Samo u vetroparkovima Srbija bi u narednih nekoliko godina mogla da dobije investicije vredne preko 700 miliona evra. Nedavno usvojen set mera resornog ministarstva ispalio je pucanj za start trke u kojoj već sada učestvuju veliki i ozbiljni igrači i sa istoka i sa zapada. Nakon ovih investicija, Srbija svakako nikada više neće morati da uvozi struju tokom zime. Pitanje je samo hoće li oni koji na energetskoj zavisnosti Srbije sada žestoko zarađuju, sedeti skrštenih ruku?
Najava nekoliko velikih investija u vetroparkove, pre svega ona u Kovinu, koju već najesen ove godine počinje da gradi američki Kontinental Vind Partners, ukazala je na ogroman potencijal ove vrste energije koja je pod administracijom Baraka Obame, doživela kvantni skok, i od neke prigodne eko maskote obnovljive energije, postala je privredna grana u kojoj se okreću milijarde evra. Tako ne čudi što se vrednost samo ove investicije u Kovinu meri stotinama miliona evra, a to je samo jedan od projekata slične veličine. Umesto lakog eko povetarca, to je ekonomski i razvojni vruć vetar, ozbiljna industrija koja raste geometrijskom progresijom. Ispostavlja se da je oblast investiranja u obnovljive izvore energije, posebno ako se vetroparkovima doda i hidro potencijal, znatno veća čak i od vrednosti gradnje Južnog toka kroz Srbiju ili gradnje nekih novih termoelektrana u Srbiji, što znatno redefiniše priču o obnovljivim izvorima energije i smešta ih mnogo više u sferu ozbiljnog ekonomskog izvora prihoda, a mnogo manje u sferu ekologije i zdrave životne sredine. Pored investicija u ovoj oblasti, energetska nezavisnost Srbije teško je izvodljiva bez robusnih mera energetske efikasnosti, agresivne politike subvencija štedljivih sijalica ili automobila na hibridni i električni pogon. Te mere mogu dati svoj efekat dosta brzo, a svako smanjenje potrošnje energije, ma kako više koštalo prilikom inicijalne kupovine, tokom vremena se višestruko isplati, tako da bi svakako trebalo razmotriti potpunu zabranu prodaje i korišćenja klasičnih sijalica u Srbiji, i odobriti znatno veće subvencije za hibridne i električne modele automobila. Danas voziti električni automobil, to je podjednako skupo kao imati mobilni telefon 1995.godine, ali je jasno da će cene ove tehnologije padati, da već sada stotine hiljada prodatih električnih automobila i milioni prodatih hibridnih automobila jesu deo prihoda svih ozbiljnih proizvođača automobila, i Srbija tom globalnom trendu svakako treba da ide u susret.
Pitanje zašto onda ove investicije nemaju takav status u državnim organima ili u medijima, pitanje je suicidne energetske politike kojom se pod maskom prijateljstva, bratstva i političke saradnje, Srbija uvodi u dužničko ropstvo. Današnja bezizlazna pozicija Srbijagasa i čitavog niza toplana u gradovima širom Srbije, govore o pogubnosti prevare zvana gasifikacija, mnogo više od hiljadu reči. Tu je i totalno neverovatna politika u oblasti elektroenergetike, višedecenijsko odlaganje investicija, demagoška cenovna politika, endemska korupcija u državnim energetskim javnim preduzećima. Navodno nije bilo para da se investira u nove energetske objekte, ali je bilo para da se po masnim cenama uvozi struja, plaćaju sulude eksproprijacije, zakupi mehanizacije, zapošljavaju horde nesposobnih i beskrupuloznih ljudi sa apetitom koji je obrnuto proporcijalan njihovoj sposobnosti da urade bilo šta vredno i korisno. I sada, treba da se začudimo, što je magarac koga su tako dugo učili da ne jede, za divno čudo, došao do samrti, i što sada govorimo o bankrotu EPS-a. Toj suludoj politici uvođenja Srbije u energetsko ropstvo, ovih dana, očigledno dolazi kraj, pošto je jasno da je takvo stanje neodrživo i da takvu mega pljačku državnih resursa ne bi podnela ni Saudijska Arabija.
