osam meseci posle penzionisanja.
Iz ovog pogona izlazi oko 1,5 miliona tona suvog lignita, najveći deo uglja koji se loži u toplanama, preduzećima, bolnicama, školama i kućama. A to je samo mali deo „Kolubarine“ proizvodnje 30 miliona tona godišnje. Rudari koji teško zarađuju hleb, ogorčeni su zbog, kako kažu, iskrivljene slike koja je stvorena o najvećoj kompaniji u Srbiji.
– Iskonstruisana je teza da smo mi opterećenje za budžet, iako dajemo 70 odsto uglja i 54 odsto struje Srbiji, a da se ne govori koliko punimo državnu kasu i budžete lokalnih samouprava – kaže generalni direktor basena Milorad Grčić. – „Kolubara“ je stub naše energetike i države, ona obezbeđuje 10.000 plata i angažuje hiljade radnika u drugim granama privrede. Malo ko je svestan napora i ličnih žrtava zaposlenih u basenu.
Početnici na površinskim kopovima u smeni pređu i po 20 kilometara po veoma teškom terenu.
– Čim padne kiša noge se zaglavljuju u glini i dešava se da kolege moraju lopatama da nas oslobađaju – kaže inženjer Dušan Mitrović. – Teško je na kopu leti, kad je ovde toplije bar deset stepeni nego napolju, ali i zimi kad čelik puca od mraza. Ipak, blato je najgore. Baš sad nam je iščupalo deo gusenice glodara, iako je mašina teža od hiljadu tona.
Rudari i mehaničari koji uvaljani u ugljeno blato popravljaju bager na dnu kopa dubokog 60 metara podsećaju na slučaj kolege koji je upao u vlažnu glinu odakle su ga oslobađali puna četiri sata.
Iskopani ugalj teče beskonačnom trakom do pogona prerade u Vreocima, oko kojih se širi oblak fine prašine i kiselog zadaha.
– Ovde se sliva ugalj sa dva kopa i jedan deo ide u termoelektranu, a drugi u preradu, pranje i sušenje – objašnjava inženjer Vladimir Milosavljević, zamenik direktora pogona. – Bez sušare ne bi bilo uglja za široku potrošnju i zato radimo danonoćno, iako u starom pogonu vlada strahovita buka, prašina, vlaga i vrućina.
Stara sušara uglja je pravi muzejski primer tehnologije, kakva se više nigde u Evropi ne koristi. – Najteže je leti, jer zbog visokih temperatura često dolazi do samozapaljivanja uglja – kaže Dejan Miletić, upravnik sušare. – Zato je u sušari neprestani oprez i pažnja u opisu radnog mesta.
U pogonu se nalaze ogromne posude – autoklavi – nalik divovskim ekspres loncima, gde se ugalj suši pod veoma visokim pritiskom i temperaturom, kao i ogromni sudovi u koje se sliva crna otrovna otpadna voda.
– Iz uglja se oslobađaju ugljen-dioksid, fenol i ko zna šta još – kaže Slobodan Filipović. – To je onaj zadah koji putnici osećaju na magistrali, a mi u njemu živimo i radimo. To je prava cena čiste energije i toplih stanova.
Izvor Novosti
