Severne ravnice Srbije poslednjih godina postale su simbol energetske tranzicije. Preko plodnih njiva Vojvodine niču visoki stubovi vetroturbina, koje svojom geometrijom i tisinom dominiraju horizontom. Za spoljnog posmatrača, to je slika modernizacije – region koji je decenijama bio okosnica prehrambene bezbednosti Srbije sada postaje izvor njene energetske budućnosti. Ali ispod te vizuelne simbolike raste problem koji je presudan za sudbinu srpske energetike i koji preti da diskretno, ali temeljno uspori ceo proces tranzicije. To je sve izraženija i sve opasnija pojava ograničavanja proizvodnje iz vetroparkova – curtailment. Ukratko, vetar postoji, kapaciteti postoje, ali nema žica da tu energiju prime.
U poslednjih pet godina Srbija je postala atraktivno tržište za investitore u obnovljive izvore. Strani i domaći investitori ušli su u razvoj vetroparkova, mnogi projekti su dostigli finansijsko zatvaranje, a Vojvodina se profilisala kao centar vetroenergetike. Međutim, dok su turbine rasle, prenosna infrastruktura nije pratila njihov razvoj. Razlika između onoga što Srbija može da proizvede i onoga što mreža može da prihvati postala je sistemski problem. Vojvodina danas proizvodi više energije nego što mreža može bezbedno da transportuje. Curtailment više nije izuzetak, već postaje strukturalna karakteristika.
Ovaj problem retko dospeva u medije. Ograničavanje vetroparkova ne izgleda spektakularno – nema eksplozija, požara, prekida snabdevanja. To je odluka u dispečerskoj sali, tihi nalog da se kapacitet smanji. Ali u stvarnosti, curtailment je ekonomski gubitak, tehnički poraz i strateško upozorenje.
Suštinski uzrok je jednostavan: geografski raspored resursa i potrošnje u Srbiji nije usklađen. Vetar je na severu. Potrošnja je u centru i na jugu. Da bi energija iz Banata stigla do Beograda, Šumadije ili Niša, potrebni su jaki sever-jug koridori. Ti koridori postoje, ali ne u meri koja odgovara sadašnjem i budućem volumenu vetroenergetike.
Najveća uska grla nalaze se na 110 kV i 220 kV mreži, koja služi kao „prilaz“ glavnoj 400 kV kičmi. Ona je projektovana u vreme kada vetroparkovi nisu postojali, a industrijska potrošnja u Vojvodini bila ograničena. Danas, transformatori u zoni Pančevo–Kovin–Alibunar–Vršac rade skoro na granici kapaciteta u situacijama snažnog vetra. Kada vetar naglo ojača, EMS nema izbora: mora da smanji proizvodnju.
Situacija je složenija zbog regionalnih tokova. Vetar u Vojvodini obično duva istovremeno kada duva u Mađarskoj i Rumuniji. Te zemlje ubacuju velike količine energije u sistem, a prelivni tokovi ulaze u srpsku mrežu i zauzimaju deo njenog kapaciteta, čak i kada Srbiјa nije aktivni trgovac u tim trenucima. Rezultat je paradoks: možda postoji dovoljno vetra, možda postoji dovoljno turbina, ali međunarodni tokovi zauzimaju prostor u mreži pre nego što srpski vetroparkovi uopšte dobiju šansu da energiju isporuče.
Ekonomskih posledica ima više. Investitori očekuju stabilnost. Modeli finansiranja vetroparkova podrazumevaju visoku upotrebu instaliranog kapaciteta. Ako se curtailment širi, njihovi prihodi padaju. Projekti koji su već izgrađeni postaju manje profitabilni, a budući investitori mogu birati druge zemlje regiona. Srbija želi još desetine vetroparkova, ali teško da će ih dobiti ako investitori procene da mreža ne može da primi njihovu energiju.
Operativno, curtailment narušava rad EPS-a. Kada vetar postoji, ali se ne koristi jer mreža ne može da ga primi, EPS je primoran da troši skuplje rezerve: da angažuje termoenergetske blokove, da iscrpljuje hidroresurse ili da kupuje električnu energiju na tržištu po višim cenama. Sistem time gubi prirodnu prednost OIE, a ulazi u skuplje režime rada.
Zatim postoji i stratečko pitanje: šta će se desiti kada solarni kapaciteti značajno porastu? Vetar u Vojvodini je tek prvi talas. Solar je sledeći. Kada se vetar i solar podudare tokom proleća i jeseni, pritisak na mrežu biće još veći. Bez baterijskih sistema, reverzibilnih hidroelektrana i proširenih 400 kV pravaca, zagušenje će postati svakodnevica, a ne povremena pojava.
Ključno je razumeti da curtailment nije tehnička zanimljivost, već simptom dubljeg problema: Srbija još nije odlučila da li želi da Vojvodina postane energetski izvoznik ili samo lokalni proizvođač. Ako želi da proizvodi više nego što troši, mora imati jake interkonektore, bolju regionalnu razmenu i snažniju domaću mrežu. Ako to ne želi, onda će ogromni potencijal vetra ostati delimično iskorišćen.
Regionalna dimenzija takođe je ključna. Srbija je deo ENTSO-E prostora i mora uskladiti svoju mrežu sa rastućim prekograničnim tokovima. Evropska unija finansira projekte koji povećavaju prekogranične kapacitete u regionu. Ako Srbija uspe da se pozicionira unutar ovih tokova, Vojvodina može postati čvorište u jednoj od najbrže rastućih energetskih zona u Evropi. Ako ne uspe, postaće „usko grlo“ u sopstvenoj tranziciji.
Postavlja se i klimatsko pitanje. Srbija mora smanjiti zavisnost od uglja. Da bi to uradila, mora koristiti svaki megavat obnovljive energije. Ako vetar postoji, a mreža ga odbija, svaki izgubljeni kilovat povećava emisije i troškove.
Curtailment je, dakle, više od tehničkog problema. To je pitanje smanjenja zavisnosti od uvoza, ekonomske održivosti, investicione atraktivnosti, klimatske politike i integracije Srbije u evropske energetske tokove.
Rešenja postoje. Mreža može biti proširena. Novi 400 kV pravci mogu biti izgrađeni. Transformatori mogu biti modernizovani. Battery storage i hibridni projekti mogu se razvijati u Vojvodini. Ali ništa od toga neće se desiti ako elektroenergetska politika Srbije ne postane potpuno usmerena na mrežnu infrastrukturu, a ne samo na izgradnju kapaciteta.
Vojvodina ima potencijal da postane najveći proizvođač čiste energije na Balkanu. Ali taj status neće biti rezultat vetra — vetar već postoji. Biće rezultat žica koje još ne postoje.
Bez žica, vetar ostaje neiskorišćen.
A Srbija ostaje zarobljena u energetskom modelu prošlosti.