Energetska nezavisnost Srbije, nešto je sasvim realno, a mnogo veće zemlje od Srbije, uspele su da takav projekat realizuju. Brazil, zemlja sa blizu 200 miliona stanovnika, svoju energetsku nezavisnost proglasila je 2008. godine na krilima eksplozivnog rasta industrije biogoriva, posebno bioetanola od šećerne trske. Nekadašnji narko zavisnik od bliskoistočne nafte, Sjedinjene američke države, već za 2020.godinu najavljuju sopstvenu energetsku nezavisnost, pre svega kroz razvoj tehnologije dobijanja jeftinog gasa i nafte iz uljnih škriljaca, ali i kroz agresivni rast industrije obnovljive energije i ubrzanu tranziciju automobilske industrije ka hibridnim i električnim pogonima, čime se drastično smanjuje potreba za korišćenjem nafte. Srbija, u jeku ekonomske krize, dozvolila je sebi taj luksuz da sopstvena naftna i gasna polja faktički poklanja Gaspromu, i pride naplaćuje najnižu rudnu rentu u Evropi i svetu, i još kao da nije dosta, državnim novcem subvencioniše korišćenje uvoznog gasa, iako ni tu subvencionisanu cenu, praktično niko više ne može da plati. Cena tog suicida, mogla bi biti mnogo veća nego što sada može da se vidi, a eventualni bankrot EPS-a, ili neka vrsta strateškog partnerstva po modelu koji je već primenjen u privatizaciji NIS-a, mogli bi Srbiju dovesti do tačke nakon koje nema povratka. Pošto smo nakon privatizacije NIS-a, dobili stravični skok cena nafte i gasa, ne treba sumnjati u slični scenario kada je reč o EPS-u i ceni struje, pošto niko neće voditi socijalnu politiku, već će ići na to da maksimalno zaradi. A ako stanovništvo uz divne cene bratske nafte i gasa, dobije i bratske cene struje, moglo bi doći do tačke u kojoj će normalan život ogromnog dela stanovništva Srbije postati nemoguća misija i tada će postati jasno da je energetsko ropstvo Srbije u stvari projekat gašenja Srbije kao nezavisne države, i pretvaranje u neku vrstu satelit-entiteta po modelu država bivšeg Varšavskog pakta. U kojoj će se živeti otprilike tako, kao što se živelo u državama bivšeg Varšavskog pakta-stanovništvo u bedi, dok prirodni resursi i novac idu tamo gde treba, van zemlje. Jeftina struja danas je ključni faktor koji omogućuje grejanje milionima ljudi, pošto su cene grejanja na gas i mazut otišle u nebo, pa se postavlja pitanje ukoliko cena struje drastično skoči, hoće li Srbija ostati bez šuma, ili će svi preći na grejanje na ugalj, pa se u gradovima Srbije neće moći disati od zagađenja? Upravo zato, najava bankrota EPS-a, po mnogo čemu najava je gašenja Srbije kao nezavisne države, i toga treba da budu svesni svi koji o tome odlučuju.
Upravo zato, najava ozbiljnih investicija u obnovljive izvore energije, prvi je ozbiljni korak u suprotnom pravcu: korak ka smanjenju uvoza energenata i prvi veoma ozbiljan domaći energetski kapacitet koji se može realizovati u relativno kratkom roku. Mnogo brže od višegodišnje gradnje jedne ozbiljne termoelektrane ili velike hidro centrale, gradiće se vetroparkovi, nedavno je u Kuršumliji na opšte iznenađenje, praktično preko noći nikao ozbiljan solarni park, tu su i stotine malih projekata mini hidrocentrala koje se relativno brzo mogu realizovati. Taj udeo u opštoj energretskoj proizvodnji Srbije neće biti nimalo simboličan, naprotiv, značiće puno i što je najvažnije biće raspoloživ relativno brzo. Zato raduju najave da već tokom ove godine taj investicioni ciklus počinje, ali je jako teško oteti se crnoj slutnji da arhitekti projekta energetski zavisne Srbije, neće mirno gledati kao Srbija jača sopstvenu energetiku i drastično smanjuje potrebu za uvozom energenata.
Izvor Danas
